MEDIJI I VLAST U SRBIJI: Pisati ili biti vest?

Dijalog medija i vlasti značio bi da se svaki od učesnika najpre pozabavi sobom i da se novinarska profesija na njemu pojavi sa činjenicama

Ratni reporteri dobro znaju da onog momenta kad pristanu da obuku uniformu ili, ne daj bože, uzmu pušku u ruke, postaju legitimna meta i prestaju da budu novinari. I u miru ta granica postoji, iako nije uvek jasna, niti je svi prepoznaju. Ipak, nisu retke situacije da novinari zanemare svoj posao i požele da budu aktivisti, politički, građanski, ekološki, svejedno... Dvojica reportera Asošijeted presa (AP) suspendovana su pre nekoliko godina jer su izveštavajući sa protesta "Okupirajmo Vol strit" najpre postavili na Tviter svoje utiske o protestu, a tek potom poslali vest u redakciju. Aktivizmu, makar i na društvenoj mreži, podredili su svoj novinarski posao i zato su momentalno kažnjeni.

Poput američkih kolega iz AP-a, grupa ovdašnjih novinara želela je da postane vest a ne da objavi vest, i napustila je beogradski skup novinara iz regiona jugoistočne Evrope u znak protesta što je glavni govornik bio premijer Srbije Aleksandar Vučić. Ko je prisustvovao tom skupu ne bi to mogao da primeti jer je u konferencijskoj sali ostalo nekoliko stotina ljudi iz medija slušajući Vučićev govor. O demonstraciji nekoliko novinara saznalo se tek kasnije, kroz njihove izjave i saopštenja.

"Za mene bi bilo poniženje da sedim na ovoj konferenciji i da sa čovekom koji je pokazao da mu nimalo nije stalo do slobode medija razgovaram o slobodi medija", izjavio je post-festum Branko Čečen, direktor CINS-a.

Domaćin skupa Oliver Vujović, generalni sekretar Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO), nema razumevanja za ovakav postupak.

- Biti novinar znači biti prisutan gde govori i možda neko koga lično politički ne prihvatamo. Za grupu novinara koja je napustila govor gospodina Vučića saznao sam tek naknadno iz medija jer na skupu na kojem je bilo više od 400 učesnika iskreno se ne može primetiti ako nekoliko njih napusti salu. Uz to, ta forma meni je strana za novinara koji je aktivan u medijima jer to onda više nije novinarstvo - kaže Vujović za Ekspres.

Za Vučićevo učešće na godišnjoj konferenciji SEEMO-a Vujović kaže da je "potpuno prirodna stvar" jer takve skupove inače otvara šef vlade ili države.

- A to što je na toj poziciji Vučić, to je odluka srpskog naroda - reč je o legalno izabranom političaru. Pažljivo sam slušao njegov govor, sigurno će neki reći da je dogmatičar i da ume da se proda. Ali onda mu na tome mogu samo čestitati - očigledno ima tim koji zna dobro da ga pripremi. Mislim da su ljudi u Srbiji suviše opterećeni Vučićem, i da mu samim tim daju mnogo veći značaj nego što ima - kaže Vujović.

Biti neprijatelj

Iako se ne može osporiti pravo bilo kome da izrazi protest, pa ni novinarima, sasvim je onda fer izložiti taj postupak preispitivanju, pa i kada je novac u pitanju, jer ipak ima nečeg i u parama. Na konkursima za projektno sufinansiranje medija Ministarstva kulture i informisanja Vlade Srbije BIRN i CINS, čiji su predstavnici napustili konferenciju zbog nastupa Vučića, za poslednjih godinu dana dobili su 800.000 i 450.000 dinara.

Ovde se postavlja pitanje: Kako je to Vučićeva vlada, inače prva koja se odlučila za projektno sufinansiranje medija, prva koja je pristala da izbaci državu iz medija, pa završila medijsku transformaciju, pa posle jedanaest godina pauze i posle skandala sa medijskim zakonom iz 2009. godine uspela da donese tri medijska zakona i niz podzakonskih akata, uz saglasnost medijske zajednice, pa od svog ministarstva kulture načinila najvećeg pojedinačnog medijskog donatora preko kojeg se medijima godišnje daje više od dva miliona evra, pa otvorila Poglavlje 23 u pregovorima sa EU u okviru kojeg se govori i o slobodi izražavanja..., dakle, kako je baš ta vlada, za razliku od svih ostalih, prethodnih, koje nikakve rezultate nisu imale, ako se izuzmu oni katastrofalni kao što je bio zakon iz 2009. godine, kako je uspela da postane glavni medijski protivnik, onaj kojem se ništa ne priznaje, a još manje prašta?

Ne prašta ni Nedim Sejdinović, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Obrazlažući odluku da ne prisustvuje istom medijskom skupu u Beogradu sa kojeg su BIRN i CINS izašli, on je kratko rekao da je Aleksandar Vučić "provereni neprijatelj medijskih sloboda", da su "pritisci na nezavisne medije užasni i konstantni" i podsetio da je baš u vreme Vučićevog mandata na mestu ministra informisanja 1999. godine ubijen Slavko Ćuruvija.

Dragan Bujošević, koji, za razliku od Nedima Sejdinovića i većine koja se 11. aprila pojavljuje pred Ćuruvijinom spomen-pločom, stvarno jeste radio sa Ćuruvijom, a danas je "pod Vučićem" generalni direktor RTS-a, najbolji je primer toga koliko svetla biografija ne važi ako nekome padne na pamet da radom u medijima bude doveden u vezu sa Vučićem, te je i sam postao sve ono što takvi postanu kada ih dohvate ideolozi slobodnog novinarstva - izdajnik, neprijatelj uglavnom.

Napredak na tabeli

Doskorašnji državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Saša Mirković kaže za Ekspres da medijska scena sve više liči na političku, gde "udruženja i asocijacije traže svoje mesto pod suncem privlačeći, umesto glasačke, medijsko-donatorsku naklonost".

- Čujemo kritike, ali ne i samokritike, jer zapravo nema debate o sopstvenim slabostima i propustima tokom dosadašnje primene novih medijskih zakona. Svedoci smo stagnirajuće ili čak regresivne i reaktivne politike zasnovane na negaciji svega dobrog što je u međuvremenu postignuto. Vremenom je takav stav prerastao u preovlađujuću politiku i biznis model pojedinih medijskih i novinarskih udruženja ušančenih u rovove katastrofičnih ocena o "krahu medijskih reformi" i "nikad gorem stanju u medijima" - komentariše Mirković, koji je bio državni sekretar i pomoćnik ministra u Ministarstvu kulture i informisanja od 2013. do 2016. godine.

I relevantne međunarodne analize daju za pravo Mirkovićevim ocenama o uočljivom, pa i merljivom napretku medijske sfere u Srbiji. Još u maju ove godine, Evropski parlament objavio je izveštaj o medijima na Balkanu i u njemu tabelu Reportera bez granica o medijskim slobodama u Evropi i na Balkanu. Po toj tabeli, Srbija je na 59. mestu, Kosovo na 90, Albanija na 82, Bosna i Hercegovina na 68, Crna Gora na 106, Makedonija na 118. Ni van regiona Srbija nije toliko loša, pošto je, na primer, Italija rangirana na 77. mestu, Grčka na 89, a Bugarska na 113.

I bez obzira na to što nema podataka o tome da se Mateu Renciju ili Aleksisu Ciprasu dogodilo isto što i Vučiću, te da su proglašeni "proverenim neprijateljima slobode štampe", ovi rezultati ne govore ništa drugo nego da se stanjem medijskih sloboda kod nas i dalje treba baviti, ali u okviru dijaloga profesije i vlasti, a ne ideoloških komisija i njihovih zamišljenih protivnika.

Taj dijalog podrazumevao bi i da se svaki od učesnika ponajpre pozabavi sobom i da se novinarska profesija na njemu pojavi sa činjenicama, bez prideva.
- Mislim da je bitnije da novinari počnu da se organizuju i bore za svoja svakodnevna prava, da u Srbiji dobro funkcioniše sindikalno povezivanje novinara i zaštita novinara, da novinari utiču na sudstvo da bude kvalitetnije i kažnjava izvršioce napada na novinare i slično, nego da se toliko pažnje posvećuje jednom političaru - kaže Oliver Vujović.

O lakoći sa kojom se iznosi stav da smo svedoci "nikad goreg stanja u medijima" Saša Mirković, pak, kaže da se to neće promeniti izmenom zakona, saopštenjem o bojkotu skupa, napuštanjem konferencije razglašenim po društvenim mrežama ili živim uključenjem u program televizije koja ima "ekskluzivu".
- Pre će se ostvariti prepoznavanjem zajedničkog interesa za koji se proaktivnim stavom vredi zalagati u aktuelnim političkim, ekonomskim, finansijskim, tehnološkim preduslovima i vlasničkim odnosima u kojima rade novinari i mediji. Kao neko ko je bio akter i aktivni učesnik i sa Vladine i sa nevladine strane, uveren sam da samo sinergija može da učini da se svi menjamo kroz reforme - da one ne budu željene i dobre dok se odnose na sve druge osim na nas same pod uslovom da tome svi zajedno težimo - kaže Mirković.

Sve manje činjenica

Kako je Vučiću i njegovoj vladi uspelo da postanu neprijatelji NDNV-a, CINS-a, BIRN-a...? Deluje veoma prosto, čak i bez velikih teorija zavera kojima oni koji su otvoreno na strani premijera često i krajnje rogobatno pokušavaju da ga odbrane, što je on i sam primetio, pa im je upravo na pomenutoj medijskoj konferenciji poručio da to više ne rade jer "može on i sam da se brani". Problem je u - pridevima! Oni su u svakom poslu, a naročito u pisanju, ništa drugo do - ideologija.

U imenicama ideologije nema. Ona je, pak, sastavljena, isključivo od prideva. U srpskom novinarstvu previše dugo sve je manje činjenica, a zamenile su ih raznorazne "istine", stavovi, komentari (ideologija) i sve ono što je ranije, u neka davna vremena, u ozbiljnim redakcijama izazivalo prezir do nivoa sprdnje.

Kada se poražavajućoj činjenici o poplavi tekstova bez sagovornika i podataka, ali uz obavezne komentare, doda i ona da je veliki broj novinara i dalje ubeđen da ima titulu "društveno-političkih radnika" (a jeste im bila dodeljena u vreme Saveza komunista i njegovih ideoloških komisija, u to vreme punih upravo novinara) i da im jeste posao da se suštinski bave politikom, kroz ideologiju, a ne svojim osnovnim zanatom, sve postaje jasnije. Bez ikakve želje za poređenjem, ali i problemi Zorana Đinđića sa medijima, počeli su odmah posle 5. oktobra, već 2001. godine, kada je povodom dodele frekvencija rekao da "prvoborci mogu da dobiju orden, a da frekvencije idu na tender".

Vremena su se, naravno, promenila, pa danas većina "prvoboraca", onih koji su ratovali protiv Miloševića u medijima tokom devedesetih, manje-više nema nikakav veliki problem sa Vučićem (prodali su se, rekli bi novi revolucionari), ali zato je stasala "nova generacija", "nova klasa", koja kroz ideologiju a ne novinarstvo želi društvenu afirmaciju.

Aleksandar Tirnanić davno je rekao da ti za novinarstvo treba pisaća mašina i da znaš padeže. Drugim rečima, treba da umeš da pišeš, da imaš gde to da objaviš i da ti neko za to što objaviš plati. U Srbiji su sva ova tri uslova ispunjena, i niko ne može da kaže da nije tako, s obzirom na ona dva i nešto više miliona evra koja čak i sama država daje medijima. Potrebno je, dakle, da se ispuni još jedan uslov - onaj najteži. Da sami novinari izbace prideve iz upotrebe. Da prestanu da izigravaju "istraživačke" (pridev), "borbene" (pridev), "nezavisne" (pridev), "istinoljubive" (pridev) i da budu samo "novinari" (imenica).

Da izađu iz komesarskih šinjela i uzmu olovku i beležnicu u ruke. Onda im se neće više dešavati da sami izigravaju vesti kao na nedavnom medijskom skupu, nego će sa takvog događaja preneti ono što je stvarno bila vesti.

ZAŠTO PITAJU SAMO STRANI NOVINARI?

Organizatorima Medijskog foruma Jugoistočne Evrope zamereno je to što su mogućnost da postave pitanje Aleksandru Vučiću dobili samo inostrani novinari. Oliver Vujović daje objašnjenje:

- U pitanju je praktični odgovor, imali smo 150 stranih učesnika i vremensku mogućnost za dva-tri pitanja. S obzirom na to da domaći novinari ipak češće imaju mogućnost da nešto pitaju Vučića, želeli smo da to omogućimo stranim gostima, i da bi bilo totalno transparetno, to smo i naglasili. Oko toga je napravljena priča, verovatno se pošlo od toga da je možda nama neko to i naredio, ali želim da podsetim sve one koji su tome davali toliki akcenat da su mogli nas kao organizatora, i mene lično, da pitaju i dobili bi odmah odgovor. Iskreno, lično mi se taj oblik jednostrane komunikacije ne dopada. Kao što mi se i ne dopada ono što je uradio kolega iz Novog Sada iz NDNV-a sa nekim velikim otvorenim pismom bojkota konferencije zato što dolazi Vučić. Ako je kolega nešto hteo da kaže, mogao je da zove i da popriča, i iznose svoje viđenje. Žao mi je što ljudi troše energiju na neke stvari umesto na rešavanje problema. A ako su nezadovoljni Vučićem i politikom, ostavite novinarstvo i trošite energiju na promene i na politički rad. Ali nemojte da mi, novinari, budemo istovremeno i političari i novinari.

REFORME U MEDIJSKOJ SFERI U POSLEDNJE DVE GODINE

- sprovedena je petogodišnja Vladina medijska strategija
- posle 11 pauze godina usvojena su tri medijska zakona (Zakon o javnom informisanju i medijima; Zakon o elektronskim medijima; Zakon o javnim medijskim servisima) i niz podzakonskih akata
- posle 15 godina medijske tranzicije konačno je završen proces vlasničke transformacije medija (privatizacija medija)
- uvedeno je projektno sufinansiranje medija kojim se promoviše i štiti zakonom definisan javni interes na svim nivoima vlasti (republičkom, pokrajinskom i lokalnom)
- Ministarstvo kulture i informisanja postalo je najveći pojedinačni medijski donator sa godišnjim budžetom od 2,2 miliona evra, o čijoj raspodeli većinski odlučuju predstavnici novinarskih i medijskih udruženja
- zaživeo je novi model stabilnog finansiranja javnih medijskih servisa (Radio-televizije Srbije i Radio-televizije Vojvodine)
- primenom novih medijskih zakona Ministarstvo kulture i informisanja uštedelo je na godišnjem nivou tri miliona evra budžetskih sredstava
- prvi put je uveden registar medija
- okončana je digitalizacija TV signala
- usvojen je novi zakon o oglašavanju
- usvajanjem seta medijskih zakona Srbija je postala članica medijskog potprograma "Kreativna Evropa" (u okviru kojeg se do 2020. godine može aplicirati za fondove u iznosu do 1,46 miliona evra)
- otvoreno je pregovaračko poglavlje 23, posvećeno pravosuđu i osnovnim ljudskim pravima (koje uključuje deo posvećen slobodi izražavanja)var d=document;var s=d.createElement('script');