LOVCI NA LJUDSKE DUŠE: Navala lažnih psihologa

LOVCI NA LJUDSKE DUŠE: Navala lažnih psihologa


Za samo 350 evra i uz šestomesečni napor da vikendima odslušamo po nekoliko sati predavanja, možemo dobiti sertifikat da smo psiholozi. Sada i ovde. A možemo samo da nagađamo o vrstama i dubini zdravstvene štete koju ti lažni psiholozi uzrokuju

Ko sve i od kada školuje falš psihologe, koliko ih već imamo, čime se oni zapravo bave, ko su im klijenti? Dok se pitamo i tražimo odgovore, lažni psiholozi kupe harač od lakovernih ljudi koji su zapetljani u nekom problemu. Ipak, to je najbenigniji vid štete. Stoga je protiv ovog fenomena krajem prošle godine glas podiglo Društvo psihologa Srbije, ali za sada uzalud.
Samozvani psiholozi imaju prođu jer preko pojedinih televizija, novina i interneta udaraju tamo gde je čovek najosetljiviji, dajući brze odgovore i garantujući hitan spas od bezmalo svakog problema, za razliku od školovanih psihologa, koji zajedno s klijentom tragaju za rešenjima do kojih se ne dolazi preko noći.
– Pojava je učestala u nekim medijima, posebno na televizijama, gde se pojedinci predstavljaju kao psiholozi iako to nisu, a govore i o navodnim svojim parapsihološkim moćima da dovedu do ozdravljenja – kaže Branka Tišma, predsednik Izvršnog odbora Društva psihologa Srbije (DPS). – Oni lažnim predstavljanjem izvlače, osim materijalne, i statusnu korist jer obavljaju priznati posao bez akademskog znanja i obrazovanja svojstvenog psiholozima. Na Izvršnom odboru DPS bavili smo se ovim problemom krajem prošle godine jer su naše kolege tražile da zaštitimo ne samo profesiju već i zdrave građane koji se teško nose s nekom nevoljom, kao i one koji su u kompleksnijim stanjima gde je ponekad potrebna i pomoć psihijatra.
Vidovi lažnog predstavljanja su brojni: energetski psiholozi; bioenergetski psiholozi; astropsiholozi; numerološki psiholozi; grafopsiholozi (preko rukopisa utvrđuju psihološki status, ali nisu pravi grafolozi); lažni psiholozi koji koriste naučno neutemeljen materijal (npr. zen priče ili zen kartice) za tumačenje i davanje mišljenja o nečijem psihološkom stanju… I ko zna koji još tobožnji psiholozi.
– Oni samouvereno daju „stručna” mišljenja nepotkovana strukom – pojašnjava Tišma. – Veoma su privlačni, ubedljivi, lako im je poverovati. Društvena šteta je znatna jer ljudi, u neznanju, šarlatane stavljaju u isti rang sa školovanim psiholozima. Nama situaciju ne olakšava činjenica da ovaj problem postoji i u drugim zemljama.
Možemo da nagađamo o vrstama i dubini zdravstvene štete koju uzrokuju lažni psiholozi. Pogodno tle za procvat ove socijalne anomalije nalazi se u razumljivoj težnji čoveka za lakim i brzim izlečenjem ili izlaskom iz problema koji ga je ophrvao. Tada se lako zaboravlja narodna poslovica po kojoj što je brzo, to je i kuso.
– Lažni psiholozi emotivno vezuju ljude za sebe i dugo ih drže u stanju zavisnosti, a za to vreme onaj ko je zavisan ne izlazi iz svog problema – ukazuje Tišma. – Može se dogoditi da čovek završi u većem problemu od onoga zbog kojeg je zatražio pomoć. Usled autosugestije ili sugestije, neki ljudi izvesno vreme veruju da su im lažni psiholozi pomogli, ali se kasnije ipak ispostavi da nije tako. Ne obraćaju se svi u tom slučaju školovanim psiholozima. Ali oni koji kod nas tada dođu prolaze i kroz malo dužu proceduru izlaska iz problema nego što bi morali inače. Ako neko u kratkom roku izgubi nekoliko dragih ljudi, više od lažnog psihologa pomoći će mu dobar prijatelj, jer on ima ljubav, prijateljski stav i može biti podrška. Naravno da profesionalni psiholozi pružaju kvalitetniju podršku, ali je bitno očuvati razvojnost čoveka – da ne ostane zarobljen u trenutku u kojem se desio problem.
Dr Ivan Jerković, redovni profesor psihologije na državnom univerzitetu u Novom Sadu, inače predsednik DPS, naglašava da se po važećem zakonu psihološkim radom u Srbiji mogu baviti isključivo ljudi koji su završili četvorogodišnje ili petogodišnje studije psihologije. Prema tome, konstatuje naš sagovornik, lažni psiholozi su svi koji ne ispunjavaju taj zakonski uslov, a obavljaju poslove u domenu psihologije.

Vidovi lažnog predstavljanja su brojni: energetski psiholozi; bioenergetski psiholozi; astropsiholozi; numerološki psiholozi; grafopsiholozi; lažni psiholozi koji koriste naučno neutemeljen materijal (npr. zen priče ili zen kartice)…

-U realnom životu, svi ljudi se u osnovi bave psihološkim problemima, čak i kada dve prijateljice razgovaraju o muževima, deci ili šefu – objašnjava prof. Jerković. -Međutim, i po sada važećim propisima je zloupotreba koja podleže sankcijama svako bavljenje psihologijom u smislu profesije bez akademskog zvanja psihologa ili uzimanje nadoknade za „psihološke”usluge.
U našem društvu je, prema zapažanju prof. Jerkovića, sve izraženija potreba za psihološkom podrškom. Naime, imamo sve manje prijatelja, bliskih rođaka ili su oni daleko, pa ljudima nedostaje ono kolokvijalno rame za plakanje ili savet. Zato se to traži na tržištu, ali je ponuda blago rečeno neadekvatna.
– Ovakve potrebe stanovništva prepoznali su neki ljudi koji se predstavljaju kao psiholozi, a mediji ih neoprezno tako i titulišu, što stvara zabunu koja može biti bezazlena, ali, kao u i svakom poslu, može uzrokovati ozbiljne štetne posledice za korisnika usluga – ukazuje prof. Jerković. – Kad odete na hirurgiju, ne očekujete lažnog hirurga. To bi trebalo da važi svuda, pa i u psihologiji. Greške mogu da budu ozbiljne. Ako neko bez odgovarajućeg znanja radi test inteligencije za procenu da li je neko dete mentalno nedovoljno razvijeno, greška u tom postupku može trajno obeležiti dete i unesrećiti porodicu. Na primer, umokravanje kod dece se uobičajeno tretira psihološkim sredstvima kao razvojni poremećaj. Ali ono ponekad može biti simptom nekog drugog ozbiljnog poremećaja kao što je npr. epilepsija. U svom formalnom obrazovanju, psiholozi su obučeni da o tome vode računa za razliku od nadristručnjaka ili lažnih psihologa. U tom smislu, nestručno bavljenje ovim problemom može biti ozbiljna opasnost po detetovo zdravlje. Znam za dete koje je proglašeno autističnim jer do nekog vremena još nije bilo progovorilo, ali se ispostavilo da je ta dijagnoza pogrešna zato što nisu u obzir bile uzete okolnosti koje ukazuju na neke druge stvari, a ne na autizam.
Asocijacija za energetsku psihologiju iz Beograda na veb-stranici upravo upisuje polaznike na četiri „obrazovna modula” (modul traje deset meseci, predavanja su jednom mesečno – vikendom po četiri sata). Takođe,navode da se bave „uticanjem na različita mentalna stanja (poremećaj koncentracije, opsesivne misli itd.), emotivna stanja (tuga, žalost, posttraumatski stresni poremećaj-PTSP, anksioznost itd.), kao i fizička stanja (visok krvni pritisak, zapaljenja, čir na želucu itd.)”. Jedna „energetska konsultacija” (a to je „set vežbi, terapija i posebna kombinacija cvetnih, životinjskih i mineralnih esencija”) košta 80 evra. Ako želite „astropsihološku pomoć”, za 80 evra vam je na usluzi dipl. ekolog sa astropsihološkim znanjem, ali to košta 100 evra ako hoćete lično „tvorca sistema isceljivanja ‘energetska astrologija'”. Posle dogovora s predstavnikom na koga smo upućeni u Asocijaciji, usledila je višednevna komunikacija i naprasno otkazivanje razgovora za Ekspres „jer su vlasnici u inostranstvu i jedini su ovlašćeni da govore o Asocijaciji”.
Koliko god nauke napreduju, pa i psihološka, pitanje je može li se PTSP, poznat kao vijetnamski sindrom, lečiti mimo oficijelne medicine. I Tišma i prof. Jerković su saglasni da je PTSP psihijatrijska dijagnoza koja zahteva stručni psihološki i psihijatrijski pristup, kao što zahtevaju i brojni drugi problemi i poremećaji.
– Ako neko pročita nešto o štitnoj žlezdi na internetu, još nije postao endokrinolog i na osnovu tog znanja ni na koji način nije ovlašćen da pomaže ljudima s takvim problemima – veli prof. Jerković. – Psihijatar je završio medicinu i specijalizirao granu psihijatrije, glavno oruđe mu je tretman lekovima. Psiholog je stekao obrazovanje na Filozofskom fakultetu, a kada se u kliničkom radu preklapa sa psihijatrom, ne bavi se lekovima, već testovima koje primenjuje da bi procenio svojstva ličnosti i stanja značajna za razumevanje svog klijenta i njegovog problema, kao i stručnim razgovorom da bi klijentu pomogao da nađe rešenje.
Prisetimo li se Ljubiše Trgovčevića i njegovog televizičnog okretanja burme sve dok izusti „Javlja mi se!” s početka ratne drame na Balkanu, proricivača sudbine i njihove balkanske kraljice Kleopatre, nameće se zaključak da danas imamo posla s njihovom modernizovanom verzijom.

I po sada važećim propisima, ovo je zloupotreba koja podleže sankcijama – svako bavljenje psihologijom u smislu profesije bez akademskog zvanja ili uzimanje nadoknade za „psihološke” usluge

– Kada sagledavamo tu pojavu, onda i sada moramo imati u vidu da su ljudi tražili bilo kakav oslonac i putokaz u teškim ratnim uslovima, nemaštini, bedi, ponižavanju od države – analizira prof. Jerković. – Bio je potreban neko da im kaže da će sve rešiti Teslin štit, ljudi su vapili za optimizmom. Ovo o čemu danas govorimo, međutim, predstavlja tržište koje je neregulisano, s konzumentima kojih je sve više. Reč je o principu ponude i tražnje u smislu socijalne patologije i društvene dezintegracije, a to je opasnije od onoga što smo imali 90-ih godina. Ono je moglo da se shvati kao uteha, davanje oslonca, lažne nade da se prebrodi teški period ratovanja, ali ovo danas je prevara s predumišljajem.
Kako sačuvati profesiju psihologa, ne samo od lažnih psihologa već i od drugih potencijalno štetnih oblika zadiranja u ovu više nego delikatnu oblast?
– Najbolja odbrana od lažnih psihologa je formalizam, dakle, zahtevanje psihološkog akademskog obrazovanja u ovoj oblasti- izričit je prof. Jerković. – Kad se držimo procedure i propisa, onda najmanje možemo da pogrešimo, a lažno predstavljanje i danas može biti predmet krivičnog gonjenja. S druge strane, postoji aspekt zaštite profesije psihologa koji nije sasvim sproveden. Zato DPS priprema novi nacrt zakona o bavljenju psihološkom delatnošću, kojim će biti zabranjena upotreba naziva „psiholog” i svih izvedenica tog termina jer su oni ekskluzivitet psihologije kao struke. Takođe, predložićemo osnivanje komore psihologa Srbije, koja će imati zakonska ovlašćenja da tu vrstu zloupotrebe kontroliše i kažnjava. Reč je o rešenju analognom onom u advokaturi.
Nije dovoljno da se nacrt predloga bilo kog zakona preda na pisarnici u Skupštini, pa DPS planira kampanju i lobiranje, neformalne kontakte su već uspostavili da bi dobili podršku političkih aktera za usvajanje takvog zakona.Jer moraju biti zaštićeni i struka i korisnici psiholoških usluga.
Dok se slože društvene kockice za donošenje novog zakona, samozvani psiholozi love po ljudskom biću, željni lake zarade. Seansa kod psihologa koji ima privatnu praksu košta 10-20 evra, kako gde, lažni psiholozi bez 50 evra neće da pogledaju čoveka. Ne zna se koliko se novca obrće na ovom tržištu bola i nesreće, niti kakve otiske oni ostavljaju u ponorima ljudskih sudbina. Društvo psihologa Srbije je cehovska institucija, nije na budžetu i nema novca da zaštitu građana i profesije ostvari u skupom parničenju pred sudom.

PSIHOLOG PO MUŽU
– Kvazipsiholozi se bave dobrim manipulisanjem – kaže Branka Tišma. – Prilikom testiranja deteta za upis u prvi razred osnovne škole uzimamo podatke i o roditeljima. Tako mi je jedna majka rekla da je psiholog. Pitam, koja je generacija, a ona veli da nije završila fakultet, nego srednju školu. Kako ste onda psiholog? „Bavim se bioenergijom”, odgovara, „moj muž je završio srednju tehničku školu i razume se u to pa me je on obučio i sad smo oboje bioenergetski psiholozi”.

TESTOVI NA NIVOU ZABAVE
Testovi koje koriste lažni psiholozi radi prikupljanja podataka i davanja slike ozbiljnog, naučnog pristupa po formi samo podsećaju na pravi testovni materijal školovanih psihologa, ukazuje Branka Tišma.
– Njihovi „testovi” su nedosledni u pitanjima i često se odnose na veoma različite aspekte ljudskog života: zdravstveno stanje, emocionalni status, doživljaj sveta oko sebe, različite vrednosti – dodaje Tišma. – Tvrdnje koje se koriste u ovim „testovima” nisu ujednačene ni po kvalitetu, dužini rečenice, oblastima ljudskog na koji se odnose. Njihovi „testovi” svakako nisu standardizovani, već su deo paušalne procene onoga koji procenjuje. Ne mogu biti ni validni jer se ne zna tačno šta procenjuju. Nemaju veću vrednost od raznih testova koji se pojavljuju u novinama i čiji cilj je zabava i razonoda. Ovde je problem to što ljudi iznose svoje intimne sadržaje i ne zna se šta sve ovim može da se izazove ili pokrene u čoveku.

+ Ostavite komentar