KUDA IDU USVOJENA DECA

Priča da agencija „Lifeline child“ iz Alabame za američke državljane posreduje u procesu usvajanja dece iz država regiona, i to po ceni od 40.000 dolara, pokrenula je pitanje znamo li ko i kako usvaja našu decu. Iako je nakon reakcije Ministarstva za socijalna pitanja naša zemlja uklonjena s liste, saradnici „Ekspresa“ koja živi u Bostonu su iz te agencije poručili da „jedva čekaju“ da razgovaraju s njom o usvajanju deteta iz Srbije

Srećko ima 22 godine. Ima roditelje, tatu Relju i mamu Anu, zvanično tek od 2008. godine. Srećko je prevremeno rođen u sedmom mesecu trudnoće, a biološka majka ga je bukvalno iz inkubatora u porodilištu ostavila na staranje centru za socijalni rad. Dugo se nije znalo čak ni ko mu je biološki otac, budući da je rođen kao vanbračno dete. Prvu godinu života proveo je u bolnicama, gde su i ga pronašli Ana i Relja. Zahtev za usvojenje podneli su u trenutku kada je Sre­ćko imao nepune dve godine. Formalno su ga usvojili tek deset godina kasnije.

Ovaj „poseban i komplikovan slučaj“, kako su ga krstili socijalni radnici i pedagozi, po­ činje potragom za biološkom majkom, koja je morala da da saglasnost za usvajanje deteta, koje su u međuvremenu Relja i Ana uzeli na hraniteljstvo. Uprkos zanemarivanju deteta, centar za socijalni rad (CZSR) izbegava da pokrene sudski postupak i liši majku roditeljskog prava, ističući „prednost i važnost krvnog srodstva“ deteta s biološkim roditeljima. Nakon dve godine slu­ čaj ipak stiže na sud, gde se potom pojavljuju i biološki roditelji. Srećkov otac iznebuha dolazi s papirom na kojem ipak priznaje očinstvo. Došli su i na naredno ročište, a onda su prestali da se pojavljuju. Usledili su brojni pozivi suda na koje nije bilo odgovora, zbog čega sud u vanparničnom postupku lišava majku roditeljskog prava. E onda otac odbija da se saglasi sa usvojenjem. Iako postoje uslovi da se i protiv oca započne proces lišavanja roditeljskog prava, on se godinama ne pokreće samo zbog adrese koju su biološki roditelji prijavili kao zajedničku, jer su u vanbračnoj vezi, a da Srećkov otac formalno nije prekinuo ni prethodni brak?! Opet se menja mesna nadležnost centra za socijalni rad, da bi tek posle pet godina Srećkov biološki otac došao pred sud. Naime, došlo mu je glave to što je priznao očinstvo, a godinama se nije interesovao za dete. Ročište za ročištem odziva nema, i onda sudija odluči da konačno donese presudu „u najboljem interesu deteta“. Da je prošlo samo šest dana više, proces usvojenja napunio bi punu deceniju. Okoštalo lice našeg pravosudnog sistema!

- Problem je što ne postoji sveobuhvatna, stručna i kompetentna anamneza i trija­ ža pri prijemu dece u ustanove staranja, već samo objedinjene baze podataka o deci u domovima. Sve je to uglavnom šturo i nepotpuno, zbog čega je često nemoguće pokrenuti zakonsku proceduru lišavanja roditeljskog prava u slučaju kad za to postoje uslovi. U našem slučaju bilo je sijaset propusta, nelogičnih reakcija, postupaka, ali i pitanja i odgovora koji odaju neznanje i nesigurnost u struku. Ogroman problem je i što u centrima za socijalni rad, čast izuzecima, rade ljudi koji se plaše svog posla i odluka koje treba da donose, zbog čega se često pokrivaju procedurama i pravilima, propisima zakonima... Zapravo se iza svega toga krije nekompetencija, strah i neodlučnosti da se uhvate u koštac s problemom objašnjava za „Ekspres“ Sreć­kov otac Relja Petrović.

Oduzmu dete, a daju podatak

Mnogi bi pomislili da je tu kraj, ali ne i u ovom slučaju. U aljkavom pravnom sistemu Srbije koji tretira baš ovu problematiku dogodilo se da su jednoga dana, potpuno neočekivano, na vrata Petrovića banuli Srećkovi biološki roditelji. Do adrese Srećkovog novog doma došli su zbog propusta centra za socijalni rad.

- Naime, protivno svakoj proceduri i propisu, u sudskim spisima koji su bili dostupni biološkim roditeljima našla se naša adresa. Tada su nam ti ljudi pozvonili na vrata. Sre­ ćom, nije bilo posledica, i to samo zato što smo mi pribrano reagovali - kaže Relja.

U takvom sistemu, gde se ne zna da li je zbog preteške birokratije teže usvojiti ili biti usvojen, gde nadležni pribegavaju liniji manjeg otpora, a podaci cure iz sudova i centara za socijalni rad, nekako savim logično u medijima se pojavljuje vest kako Amerikanci usvajaju srpsku decu za 40.459 dolara?! Naime, mediji su objavili da agencija „Lifeline child“ iz Alabame samo posreduje u procesu usvajanja dece, i to iz država među kojima su navedene i Srbija, Makedonija, Mađarska, Bugarska... Na sajtu agencije detaljno je navedeno da je Srbija uključena u program od 2015. i da je iz te zemlje dozvoljeno usvajanje dece uzrasta od jedne do 15 godina starosti, kao i da je nadle­ žan organ Ministarstvo za rad i socijalnu politiku. Pored toga, navodi se i da proces usvajanja traje od 18 do 24 meseca, da je potrebna samo jedna poseta Srbiji, a da nije odlučeno da li će nakon usvajanja dr­ žava pratiti sudbinu, odnosno nadzirati uslove života usvojenog deteta. Za usvajanje deteta iz Srbije potencijalni roditelji, kako je navedeno, moraju da izdvoje 40.459 dolara ili 33.000 evra, od čega agenciji ide 12.000 evra, trećoj strani (nije naznačeno kojoj) skoro 13.000 evra, a na putne troškove 8.000 evra.

Mediji su naširoko pisali o toj temi i postavili niz logičnih pitanja, a Ministarstvo za rad i socijalna pitanja saopštilo je da nikada nije ostvarilo saradnju s tom agencijom o međunarodnom usvajanju dece i da preko te agencije nije usvojeno nijedno dete iz Srbije.

- Agencija je u delu u kojem se navodi cenovnik usluga za međudržavno usvojenje navela i troškovnik za Srbiju, iako se u delu sajta u kojem se navode zemlje s kojima agencije ostvaruje saradnju Srbija ne nalazi. S obzirom na to da se na sajtu navode i određene neistine, u cilju pravilnog i istinitog informisanja svih potencijalnih usvojitelja iz SAD, na­ še ministarstvo je pisanim putem obavestilo Ambasadu SAD u Beogradu da na svom sajtu i na sajtu Stejt departmenta objavi činjenice. Istovremeno smo mejlom kontaktirali sa agencijom „Lifeline childrens services“ kojim smo zatražili ispravku netačnih informacija na njihovom sajtu. Agencija je istog dana odgovorila i uz izvinjenje navela da će odmah napraviti ispravku, a proverom je utvrđeno da je to i učinjeno navodi se u saopštenju.

Međutim, saradnica redakcije „Ekspres“ iz Bostona (ime i prezime, kao i svi podaci, poznati redakciji), inače državljanka SAD, obratila se putem mejla agenciji „Lifeline childrens services“ sa željom da usvoji dete iz Srbije.

Ubrzo joj je stigao i optimističan odgovor, u kojem se nijednog trenutka niko iz agencije nije ogradio da je takva procedura nemoguća.

- Hvala što s nama kontaktirate! Cenimo vaše interesovanje za „Lifeline“! Uskoro ćemo s vama kontaktirati i jedva čekamo da odgovorimo na sva pitanja koja imate. U međuvremenu, saznajte više o svim različitim sektorima „Lifeline“ koristeći sledeće linkove: usvajanje, negovanje, neusvojeni navodi se u pismenom odgovoru našoj saradnici.

Zbog svega navedenog postavlja se pitanje da li je moguće da agencija, koja se očigledno bavi posredovanjem u međunarodnim usvajanjima i od toga zarađuje hiljade dolara, mo­ že tek tako da pogreši i uvrsti Srbiju u svoj cenovnik. Da li je moguće da takve procedure idu mimo države ili, što je još gore, da neko iz državnog aparata „u ime države“ sklapa saradnju s takvim kompanijama? Da li je moguće da, kada već živimo u državi odakle cure informacije, neko takve podatke ustupa tre­ ćim licima u inostranstvu?

I, naravno, ko je ta treća strana koja se pominje na sajtu agencije, a kojoj se u procesu usvajanja daje čak 13.000 evra?

S druge strane, iz ministarstva ističu da je postupak me­ đudržavnog usvojenja u Srbiji besplatan, odnosno da inostrani usvojitelji nemaju nikakve troškove koji se odnose na plaćanje usluga državnim institucijama koje su uključene u postupak.

- Troškovi koje inostrane agencije koje posreduju naplaćuju od svojih klijenata jesu troškovi postupka utvrđivanja opšte podobnosti za usvojenje, izrada Home Study, tro­ škovi posredovanja, puta i boravka u Srbiji za vreme trajanja postupka zasnivanja me­ đudržavnog usvojenja, troškovi izrade novih dokumenata za dete, izraea periodičnih izve­ štaja o stanju deteta u usvojiteljskoj porodici po zasnovanom usvojenju... Sve navedeno u skladu je s Haškom konvencijom o međudržavnom usvojenju, koju je Srbija ratifikovala u decembru 2013, a koja je stupila na snagu aprila 2014. godine. U realizaciji ministarstvo, po Haškoj konvenciji, kao centralni organ isključivo sara­ đuje sa agencijama koje imaju hašku akreditaciju i koje podle­ žu svim vrstama kontrole Ha­ ške konferencije za međunarodno privatno pravo - navodi se iz dopisa ministarstva, u kojem nam posebno obrazlažu da Srbija i dalje vrši nadzor nad decom koja usvojenjem odlaze u inostranstvo.

Izveštaji ministarstvu se dostavljaju na svakih šest meseci, ponekad i češće u naredne tri godine.

Svi bi belo dete

Prema aktuelnom Porodič­ nom zakonu, dete koje je državljanin Srbije mogu da usvoje građani naše države, ali i strani državljani, pod uslovom da za to dete nisu mogli da se pronađu usvojitelji među doma­ ćim usvojiteljima: da je godinu dana u Jedinstvenom ličnom registru ili da je njegov nadle­ žni organ starateljstva i pre roka utvrdio da je u najboljem interesu deteta da ga usvoje inostrani usvojitelji, a da je u proceduri dokazao da za takvo dete nisu mogli da se pronađu domaći usvojitelji. Strani usvojiti su najčešće iz visokorazvijenih zemalja kao što su Švedska, SAD, Francuska, u kojima postoji veliki stepen podrške za decu koja imaju te­ ške zdravstvene probleme, hendikep, smetnje u razvoju, kao i romska deca starijeg uzrasta (iznad tri godine). Tako je u periodu od 2006. do danas, prema podacima resornog ministarstva, usvojeno ukupno 1.733 dece, od čega je u 189 slučajeva u pitanju inostrano usvojenje, što je oko 10 odsto od ukupnog broja usvajanja. Najveći broj međunarodnih usvojenja realizovano je prošle godine, kada su stranci usvojili 28 dece iz Srbije, dok je od početka ove godine usvojeno sedmoro. Iskustva, međutim, pokazuju da mnoga deca, uprkos statusu da ispunjavaju uslove za usvojenje, teško nalaze nove roditelje jer imaju smetnje u razvoju, posebne potrebe ili su pak Romi. Javna je tajna da doma­ ći usvojitelji žele zdravo belo dete što mlađeg uzrasta. Upravo zato se romska deca i deca s posebnim potrebama, kojima je potrebna posebna briga i nega, najčešće nude strancima.

Nadležni napominju da ceo proces usvojenja nije jednostavan, niti treba da bude olako shvaćen, jer bismo u protivnom imali scenario kao u Rumuniji, gde je jedno vreme praksa u usvajanju dece bila na granici trgovine ljudima. Zbog toga je, nakon već postojećeg moratorijuma, rumunski parlament 2004. po hitnom postupku izglasao zakon kojim se uvode restrikcije strancima koji žele da usvoje decu iz Rumunije sve dok se ne reši problem korupcije. Zakon je donesen na insistiranje Evropske unije (pre nego što je Rumunija postala članica), jer je Brisel ocenio da je dotadašnji propis previše otvoren i da trgovcima ljudima ostavlja dosta prostora za zloupotrebu.

Prema pisanju rumunskih medija, na vlasti u Bukureštu vršen je jak pritisak i od drugih inostranih vlada koje su želele da ukinu taj embargo, a u čemu je prednjačila upravo Amerika. Milioni dolara inostrane pomoći utrošeni su na zatvaranje glomaznih institucija u Rumuniji i smeštanja dece u starateljske porodice pre donošenja zakona. Prema pisanju pojedinih medija, neki američki senatori išli su čak toliko daleko da su nudili članstvo u NATO-u ukoliko se Rumunija povinuje zahtevima, a za ukidanje zabrane snažno su lobirale i Italija, Izrael i Francuska.

Međutim, Katarina Ivanović iz organizacije „Astra“, koja se bavi borbom protiv trgovine ljudima, za „Ekspres“ kaže da se u dosadašnjem radu nije susretala s nekim slučajem trgovine decom, a sve pod velom usvajanja.

- Za 18 godina otkako „Astra“ radi, nismo imali slučajeve prinudnog usvojenja. Aktivno smo uključeni u rešavanje slučajeva nestalih beba iz porodilišta od Drugog svetskog rata do danas, te sarađujemo s roditeljima koji sumnjaju da su njihova deca nestala. Medutim, u ovim slučajevima ne postoje još uvek dokazi da je u pitanju prinudno usvojenje ili prodaja dece kao oblik trgovine ljudima. Za trgovinu decom radi usvojenja zaprećena je kazna od jedne do pet godina zatvora za svakoga ko oduzme lice koje nije navršilo šesnaest godina radi njegovog usvojenja protivno važećim propisima ili ko usvoji takvo lice ili posreduje u takvom usvojenju ili ko u tom cilju kupi, proda ili preda drugo lice koje nije navr­šilo šesnaest godina ili ga prevozi, obezbeđuje mu smeštaj ili ga prikriva - zaključuje Ivanovićeva.

Možemo samo da se nadamo da se država jednako prilje­ žno pridržava propisa u pogledu brige o usvojenoj deci kao što se brine za birokratske procedure i prava bioloških roditelja, ma kakvi oni bili. Ako samo puste dete s koferom, posebno ono koje ode u inostranstvo, a obiđe ga tim socijalnih radnika jednom ili dvaput u životu, gubimo suštinu. Zapostavljamo interes deteta.