SRPSKI GORDIJEV ČVOR: Ko je uništio Galeniku?

SRPSKI GORDIJEV ČVOR: Ko je uništio Galeniku?


Tri potpuno različita, ali dobro obaveštena izvora “Ekspresa” svedoče da je za uništavanje “Galenike” zadužen državni vrh Srbije na čelu sa tadašnjim predsednikom Borisom Tadićem, koji je želeo da nemački “Hemofarm” sam dobije posao izvoza lekova u Libiju kako bi se umanjio dug Srbije prema ovoj afričkoj zemlji

“Možda ćemo sutra imati riblji grip”, izjavio je jednom prilikom “doajen među arapskim vladarima, kralj kraljeva Afrike i imam muslimana” (kako je sam sebe nazvao) Muamer el Gadafi. Iako je ta rečenica u svetu, posebno na Zapadu, dočekana na nož i s podsmehom, Gadafi je govoreći o sasvim drugim stvarima slučajno slikovito ukazao na nasušnu potrebu Libijaca za lekovima, koja nije prestala ni nakon njegove smrti.
Doduše, Gadafi nikada nije otkrio da li je mislio na sve lekove ili samo na asortiman “Galenike” i “Hemofarma”.
Bilo kako bilo, misterija oko prebijanja srpskog duga prema Libiji, koji datira još iz Titove Juge, a koji je Srbija pokušala da reši isporukom lekova “Hemofarma” u vrednosti od čak 16 miliona evra, ni posle nedelju dana od kako je “Ekspres” pokrenuo ovo pitanje nije dobila svoj epilog! Raspetljavanju ovog Gordijevog čvora nisu doprineli čak ni brojni mejlovi, logična pitanja i kontradiktorni zvanični odgovori, višesatno guglanje, brojne popijene kafe sa dobro obaveštenim izvorima, ali ni sa stručnjacima iz oblasti ekonomije i politike, brejnstorming na redakcijskim kolegijumima…
Konačni odgovori na brojna pitanja i dalje se skriveni iza visokog bedema ćutanja koji su podigli malobrojni direktni učesnici ovih dogovora – pre svega predstavnici tadašnjih vlasti sa Borisom Tadićem na čelu.

Svi putevi vode do duga
Tako misterija počinje i završava se dugom prema Libiji koji je Srbija sukcesijom nasledila od SFRJ. Naime, ukupan dug Titove Jugoslavije prema zemlji “doajena među arapskim vladarima i kralja kraljeva Afrike” (kako je sam sebe nazvao) Muamera el Gadafija bio je oko 300 miliona dolara. Srbija je u brakorazvodnoj parnici nasledila dug od oko 40 miliona evra. Tek 2010. godine na Mešovitom komitetu koji je ispred Srbije predvodio Milutin Mrkonjić, a sa libijske strane ondašnji ministar zdravlja, država je sklopila međudržavni sporazum po kojem je dogovoreno da će višedecenijska i višemilionska dugovanja umanjiti isporukom farmaceutskih proizvoda kompanije “Hemofarm”. Vrednost ugovora iznosila je 16 miliona evra (oko 40 odsto od ukupnog srpskog duga).
Kako je potvrđeno “Ekspresu”, “Hemofarm” je Libiji isporučio sve lekove (od 2010. do 2015. godine, a o čemu svedoče i SWIFT poruke iz 2014. godine koje je postgadafijevska vlast, tačnije Narodna banka Libije nakon primljene robe Narodnoj banci Srbije potvrdila da će umanjiti dug), država je “Hemofarmu” refundirala dugovanje, ali je dug nekim čudom ostao isti – 44,7 miliona dolara?!
O tome svedoče i zvanični podaci Ministarstva finansija.
– Stanje duga na kraju meseca maja 2017. godine prema Libiji iznosi 44,7 miliona američkih dolara – odgovorili su nam iz ministarstva.
Iako nam je jedan od nekadašnjih rukovodilaca “Hemofarma” Aleksandar Popović, inače i visoki funkcioner DSS, objasnio da je dug ostao na gotovo identičnom nivou zbog kamate od čak pet odsto, koja je poput taksimetra godinama otkucavala, pomenuto ministarstvo na celu priču baca potpuno drugačije svetlo. Ili senku… Naime, oni tvrde da će kamata tek biti obračunata?!
– O međudržavnom sporazumu sa Libijom treba tek da se pregovara. Ministarstvo finansija RS pozvalo je delegaciju Ministarstva finansija Libije na pregovore u martu ove godine. Međudržavnim sporazumom će se utvrditi kamatna stopa. Dug je umanjen za iznos od 20,3 miliona američkih dolara po osnovu isporuke lekova. Srbija je po dobijanju potvrde od libijske strane i “Hemofarma” vršila plaćanje “Hemofarma” a.d. za vrednost isporučenih lekova – navodi se u pismenom odgovoru “Ekspresu”.
Da je “Hemofarm” isporučio lekove Libiji i da je ondašnja postgadafijevska vlast, tačnije Centralna banka Libije nakon primljene robe Narodnoj banci Srbije potvrdila da će umanjiti dug, pokazuju SWIFT poruke iz 2014. godine do kojih je došao “Ekspres”. Zbog svega navedenog u vazduhu ostaju da vise pitanja: Zbog čega nije umanjen srpski dug? Ako je umanjen, kao što se tvrdi, zašto je suma ostala ista? Ako je na glavnicu duga bila obračunata neka kamata, zašto Ministarstvo finansija kaže da će kamata “tek biti utvrđena”? Kada je dogovorena kamata i kada je počela da se obračunava?
S druge strane, prema svedočenju neimenovanih izvora “Ekspresa”, koji su odlično upućeni u libijsko-srpske odnose, priča o kamati ne pije vodu, jer kako kažu, Josip Broz Tito sa ondašnjom bratskom Libijom nije potpisivao sporazume sa kamatom.
U moru pitanja, na koja čak ni eminentni srpski ekonomisti nisu umeli da nam daju odgovore, objašnjenja i detalje dogovora do zaključenja ovog broja nismo uspeli da dobijemo od vinovnika tadašnje vlasti koji su nesporno učestvovali u dogovoru.

Gde ste izgubili fabriku?
Pored ekonomsko-finansijskih zavrzlama aranžman između Srbije i Libije sam po sebi nameće najintrigantnije od svih pitanja: zbog čega je ovaj unosan posao poveren isključivo privatnom “Hemofarmu”, koji se od 2006. nalazi u vlasništvu nemačke “Štade”, a ne državnoj “Galenici”?
Dok s jedne strane Aleksandar Popović, ali i tadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac tvrde da je “Hemofarm” bio odabir Libije, tri različita i odlično upućena izvora “Ekspresa” svedoče da iza svega stoji umešanost visoke državne politike i da je tadašnji državni vrh, na čelu sa tadašnjim predsednikom Borisom Tadićem, nauštrb “Galenike” gurao “Hemofarm”!

MINISTARSTVO FINANSIJA: O međudržavnom sporazumu sa Libijom treba tek da se pregovara. Ministarstvo finansija RS pozvalo je delegaciju Ministarstva finansija Libije na pregovore u martu ove godine. Međudržavnim sporazumom će se utvrditi kamatna stopa

Da je “Galenika” prvobitno i bila planirana za ovaj aranžmana, ukazuje i to što je, prema saznanjima “Ekspresa”, tadašnji direktor “Galenike” Nenad Ognjenović, pre održanog Mešovitog komiteta i potpisanog međudržavnog sporazuma, boravio u poseti Libiji, gde se dogovarao o daleko većem aranžmanu. Naime, Libijci su u okviru vojne baze, na oko 100 kilometara od Tripolija, izgradili potpuno novu fabriku lekova koju zbog nepoznavanja visoke tehnologije rada nije imao ko da pusti u rad, a koja je imala identičan pogon kao srpska “Galenika”. Libijci, sa tadašnjim zamenikom ministra zdravlja na čelu, želeli su da njihovi kadrovi dođu u “Galeniku” na obuku, a da se potom nastavi saradnja tako što bi lekovi bili pravljeni u Srbiji, a potom finalizovani u Libiji.
O tome ko će od libijske delegacije doći u Srbiju na dogovore, srpske vlasti i tadašnjeg šefa srpske delegacije u svojim depešama obavestio je pokojni ambasador u Tripoliju Oliver Potežica.
Jedan od sagovornika “Ekspresa” (ime i prezime poznato redakciji, prim. aut.) tvrdi da su zbog svega toga nelogične tvrdnje da je Libija za posao tražila isključivo nemačku kompaniju.
– Dogovarana su dva aranžmana – puštanje fabrike i isporuka lekova u visini od deset miliona dolara na ime isplate duga Srbije prema Libiji, koji 2010. godine iznosi nešto oko 50 miliona dolara, a nije se pominjala nikakva kamata. “Galenika” je čak hitno instalirala i pilot proizvodnju. Svim sastancima u Libiji je prisustvovao i Potežica, dok se za probijanje “Galenike” u Libiji, ali ne nauštrb “Hemofarma”, zalagala i tadašnja predsednica Skupštine Slavica Đukić Dejanović, koja je išla u posetu Gadafiju. S druge strane, Milutin Mrkonjić je gurao “Hemofarm”. Tako je na kraju i bilo… Tu počinje golgota “Galenike”, žuti su gađali iz svih oružja. “Hemofarm” je dobro izlobirao demokrate, uspeli su kao strana kompanija da naplate sve usluge, dok je “Galenika” ostala bez ičega. Sve su to političke igre, a tržište je počišćeno da bi se oslobodilo za ulazak nekog drugog. Mogu samo da pretpostavim šta je bio interes Tadića i kompanije.

Ko zabada noževe u leđa?
Gotovo identičnu priču ispričao je i drugi neimenovani izvor “Ekspresa”, koji takođe smatra da iza svega stoji politika.
– Mešoviti komitet je tražio od “Galenike” spisak lekova koji je u tom trenutku bio veći od “Hemofarmovog”, jer su Nemci ukinuli proizvodnju onoga što im ne donosi profit, dok je “Galenika”, uprkos minusu, bila dužna da proizvodi sve što država traži. “Galenika” je nekoliko puta tražila da bude makar deo ovog posla, što je i logično. Rukovodstvo se poradovalo zbog posla u Libiji, jer prvi dogovor nije podrazumevao samo isporuku lekova. Osim toga, da je “Galenika” ušla u taj posao, makar i zajedno sa “Hemofarmom”, ne bi joj trebao kredit. Međutim, sve su to stopirali Tadić i pokojni Miki Rakić. Tadić je samo na mig tadašnjeg nemačkog ambasadora i direktora “Hemofarma” radio sve i svašta. Vlada Srbije je donosila neke odluke koje su se odnosile i na “Hemofarm” i na “Galeniku”, ali je sprovođen samo onaj deo dogovora koji se ticao “Hemofarma”, što se posebno videlo u slučaju peglanja dugovanja “Velefarma”, gde je “Hemofarm” za direktora postavio svog prokuratora, dok se “Galenika” nije naplatila – navodi naš sagovornik.
Da saplitanje nogu “Galenici” u slučaju Libije nije samo puka slučajnost, nego da se na svemu tome očigledno sistemski radilo, svedoči i zaustavljen posao u Rusiji i Republici Srpskoj.
– Libija je bila samo prvi nož u leđa. Drugi nož je Tadić zabo kada je stopirao izgradnju rusko-srpske fabrike lekova u Rusiji iako je sve već bilo dogovoreno. Za izgradnju je bilo određeno pet hektara zemlje, a “Galenika” je trebalo da bude manjinski vlasnik. To bi otvorilo ogromno rusko tržište, na kraju krajeva, tako je slovenačka firma “Krka” od sebe napravila imperiju. Međutim, dan nakon potpisivanja protokola u Beogradu, prilikom posete Putina, Tadić je to skinuo sa protokola. Sličan slučaj je bio i sa poslom u Srpskoj, sa proizvodnjom citostatika, jer je “Galenika” prenela 12 citostatika sa nemačke “Medakove” firme i dobila ekskluzivno pravo za ceo Balkan, dok je od Grka dobila ugovor za proizvodnju “brufena” za ceo svet. Ali sve je to stopirano, jedno po jedno, a “Hemofarmu” svaka čast, iza njih stoji ozbiljna država. Demokrate su “Galeniku”, koju je vodio SPS kadar, bukvalno pustile niz vodu – kaže naš izvor.

MILUTIN MRKONJIĆ, POČASNI PREDSEDNIK SPS: Rekao sam vam da neću da pričam o tome. Neću da pričam o Komitetu, ne interesuje me ta tema. Neću ja da vam pravim novine

Privatizacija – dođem ti
Posebno je interesantno kako je završena privatizacija kompanije “Velefarm”. Naime, kako saznajemo, kada je 2011. godine dugogodišnji generalni direktor “Velefarma” Dragoljub Vučićević iz ličnih razloga podneo ostavku, na tom mestu ga zamenjuje Markus Nikolas Hilmar Rajneker koji je u tom trenutku istovremeno i prokurist u “Hemofarmu”, a bio je i jedan od direktora “Štade” (koja je 2006. godine kupila “Hemofarm”). Da iza “Velefarma” stoji nemačka “Štada”, indirektno je potvrdila i “Galenika” objašnjavajući da je odbila da svoja potraživanja prema ovoj firmi prebaci u akcije tog preduzeća, jer se oni već nalaze u vlasništvu “Hemofarma”?!
Inače, sasvim slučajno je Milutin Mrkonjić, koji je zastupao srpsku stranu na Mešovitom komitetu 2010. godine, bio blizak prijatelj Radoslava – Laleta Sekulića, inače vlasnika “Habitfarma”.
Prema rečima trećeg izvora “Ekspresa”, koji je dobrano upućen u situaciju i poslove na terenu koje su SFRJ a potom i Srbija dogovarali i sprovodili u arapskom svetu, posebno u Libiji i Iraku, svedoči da je sistemski rađeno na uništavanju “Galenike”, koja je nekada bila farmaceutski gigant.
– Vojska Libije i Ministarstvo zdravlja Libije, vojska Iraka i njihovo ministarstvo su bili najveće tržište za “Galeniku”. Tada nije u tim zemljama mogao da se pronađe lek na kojem nije pisalo da je proizveden u “Galenici”. Opadanje posla je počelo već krajem devedesetih, a od dvehiljadite godine – kaput! Posle 5. oktobra “Galenika” u Libiju i Irak nije izvozila gotovo ništa! To je jedna tužna priča. Gotovo metafora Jugoslavije. Logično bi bilo da je “Galenika” bila deo posla u Libiji. Tako je Slobodan Milošević Irak, za vreme sankcija uz dozvolu UN, snabdevao lekovima. Tada je za vreme sankcija u Iraku 1992. izdata naredba da se “Galenika” i “Hemofarm”, pre nego što je prodata “Štadi”, smatraju kao iračke firme, da im se daju tenderi Ministarstva zdravlja i subvencije kao da su domaće firme. Međutim, sve se to poslednjih godina menja i dogovoreno je da se “Galenika” izbaci iz priče. Podmitili su čak i predstavnika “Galenike” u Iraku, koji sada živi u Beogradu, da upropasti sve tendere za “Galeniku” u korist “Hemofarma”. Zato je “Hemofarm” uvek više prodavao u poslednjih desetak godina. Isto je urađeno i u Libiji. Svi su hteli da se ugrade, čak je u svemu učestvovao i ambasador Srbije u Iraku. U Srbiji su Boris Tadić i Vuk Jeremić gurali “Hemofarm”. Čak je umešan i bivši ministar Predrag Bubalo i Aleksandra Popović. Svi su mutni. Lepo se sastali prijatelji i skovali plan. Gde ima para, tu nema političkih razlika – navodi naš izvor.
Po drugi put čujemo priču o nelogičnosti postojanja kamate na dug…

IZVOR “EKSPRESA”: Sve su to stopirali Boris Tadić i pokojni Miki Rakić. Tadić je samo na mig tadašnjeg nemačkog ambasadora i direktora “Hemofarma” radio sve i svašta. Libija je bila samo prvi nož u leđa. Drugi je nož Tadić zabo kada je stopirao izgradnju rusko-srpske fabrike lekova u Rusiji iako je sve već bilo dogovoreno
– Kamata je laž. Tito nikada nije ugovarao posao sa Irakom i Libijom o nafti sa kamatom. To je sve išlo beskamatno. Takvi ugovori su dalje sklapani sve dok nije uhapšen Sloba Milošević. Dug Srbije je ostao i prema Iraku, u visini od 187 miliona dolara. Ali ni tu nema kamate. U trenutku kada je cena barela nafte iznosila 52 dolara, Tito je od Gadafija dobijao cenu od svega osam dolara po barelu. Zašto bi Gadafi Titu zaračunavao nemilosrdnu kamatu od čak pet odsto, naftu mu prodavao po šest puta manjoj ceni? Osim toga, Tito nikada nije vraćao pare, već je sve isplaćivao kroz usluge. “Energoprojekt” je radio puteve u Iraku i Libiji, 600 oficira je školovano u SFRJ, što za državu nije bilo nimalo jeftino. To je dogovor koji je sklapan 1974. godine i to na neodređeno vreme. Od tada se ništa nije menjalo – zaključuje izvor “Ekspresa”.
Kolektivna amnezija
Međutim, baš kao i u prošlonedeljnom tekstu, gotovo niko od aktera tadašnjih dešavanja nije želeo da odgovori na brojna nerešena pitanja. Komentar, čak ni preko njihovih najbližih saradnika, nismo uspeli da dobijemo ni od Borisa Tadića, niti od i Vuka Jeremića, dok je Mrkonjić ponovo izbegao da da odgovore.
Dok se prošlog puta prvo pravdao da je u kafani, a potom da se ničega ne seća, Mrkonjić je ovoga puta bio nešto konkretniji.
– Rekao sam vam da neću da pričam o tome. Neću da pričam o Komitetu, ne interesuje me ta tema. Neću ja da vam pravim novine. Ja sam sada u Skupštini, nemam vremena za to – rekao je ljutito Mrkonjić pre nego što je spustio slušalicu.
Zaboravnost kao da je preneo i na svoju stranačku koleginicu Slavicu Đukić Dejanović, koja je prvo rekla da se ne seća nikakvog duga, niti dogovora kako da se on isplati.
– Sada kada kažete, sećam se da je na sastanku u Libiji, pošto je to čini mi se bila prva srpska delegacija koja je otišla kod Gadafija, bilo reči o proizvodnji neke njihove vakcine u Srbiji, koja je tada bila apsolutni hit. Međutim, posle se ispostavilo da to uopšte nije vakcina već imunološki lek. Ovo o lekovima što pričate se ne sećam – rekla je Đukić Dejanović, a komentar nismo dobili ni od Nenada Ognjanovića.
Bivši šef diplomatije i nekadašnji ambasador SRJ pri Ujendinjenim nacijama Vladislav Jovanović ističe da je Gadafi bio kontroverzna ličnost i da je često čak i u odnosima sa Titom taktizirao, ali da je bio širokogrud što se tiče međusobne saradnje.
– Nikada nije cepidlačio, zato mi je malo čudno da se sada pominje ta kamata na dug. Ko zna šta se u onom haosu nakon njegove smrti u Libiji dogodilo, možda su tada odlučili da nam lupaju neku kamatu… Ko će to sada znati, a i ja se u te ekonomske stvari ne razumem. Međutim, potpuno je čudno da je za izvoz lekova u jednu Libiju izabran samo “Hemofarm”, posebno kada se zna istorija i prepoznatljivost “Galenike” na ondašnjem tržištu koja je bila tradicionalni partner Libiji. To deluje kao da je neko politički favorizovao “Hemofarm”, ali ne mogu to da tvrdim – smatra Jovanović.
Tako se na kraju ponovo vraćamo na neodgovorena pitanja i na početak koji ni do današnjeg dana nije rešen – dug od 44,7 miliona dolara.
Što bi rekao jedan od sagovornika “Ekspresa”: Oliver Potežica bi rešio većinu vaših dilema…

TAJNI PLAN
Prema saznanjima “Ekspresa”, kompanija “Hemofarm” imala je plan da posao sa Libijom oko isporuke lekova na ime prebijanja duga Srbije proširi na kompletan region. Naime, kako saznajemo, “Hemofarm” je želeo da od svih bivših zemalja SFRJ – pre svega Hrvatske i Slovenije, otkupi dug i u njihovo ime u Libiji u visini duga isporuči potrebnu količinu lekova.
Plan je bio tajna kako se druge farmaceutske kompanije iz regiona ne bi dosetile istog modela. Jedini slični model je, kako saznajemo, iskoristila sarajevska “Bosnalijek”, koja je takođe jedan manji deo duga prema Libiji, koji je Bosna i Hercegovina nasledila sukcesijom, vratila u lekovima.

“HEMOFARM”: O NAMA SAMO POZITIVNO!
Na pitanje na čiju inicijativu je baš “Hemofarm” dobio posao za isporuku lekova u Libiju, na ime umanjenja duga, iz kompanije “Hemofarm” odgovorili su na način koji ostavlja prostor za sumnju da je u svemu postojao politički uticaj. Osim što nisu konkretno odgovorili ko je bio inicijator, “Hemofarm” nam nije odgovorio ni koji tačno lekovi su izvezeni u Libiju, kao i ko je utvrdio njihove cene.
– Budući da Srbija ima neizmirene obaveze po osnovu duga prema Libiji koji proističe iz duga bivše SFRJ, na 14. zasedanju Mešovitog komiteta za ekonomsku i naučno-tehničku saradnju između Republike Srbije i Velike Socijalističke Narodne Libijske Arapske Džamahirije održanom u Beogradu novembra 2009. godine, njegova ekselencija Mohamed Mahmud al Hijazi, sekretar libijskog Generalnog narodnog komiteta za zdravlje i čovekovu okolinu i kopredsednik Mešovitog komiteta, u ime Vlade Libije u maju 2010. potvrdio je da će dug Srbije prema Libiji biti umanjen za gotovo 16.000.000 evra isporukom farmaceutskih proizvoda kompanije “Hemofarm”. Vlada Srbije se u septembru 2010. godine saglasila da će Republika Srbija izmiriti deo duga prema Libiji u gore navedenom iznosu isporukom farmaceutskih proizvoda kompanije “Hemofarm” nakon što libijska strana zvanično potvrdi da će za isti iznos biti umanjen državni dug. U oktobru 2010. godine zaključen je ugovor o isporuci farmaceutskih proizvoda između kompanije “Hemofarm” i libijske fabrike koju je odredila Vlada Libije. Između Republike Srbije i kompanije “Hemofarm” potpisan je ugovor o regulisanju međusobnih obaveza kojim se Srbija obavezala da će po prijemu potvrde Centralne banke Libije o umanjenju duga, uplatom novčanih sredstava izmiriti svoje obaveze prema kompaniji “Hemofarm”. U narednih pet godina, a zaključno sa 2015. godinom, isporučeni su proizvodi dogovorene vrednosti (tačno 15.929.549,90 evra). Cene su ugovarane bilateralno između predstavnika kompanije “Hemofarm” i predstavnika libijske strane, posrednika u tom dogovoru nije bilo, a roba je isporučivana direktno GMPMSC. Isporučeno je preko 80 različitih formi i doza lekova iz asortimana “Hemofarma”. Republika Srbija je, po prijemu  SWIFT poruka Centralne banke Libije upućenih Narodnoj banci Srbije, kojim se potvrđuje umanjenje duga za vrednosti isporučenih proizvoda, u potpunosti izmirila svoje obaveze prema kompaniji “Hemofarm”. U tom smislu nije nam jasno insistiranje na pominjanju “Hemofarma” u bilo kom, osim u izuzetno pozitivnom kontekstu i vezano za isporuku lekova u Libiju po osnovu otplata dela duga Srbije. Odgovore na sve potencijalno nejasne teme u vezi sa ovim, očigledno je, potražićete na drugom mestu, jer u poslovanju “Hemofarma” nema spornih i netransparentnih stvari – navodi se u odgovoru “Hemofarma”.

+ Ostavite komentar