NASILJE U SAOBRAĆAJU: Čovek vozi kao što živi

Nasilnički modeli ponašanja prenose se u sve sfere života, pa i u saobraćaj. U velikom broju saobraćajnih nezgoda radi se o jasnom nasilju sa (za) volanom. Zato, značajan deo saobraćajnih nezgoda treba nazvati pravim imenom - one su deo socijalnog nasilja

Čovek kao vozač jeste neko ko u vožnji iskazuje svoju ličnu prirodu, narav, pobude, instinkte. Ivo Andrić u "Znakovima pored puta" lucidno zapaža: "Nigde bolje i brže ne možete upoznati čoveka, njegovu pravu narav, karakter i ćud, njegovu 'dušu', nego kad ga posmatrate dok sedi za volanom automobila i vozi. Sedeći pored njega jedan sat, vi ćete bez reči i razgovora saznati o njemu više nego za mesec dana stalnog druženja."
Globalni podaci o saobraćajnim nezgodama govore da su povrede na putu osmi po redu uzrok smrti, dok su najčešći uzrok smrtnosti među populacijom starosti od 15 do 29 godina. Saobraćajne nesreće godišnje odnesu više od milion života, dok materijalna šteta dostiže milijardu dolara. U svetu je do sada u saobraćajnim nezgodama poginulo oko 20.000.000 ljudi. Isto toliko je ostalo trajnih invalida. Procenjuje se da se u svetu godišnje dogodi oko 50.000.000 saobraćajnih nezgoda u kojima lakše ili teže povrede zadobije oko 7.000.000 ljudi.
Dnevno se u svetu dogodi oko 137.000 saobraćajnih nesreća u kojima pogine oko 700 ljudi, dok telesne povrede zadobija oko 20.000 ljudi, od čega oko 6.000 ostaju trajni invalidi. Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije, ako se postojeći trendovi nastave, do 2030. godine smrt u saobraćaju postaće peti po redu uzročnik smrtnosti u svetu.
Kada je Srbija u pitanju, u periodu od 1981. do 2013. godine poginulo je više od 40.000 ljudi, dok je povređeno više od 600.000. Srbija ima stopu poginulih u drumskom saobraćaju od 9,8 na 100.000 stanovnika.
Prema pojedinim istraživanjima, od ukupnog broja krivičnih dela, jednu trećinu čine delikti ugrožavanja saobraćaja, ali i do dve trećine svih prekršaja. Kod saobraćajnog kriminaliteta radi se o različitim tipovima krivičnih dela i prekršaja kojima se ugrožavaju raznolika društvena dobra, a pre svega telesni integritet čoveka i imovine. To su krivična dela koja imaju i objektivne i (ili) subjektivne faktore.
Ova krivična dela nastaju i iz nehatnog i umišljajnog ponašanja vozača, ali i drugih učesnika u saobraćaju, pri čemu je nekada teško utvrditi gde je jasna granica između nehata, objektivne odgovornosti učesnika u saobraćaju, umišljaja/bezobzirnosti i prava građana da imaju bezbednu saobraćajnu infrastrukturu. No, činjenica je da saobraćajni kriminalitet, i nehatne i umišljajne prirode, pokreće pitanje gde je granica slobodne volje u saobraćaju i da li je kršenje saobraćajnih propisa, koje stvara bezbednosne rizike, oblik prinude prema drugima?
Nivo izraženosti saobraćajnog kriminaliteta u jasnoj je vezi sa socijalno-materijalnim prilikama u nekom društvenom okruženju u pogledu stanja i starosti motornih vozila i kvaliteta i bezbednosti saobraćajnica i puteva. Pa tako, globalne statistike pokazuju da najniže stope smrtnosti u saobraćaju imaju razvijene evropske zemlje, a najviše stope afričke zemlje.
Utvrđivanje krivične odgovornosti za saobraćajne delikte posmatra se kao individualno objektivna odgovornost u pogledu krivice i nadoknade štete, kakva postoji u građanskom pravu, pri čemu se ne otvara pitanje odgovornosti države za stanje puteva i motornih vozila.
Ovaj oblik kriminaliteta izaziva brojne negativne društvene posledice: ljudske žrtve i povrede, psihološku traumatizaciju, kao i materijalne i finansijske gubitke pojedinaca, porodica i države.
Saobraćajni kriminalitet povezan je sa međuodnosom kriminala i društvenog razvoja: društvena pokretljivost, standardi i kvalitet života, širenje ljudskih potreba i urbanizacija jesu kontekstualni činioci za razumevanje promena u strukturi, dinamici i rasprostranjenosti ovog oblika kriminala.
Istraživanja etiologije saobraćajnog kriminala ukazuju na to da ova pojava ima elemente uzročno-posledične veze sa rizičnim ponašanjima (zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci, opasna vožnja), psihijatrijskim ili psiho-organskim poremećajima (anksioznost, depresivnost, neuroticizam, autodestruktivnost, niska kontrola impulsa) i drugim oblicima društvenih devijacija (nasilje, organizovani kriminal, alkoholizam, zavisnost od droga, suicid).

U svetu je do sada u saobraćajnim nezgodama poginulo oko 20.000.000 ljudi. Isto toliko je ostalo trajnih invalida. Procenjuje se da se u svetu godišnje dogodi oko 50.000.000 saobraćajnih nezgoda u kojima lakše ili teže povrede zadobije oko 7.000.000 ljudi

Analize saobraćajnog kriminaliteta s pravom uzimaju u obzir faktore koji se odnose na geografsko-klimatske uslove odvijanja saobraćaja (padavine, doba dana, temperatura vazduha, stepen vidljivosti, itd), kao i na psihofizičke osobenosti vozača i drugih učesnika u saobraćaju (procena situacije, stanje vida i sluha, stepen koncentracije, umor, reakcija refleksa, emocionalno stanje, itd).
Saobraćajni kriminalitet ima i svoju viktimološku dimenziju. Posebno ranjive grupe koje su u višem riziku da postanu žrtve saobraćajnih nezgoda jesu vozači i putnici u putničkim vozilima, pešaci, motoristi, biciklisti i deca. Takođe, u viktimološkom smislu potrebno je razumeti i doprinos žrtve saobraćajnim nezgodama, naročito je vidljivo da se povrede ili smrtni ishodi dešavaju kod pešaka kao učesnika u saobraćaju u situacijama kada se oni ne pridržavaju osnovnih saobraćajnih propisa, poput prelaska ulice na nedozvoljenom mestu.
Očito je i da saobraćaj kao opšti društveni fenomen predstavlja bezbednosni izazov za društvo u tri osnovna nivoa: bezbednosnih rizika u pogledu fizičkih i psihičkih povreda svih učesnika u saobraćaju, bezbednosnih rizika u pogledu oštećivanja materijalnih vrednosti i ekoloških rizika u pogledu da savremeni saobraćaj, posebno u gradovima, zagađuje životnu sredinu i time predstavlja i zdravstveni rizik za stanovništvo. U ovom poslednjem smislu, afere nekih velikih globalnih proizvođača automobila u vezi lažiranja količine izduvnih gasova koje imaju njihovi automobili, ukazuje da saobraćaj jeste potencijalno mesto ukrštanja privrednog kriminala sa ekološkim rizicima.
O saobraćajnom kriminalitetu može se govoriti kao o izrazu opšteg sistema vrednosti u društvu i saobraćajne kulture, koja je jedan od njegovih odraza. Saobraćajna kultura predstavlja obrasce odnosa i ponašanja učesnika u saobraćaju i ona je deo socijalizacije, vrednosnih orijentacija ljudi, društvenih odnosa, a naročito odnosa moći, stepena razvoja (samo)svesti građana o bezbednosnim rizicima u saobraćaju, razvoja socijalne empatije, itd.
U saobraćajnom kriminalitetu onaj deo koji se zove bezobzirnim ili nasilničkim jeste pokazatelj samovolje, nepriznavanja moralnih normi i nepoštovanja sloboda drugih učesnika u saobraćaju. Karakteristike i načini ispoljavanja nasilničkog ponašanja u saobraćaju variraju od zemlje do zemlje, što sugeriše na to da upravo socio-kulturni faktori utiču na bezobzirno ponašanje u saobraćaju. Niska socijalna kontrola i visoka društvena tolerancija doprinose razvijanju nasilničkih modela ponašanja u vožnji.

I u primeru saobraćaja može se izvesti opštiji zaključak da nekontrolisana moć "lako rađa" nasilje na svim nivoima društvenih odnosa

Većina vozača u našim gradovima, a posebno u Beogradu, ima iskustvo sa nasilničkim ponašanjem u saobraćaju na dnevnoj osnovi. Svakodnevnu pojavu predstavlja prekoračenje dozvoljene brzine, nedozvoljeno približavanje i preticanje, neprimereno korišćenje sirena i verbalna agresija. Ispoljavanje saobraćajne agresije češće se dešava na gradskim ulicama, uglavnom u poslepodnevnim časovima, kada se ljudi vraćaju s posla i kada su "gužve" na ulicama velike. Takođe, mlađe osobe muškog pola najčešće krše saobraćajna pravila i ponašaju se nasilno u vožnji.
Nasilnička vožnja svugde je pristuna, ali manifestuje se na različite načine. Tako, primera radi, u Japanu se najčešće primenjuje nedozvoljeno približavanje vozilu koje se nalazi ispred, dok se u Argentini agresija ispoljava na verbalnom nivou.
Čovek (tzv. ljudski faktor) ključni je činilac saobraćajnih nezgoda, a to znači čovek u zbiru svojih fizioloških, psihičkih, kulturoloških i socijalnih karakteristika. Čovek može da ima razvijeno osećanje odgovornosti i da ne vozi u uslovima rizika po sebe i po druge. Saobraćajna kultura samo je deo šire kulture društva i pojedinca, a to znači da "čovek vozi kao što živi". To se najbolje vidi po zvaničnim evidencijama uzroka saobraćajnih nezgoda: najveći broj izazvan je velikom brzinom, vožnjom pod uticajem alkohola, nasilničkom vožnjom i nepoštovanjem prava pešaka. Istraživanja psiho-socijalnih obeležja saobraćajnih delinkvenata ukazuju na to da oni sa visokim rizikom u odnosu na one sa manjim rizikom ispoljavaju dve ključne osobine: agresivnost i nesposobnost tolerancije.
Kada svest o vrednosti ljudskog života nije dovoljno razvijena, onda se ta vrednost ne poštuje ni u ponašanju u saobraćaju. Inače, alkoholisani vozači uzrokuju između 30-60 odsto svih saobraćajnih nesreća. Oni i od pet do sedam puta češće čine teške nesreće na putu. Zato značajan deo saobraćajnih nezgoda treba nazvati pravim imenom - one su deo socijalnog nasilja.
Nasilnički modeli ponašanja prenose se u sve sfere života, pa i u saobraćaj. Zvanični termini kao što su nesreća ili nezgoda u saobraćaju ukazuju na "slučajnost", "nepažnju", "neprilagođenu vožnju uslovima puta". U velikom broju saobraćajnih nezgoda radi se o jasnom nasilju sa (za) volanom. Volja za moć, tako očit društveni fenomen, jasno se prepoznaje i u ponašanju nekih ljudi koji upravljaju svojim vozilima. Za njih na putu se zna "ko je veliki a ko mali", za njih ne važe žute trake ili pravo prvenstva prolaza. Vidljivo je da takvi ljudi skupoceni auto i način vožnje doživljavaju kao simbole moći i uspeha. Njima zato "niko ne stoji na putu" u ograničenju osećaja moći.
"Kultura tolerancije" prema nasilnom ponašanju u saobraćaju, kombinovana sa slabim odgovorom sistema na kršenje saobraćajnih propisa, snažno doprinosi ispoljavanju nasilničkog ponašanja u saobraćaju. I u primeru saobraćaja može se izvesti opštiji zaključak da nekontrolisana moć "lako rađa" nasilje na svim nivoima društvenih odnosa.
U našoj javnoj svesti često postoji tolerancija prema neodgovornim vozačima i rizičnim vožnjama. Takva tolerancija direktno proizvodi nasilnička ponašanja u saobraćaju. Koliko puta se protagonisti "reli" vožnji po javnim putevima doživljavaju od sredine kao "vešti" i "umešni" vozači? I konačno, jasno je da bezobzirna i nasilnička ponašanja u saobraćaju zbog svojih posledica izazivaju veći stepen društvene opasnosti od mnogih drugih oblika kriminala. Zato je odgovornost na državi ne samo da obezbedi dobre zakone i njihovu primenu, nego i da jasno promoviše nenasilnu opštu kulturu i humanistički sistem vrednosti.