NEMAČKA ZEMLJA OBEĆANA

NEMAČKA ZEMLJA OBEĆANA


Berlin će od 2020. godine dozvoliti praktično svima sa ovih prostora, odnosno građanima zemalja van EU, da bez gotovo ikakvih ograničenja u periodu od šest meseci traže posao u Nemačkoj. Preti li Srbiji novi gastarbajterski talas?

Kako se pozdravljaju dvojica lekara na hodniku bolnice u Nemačkoj? „Dobar dan, kolega.” Stari vic odavno je postao stvarnost. Medicinari iz Srbije sve češće posao traže upravo u Nemačkoj. Uskoro bi ovaj vic mogao da se proširi i na druga zanimanja – kuvare, vozače, metalske i medicinske radnike, IT stručnjake…

Koalicioni partneri u nemačkoj vladi, posle maratonski dugih i teških pregovora, nedavno su se dogovorili o strategiji borbe protiv manjka kvalifikovane radne snage sa kojom se ova zemlja, kao i većina Evrope, već godinama suočava.
Rezultat tog dogovora je rad na pripremi novog akta, nazvanog Zakon o imigraciji kvalifikovanih radnika. Glavna novina koju donosi ovaj dokument je ta što će praktično svako, čak i ako nije državljanin neke od zemalja Evropske unije, moći do šest meseci da boravi u Nemačkoj u potrazi za poslom, čak i ako nema konkretnu ponudu za zaposlenje.

Potencijalni gastarbajteri moraće, doduše, ipak da zadovolje dva uslova. Prvi je da im je znanje nemačkog jezika na nivou potrebnom da mogu da rade u ovoj zemlji. A drugi je da imaju dovoljno para da se izdržavaju dok tragaju za poslom.

Činjenica je da će se znatno olakšati osobama sa završenom srednjom stručnom školom, koje se najviše i traže, da pronađu posao. To trenutno nije slučaj, jer je put koji oni danas moraju da pređu do zaposlenja u Nemačkoj mnogo teži od onog kojim idu ljudi sa fakultetskim obrazovanjem.

Primena ovog zakona trebalo bi da počne od 1. januara 2020. godine. Njime se, praktično, nemačkim poslodavcima daju odrešene ruke da zapošljavaju kandidate koji im najviše odgovaraju. Pritom neće morati da vode računa o tome da li među nemačkim državljanima postoje radnici istog profila, već će moći da se odluče da, umesto Nemca, zaposle nekog migranta iz Sirije ili došljaka sa Balkana.

Novi zakon bi, praktično, poništio ograničenja sa kojima su nemačke kompanije danas suočene u pogledu zapošljavanja novih ljudi. Prema važećim propisima, naime, prednost pri zapošljavanju imaju nemački državljani, kao i državljani zemalja članica EU.

Još veće pogodnosti imaće IT stručnjaci iz zemalja trećeg sveta, ali i oni koji pružaju usluge nege. Reč je o oblastima u kojima vlada akutna nestašica radne snage. Oni će posao u Nemačkoj moći da nađu čak i ako nemaju formalno akademsko obrazovanje, pod uslovom da imaju solidno radno iskustvo, da pokažu znanje i da imaju ponudu za posao.

Sve to sadržano je u ključnim tačkama sporazuma koji su postigli koalicioni partneri CSU, SPD i CDU, a koje su predstavili ministri unutrašnjih poslova, rada i ekonomskih poslova Horst Zihofer, Hubertus Hail i Piter Altmajer.

U predloženom zakonu se, međutim, ističe da građanima država koje nisu članice EU bez višeg obrazovanja neće biti dozvoljeno da migriraju u Nemačku, jer, kako je navedeno u sporazumu, „ne želimo nekvalifikovane imigrante iz zemalja trećeg sveta”.

– Obezbedićemo jasne kriterijume kako bismo izbegli svaku zloupotrebu ovih pravila. Uskladićemo naše napore sa potrebama naše ekonomije, uzimajući u obzir kvalifikacije, starosnu dob, poznavanje jezika, podatke o realnoj ponudi poslova i sposobnosti pojedinaca da garantuju da imaju sredstva za život – navodi se u sporazumu koji je potpisan početkom oktobra u Berlinu.

Ovo je, pored ostalog, posledica i pokušaja zloupotreba nemačkog imigracionog sistema, koji je, prema ocenama OECD-a, inače jedan od liberalnijih u svetu.

Na te zloupotrebe početkom 2018. godine upozorila je poslanica Bundestaga iz redova Zelenih Filiz Polat nakon što je posetila zapadni Balkan. Njene primedbe su se pre svega odnosile na Kosovo, gde je uočila veoma veliki broj mladih ljudi koji su tražili iseljeničke vize za Nemačku.

Važnost ovog zakona za Nemačku je, s jedne strane, više nego očigledna. Nezaposlenost u ovoj zemlji je na najnižem nivou još od kada su se dve Nemačke ujedinile pre skoro 30 godina i jedva da prelazi jedan odsto.

Poslodavci su, istovremeno, u konstantnoj potrazi za novim kvalifikovanim radnicima. Prema poslednjim zvaničnim podacima, nemačkoj privredi nedostaje oko 1.200.000 radnika. Taj manjak nemoguće je popuniti i kadrovima iz drugih zemalja Evropske unije, jer i one uglavnom kubure sa istim problemom.

Stručnjaci procenjuju da bi Nemačkoj za zadovoljenje potreba njene privrede bilo potrebno da godišnje u nju imigrira nekoliko stotina hiljada kvalifikovanih radnika. Postavlja se pitanje ima li toliko ljudi koji zaista žele da rade u Nemačkoj. Iako je Nemačka najpopularnija evropska destinacija za imigrante, većina ekonomskih migranata iz celog sveta želi da ide u Sjedinjene Američke Države.

Sve to je nagnalo vladu Angele Merkel da razmišlja o stvaranju okvira kojim bi privukla kvalifikovanu radnu snagu. Stoga se u budućnosti mogu očekivati i konkretne promotivne kampanje u zemljama van EU, kojima bi Nemačka bila predstavljena kao mirno mesto za život i rad.

Nije teško zamisliti da se sa takvom kampanjom suoče i stanovnici Srbije, koji su Nemačku otkrili još šezdesetih godina prošlog veka i od tada im predstavlja jednu od omiljenijih destinacija za traženje posla.

Kada se ima u vidu da Nemačkoj najviše nedostaje upravo radna snaga sa završenom srednjom stručnom školom, iz drugačije vizure može da se gleda i na projekat uvođenja dualnog obrazovanja u sistem srpskog srednjoškolskog obrazovanja.

U ovaj projekat aktivno je uključeno i Nemačko društvo za međunarodnu saradnju (GIZ). Oni su još 2015. godine, u saradnji sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Privrednom komorom Srbije, uradili studiju o izvodljivosti dualnog srednjeg stručnog obrazovanja u Srbiji.

Istina jeste da se ona pre svega odnosi na stvaranje uslova da se zadovolje potreba srpske privrede, koja isto kao nemačka prosto vapi za kvalifikovanom radnom snagom u određenim segmentima – građevinarstvu, metalskoj industriji, transportu, ugostiteljstvu…

Nije, međutim, teško zamisliti da bi na ovaj način Srbija, zapravo, samo još više učvrstila položaj koji dobrim delom i sada ima kao rezervoar školovanih, a jeftinih kadrova, koje nemački poslodavac može da plati manje, a da mu završavaju poslove podjednako dobro kao i skupi Nemac.

Ekonomista Miroslav Zdravković, međutim, ne veruje da se to krije u pozadini celog projekta.

– To bi onda bilo nešto kao skauting u NBA. Da oni prvo vide kako taj neki srednjoškolac radi ovde u Srbiji, pa mu onda ponude tri puta veću platu u Nemačkoj – sumnjičav je Zdravković.

Šta god da stoji iza cele priče, činjenica je da bi novo nemačko imigraciono zakonodavstvo moglo da predstavlja novi vetar u leđa odlivu školovanih kadrova iz Srbije.

U nedostatku preciznih podataka, danas se samo procenjuje da Srbiju godišnje napusti oko 40.000 građana. Potpuniju sliku, dodaje Zdravković, steći ćemo tek nakon popisa 2021. godine.

– Tek tada videćemo koliko je Srbija izgubila stanovnika zbog iseljavanja u prethodnih deset godina, od popisa 2011. godine. Videćemo da li je reč o 300.000, 400.000 ili čak 500.000 stanovnika – kaže Zdravković.

Može li država nešto da uradi da spreči novi potencijalni iseljenički talas? Ako do njega ipak i dođe, da li je u stanju da pronađe način za popunu upražnjenih radnih mesta? Nestašica određenih profila primetna je već sada.
Dobar deo autobusa javnog prevoza umesto da ulicama gradova, pre svega Beograda, prevozi putnike, spava u depoima GSP-a jer nema dovoljno vozača. Sa kadrovima kubure i lanci supermarketa gde često, na primer, jedna osoba služi mušterije na tri odeljenja – za sveže meso, suhomesnate proizvode i sireve.

Iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, međutim, nismo dobili odgovore ni na pitanje da li iko u državi radi na procenama efekta liberalizacije nemačkog tržišta rada za kvalifikovane radnike iz Srbije, niti da li država može nekako da spreči njihov odlazak.

Pitanje je, takođe, ko bi došao da radi umesto onih koji se zapute trbuhom za kruhom.

Prema Zdravkovićevom mišljenju, stvari uopšte ne treba postaviti tako, jer, kako kaže, ne treba postavljati tezu da će neko morati da naseli Srbiju zbog nestašice radne snage.

– Prava teza jeste da se dozvoli da dođe do rasta zarada. Ljudi moraju da imaju pozitivna očekivanja da će njihove plate da rastu. U takvoj situaciji mnogo će manje biti onih koji će razmišljati o iseljavanju i promenama načina života, navika… – kaže Zdravković.

On je uveren da država na tome i radi najavljenim povećanjem plata u javnom sektoru. Istim putem, nada se, krenuće i firme iz privatnog sektora, jer na drugi način neće moći da dođu do radnika koji im nedostaju.

– Pri tolikom deficitu ljudi, kada je rekordno niska nezaposlenost (zvanično ispod 12 odsto, prim. nov.), osnovno očekivanje je da treba da se povećaju plate. Mi smo bili atraktivni za investitore jer je nivo zarada bio najniži u Evropi, ne računajući Albaniju. Sada će, međutim, svima u istočnoj Evropi da rastu zarade, pa stranac ni u Srbiji neće moći da plati radnika 200 evra, odnosno 300 evra bruto. Moraće da računa na izdatak od, recimo, 500 evra. Ali i to će mu biti povoljnije nego u Rumuniji ili Bugarskoj gde će morati da računa na 700 do 1.000 evra. U suprotnom, neće moći da nađe radnike. Evo, može li se u bilo kojoj većoj opštini ili gradu u Srbiji naći hiljadu radnika određenog profila koji je potreban poslodavcu. Nema šanse. Zato mesara neće moći da plaćaju 200 evra, jer će on da ode u Slovačku i radi za 500 evra. Nego će da ga plati 300 evra, što je i dalje manje, ali će uticati na kvalitet života dovoljno da se neko ne odluči da ode na rad u inostranstvo – kaže Zdravković.

To je ono što, primećuje naš sagovornik, Vlada radi, recimo, u zdravstvu.

– Mnogo je doktora otišlo u Sloveniju zbog plate od 2.000 evra. Ako ovde on ima 700 evra, a zna da će za godinu dan imati 800, a za dve godine 900 evra, sigurno će se teže odlučiti da menja svoje navike i način života kako bi otišao u Sloveniju – veruje Zdravković.

Diskutabilno je da li bi se mnogi pre odlučili za goluba na grani u vidu očekivanih 900 evra za dve godine, ili bi pre prigrabili vrapca u ruci vrednog 2.000 evra. Zdravković se slaže da bi mlađi kadrovi verovatno pre pošli za vrapcem, ali bi se u perspektivi i oni vratili u Srbiju, dok bi oni u zrelijim godinama i sa više radnog staža ipak radije izabrali da ostanu u zemlji.

– Država, naravno, ne može da parira zemljama poput Nemačke kada je reč o visini plata. Ali najvažnije je subjektivno očekivanje građana da će im zarade rasti i da će živeti bolje. Englezi su ranije imali pravilo, ne znam da li i dalje važi, da se zaposlenom na svake dve godine, ako i ne napreduje u smislu višeg položaja, makar poveća plata za procenat, dva ili tri. Za budućnost Srbije je zato manje bitno da li su otvorene granice. Bitno je da oni koji su u Srbiji imaju pozitivna očekivanja da će njihove plate da rastu – kaže sagovornik “Ekspresa”.

Pozitivne promene su, prema Zdravkovićevim rečima, već vidljive, pre svega kroz rast prometa. Za to je, kako kaže, zaslužno postepeno vraćanje penzija, selektivno povećanje plata u javnom sektoru, ali i dolazak stranih kompanija koje zapošljavaju ljude.

– Mi, doduše, zaostajemo u odnosu na region. Hrvatska se vratila na nivo iz 2008. godine, promet je u Bugarskoj i Rumuniji za deset godina porastao čak 33 odsto. A nama je danas standard za petinu manji od onog koji smo imali 2008. godine, pre početka svetske ekonomske krize – zaključuje Zdravković.

Imigrantima protiv rasta plata

Osnovni interes Nemačke da liberalizuje zapošljavanje kvalifikovane radne snage je, prema oceni Miroslava Zdravkovića, da zadrži konkurentnost sopstvene privrede, pre svega u trci sa glavnim takmacima – Kinom i SAD.

– Primanjem radnika iz trećeg sveta, Nemačka istovremeno sprečava rast plata. Rast plata uticao bi na konkurentnost njihove robe u odnosu na robu koja dolazi iz Kine i Amerike kao glavnih konkurenata na svetskom tržištu. Njima je u septembru već pao izvoz – kaže Zdravković.

On podseća da još od pada gvozdene zavese i otvaranja Kine, zapadna Evropa i SAD nisu imali realan rast zarada ljudi sa završenom srednjom školom.

– Padom gvozdene zavese, otvaranjem Kine, a potom i Indije, Evropa i SAD dobili su obilje jeftine radne snage. Nakon Indije, međutim, nema više zemalja koje mogu na taj način da se uključe u međunarodnu podelu rada, pa je realno očekivati da treba da rastu zarade onima sa srednjom stručnom spremom – kaže Zdravković.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar