NEMAMO POJMA KOLIKO SMO OTROVANI

NEMAMO POJMA KOLIKO SMO OTROVANI

Toxic Earth Syndrome-Have We Reached The Tipping Point?


Opasan otpad nalazi se na 90 lokacija u Srbiji, više od 100 lokacija je zatrovano, a sumnja se na još skoro 500. Procene o tome koliko je opasnog otpada u Srbiji kreću se od 5.000 pa do čak 300.000 tona

Da sredinom decembra 2017. godine u dvorištu poslovne zgrade izvesnog Zorana Markovića nije pronađeno 89 zarđalih burića sa oko 22 tone opasnih materija, mnogi nikad u životu ne bi ni čuli za selo Vukićevica kod Obrenovca, udaljeno svega 50 kilometara od Beograda. Ovako, zahvaljujući baš gospodinu Markoviću, koji je „zaradio” 30 dana pritvora, Vukićevica ima priliku da se upiše na listu kao jedna od 103 kontaminirane lokacije, koliko ih je identifikovano u Katastru kontaminiranih lokacija koji vodi Agencija za zaštitu životne sredine.

Pored toga, još 478 lokacija se vodi kao „potencijalno kontaminirane”, 76 je detaljno istraženo, a 52 su sanirane.
Koje su sve to lokacije, međutim, za javnost je tajna, kao i spisak 90 lokacija na kojima se, opet prema procenama kompanija koje se bave upravljanjem otpadom i PKS, nalazi od 100.000 do 300.000 tona neadekvatno uskladištenog opasnog otpada.

U Ministarstvu za zaštitu životne sredine navode, međutim, kako se na 71 lokaciji, u propalim preduzećima, pre četiri godine nalazilo „samo” 5.000 tona opasnog industrijskog otpada, od čega je uklonjeno oko 2.000 tona.
U takvoj situaciji, govoriti o tome koliko ima mesta poput onih u Vukićevici gde su otrovi zakopavani u zemlju, ili poput sela pored Topole gde su burad sa mazutom koji je sadržao i opasne komponente skladištili u štale, iluzorno je i govoriti.

Na teritoriji Srbije se godišnje generiše oko 10 miliona tona otpada, od čega oko 70 odsto dolazi iz energetskog sektora. Opasnog otpada je oko 100.000 tona godišnje, ali je problem što nema dovoljno postrojenja za njegov tretman.

Otpad 2Posle 2000. godine izdato je oko 2.000 dozvola za postupanje sa otpadom, ali niko nije kontrolisao da li firme koje su ih dobile imaju i kapacitete da otpad tretiraju

Saobraćajnicama Srbije svakodnevno se, prema zvaničnim podacima Agencije, kreće prijavljenih od 80 do 100 tovara sa opasnim otpadom. Koliko je onih ilegalnih, niko ne može ni da pretpostavi.

Nije, dakle, teško zaključiti da Srbija leži na ekološkoj bombi. Cikloheksan, na primer, koji je pored ostalog pronađen u burićima iz Vukićevice, ima narkotičke i mutagene osobine, pa može da utiče na čovekov nervni sistem.
Nekoliko se pitanja nameće u ovom slučaju. Kako su se otrovi našli na mestu koje nije predviđeno za njihovo odlaganje? Ko je za to odgovoran? Ko će zbog toga biti kažnjen i kako? Kako sprečiti da se ovakve stvari iznova dešavaju?

U legalnim poslovima sa otpadom u Srbiji (transport, skladištenje, izvoz…) godišnje se, prema nezvaničnim procenama, obrne oko 100 miliona evra. Podataka o tome koliko se novca okreće u onim nelegalnim tokovima nema. Procena je da je ta suma svakako manja od one sa kojom se operiše u legalnim tokovima, ali zato je šteta nemerljiva.
Cena zbrinjavanja opasnog otpada, prema proceni koju je nedavno izneo Siniša Mitrović iz Centra za cirkularnu ekonomiju PKS, košta od 1,5 do tri evra po kilogramu. Dakle, za zbrinjavanje sadržine burića iz Vukićevice, onaj ko je taj otpad stvorio, trebalo je da izdvoji od 23.000 do 66.000 evra. „Proizvođač” otpada je, međutim, možda procenio da mu je to previše, i dogovorio se sa nekim da ga se reši po ceni koja je, recimo, 10 puta niža. Sve bi to, naravno, bilo praćeno „urednim” papirima, a toksini bi umesto u, recimo spalionici, završili na poljančetu.

U tom lancu su, dakle, „na dobitku” i proizvođač otpada, koji je uštedeo, i prevoznik koji je naplatio transport, ali zato stradaju životna sredina i ljudi koji žive u okolini.

Za ovakve probleme, prema mišljenju Miodraga Mitrovića, čija se firma “Miteco” više od 20 godina bavi opasnim otpadima, potrebno je sistemsko rešenje koje bi predviđalo i uvođenje tzv. produžene odgovornosti generatora opasnog otpada.

– U Evropi, kada proizvođač da otpad nekome ko ima dozvolu da sa njime postupa, on ima odgovornost i da vidi šta će se sa tim otpadom desiti na kraju. U Srbiji te odgovornosti nema – kaže Mitrović za “Ekspres”.

Zbog toga je u konkretnom slučaju Vukićevica osumnjičen jedino pomenuti Zoran Marković i to za krivično delo unošenja opasnih materija u Srbiju i nedozvoljeno prerađivanje, odlaganje i skladištenje opasnih materija, za šta je zaprećeno, u zavisnosti od težine dela, od šest meseci do 10 godina zatvora i novčana kazna.

Pre poslednjih izmena Zakona o upravljanju otpadom, firme koje su imale dozvole za sakupljanje i transport opasnog otpada nisu imale obavezu i da prilože dokaz šta su radile sa prikupljenim i prevezenim otpadom. Sada postoji i dokument o kretanju otpada, kojim se dokazuje i gde je otpad završio.

Pitanje dozvola za neki vid upravljanja otpadom je druga sporna tačka. Posle 2000. godine usledila je prava poplava zahteva za izdavanje dozvola i već 2010-2011. godine, prema Mitrovićevim rečima, bilo je oko 2.000 dozvola.
– Ministarstvo, međutim, nema kapaciteta da kontroliše kome se te dozvole izdaju, odnosno koliki su kapaciteti firmi koje se javljaju da posluju sa opasnim otpadom – kaže Mitrović.

To, praktično, potvrđuje i Filip Radović, direktor Agencije za zaštitu životne sredine. Agencija je, kaže, anketirala firme koje imaju dozvole za upravljanje otpadom, tražeći od njih da odgovore kolikim kapacitetima raspolažu.
– Svega pet odsto kompanija je odgovorilo na upitnik čime raspolažu. Često mnogi prijave da je kapacitet njihovih mašina mnogo veći nego što jeste. Ako mašina, na primer, može da tretira jednu tonu, oni pišu dve i država im na osnovu toga isplaćuje subvencije iz ekološke takse – kaže Radović za „Ekspres”.

Upravo je takav slučaj bio, recimo, sa firmom “Ekosekund”, koja je proizvela „oplatol” koji je korišćen u izgradnji tzv. „smrdljivih zgrada” u naselju Dr Ivan Ribar na Novom Beogradu.

– Oni su imali kapacitet za preradu 500 kilograma ulja, a pisali su da su prerađivali 5.000 kilograma. A oni su, zapravo, oko 4.500 kilograma neprerađenog otpadnog ulja, u primarnom, toksičnom obliku umešavali i pravili „oplatol” – kaže Miodrag Mitrović.

Prilika da se problem sa dozvolama reši, prema Mitrovićevim rečima, propuštena je prilikom poslednje izmene zakona pre dve godine, kada je Udruženje industrije otpada Srbije „Hrabri čistač” tražilo od Ministarstva da svi koji već imaju dozvole ponovo apliciraju za njihovo dobijanje. Tako bi se videlo ko zaista ima mogućnosti da se bavi ovim poslom, ali su im, kako kaže, iz Ministarstva odgovorili da nemaju kapaciteta za takav posao.

– Zato sada ponovo apelujemo da se uvede da svako ko hoće da se bavi opasnim otpadom mora da ima polisu osiguranja na najmanje milion ili milion i po evra, pa i ako se desi neki akcident imate odakle da namirite pre svega ljude koji su pretrpeli štetu, ali i da možete da uradite remedijaciju zemljišta – kaže Mitrović.

Problem para ogleda se i u izdvajanjima države za oblast zaštite životne sredine. Utisak je, naime, da se mnogo više izdvaja za subvencije onima koji se bave zbrinjavanjem otpada nego, recimo, za sanaciju terena ili izgradnju novih postrojenja za tretman opasnih otpada.

– Niko, izgleda, ne smatra da u budžetu treba odvajati pare za sanaciju istorijskog zagađenja. Za 2018. godinu u budžetu su predviđena minimalna sredstva za sanaciju, koja su namenjena za slučaj da dođe do nekog akcidenta – kaže Mitrović.

A sanacija terena važna je, kako kaže, i za privlačenje stranih investitora. Tako je, na primer, novi vlasnik kompanije “Prahovo” pre prodaje tražio sanaciju zagađenja, što je urađeno novcem iz stečajne mase, pre nego što su namireni poverioci.

Priznajući da situacija nije sjajna, Filip Radović ističe da je ona ipak mnogo bolja nego pre četiri, pet godina, pre svega u pogledu podataka o mestima zagađenja i lokacijama sa opasnim otpadom.

Kao i u mnogim drugim oblastima kada je u pitanju Srbija, situacija bi mogla da se promeni pod pritiskom spolja, odnosno iz EU. Pitanje zaštite životne sredine će, prema mnogim procenama, uz kosovski problem, biti najveći test za vlasti u Beogradu. A za to su, opet, potrebne velike pare – oko 11 milijardi evra potrebno je uložiti u razna postrojenja za tretman otpada, voda, izgradnje deponija.

 

TABELA

10 najvećih generatora opasnog otpada u 2016. godini*

Mesto postrojenja    Preduzeće
Smederevo, Radinac, HBIS Group Serbia Iron and Steel d.o.o. Beograd – Ogranak Smederevo
Novi Sad     NIS
Pančevo    NIS – Naftna industrija Srbije a.d., NIS-Petrol, Rafinerija nafte u Pančevu
Subotica    Balkan Composites d.o.o.
Sremska Mitrovica    Metalfer Steel Mill, Topionica
Beograd    Yunirisk – Društvo za trgovinu i usluge
Novi Sad     JKP Put
Kragujevac    FCA Srbija d.o.o.
Sečanj    FAM, Automobilska industrija d.o.o.
Niš    Jugo-Impex EER d.o.o.
*izvor Agencija za zaštitu životne sredine

Tabela
Lokaliteti na kojima se ispituje kontaminiranost zemljišta*
Grad/opština    Postrojenje
Negotin    IHP Prahovo
Bor    RTB Bor
Čačak    PKS Latex, PapirPak
Kikinda    Toza Marković
Kostolac    TE Kostolac
Kragujevac    21. oktobar, Šumadija d.o.o., Zastava kamioni
Kraljevo     Magnohrom, FVK
Trstenik    Prva petoletka
Kruševac    HI Župa
Obrenovac    TENT A i B
Lazarevac    RB Kolubara, TE Kolubara
Niš    MIN, Ei Niš
Prokuplje    FOM
Smederevo    Železara
Sombor    FAS
Surdulica    Fabrika brusnih ploča, mašina i livnica čelika
Svilajnac     TE Morava
Užice    Valjaonica bakra
Zaječar    KTK Koža
Zrenjanin    Radijator, FSK-Elemir
Šabac    Zorka – obojena metalurgija
Loznica    HI Viskoza
*izvor Agencija za zaštitu životne sredine

Incidenti

22. 1. 2018: pronađeno pet tona opasnog hemijskog materijala koji je pre nekoliko godina preduzeće “Briksol” a.d. Novi Sad ostavilo u nebezbednom magacinu u Vršcu

29. 12. 2017: pronađeno 100 buradi sa opasnim materijama u selu Veliko Polje, u blizini Obrenovca

17. 8. 2017: izgorela kineska fabrika gumenih papuča u jagodinskom naselju Pivara, kada je otkriveno da je izgorelo i desetine tona opasnih materija, gume i plastike, čiji je produkt kancerogeni i opasni dim

22. 3. 2017: utvrđeno da je kompanija “Asa eko” na regionalnu deponiju u Kikindi odlagala opasni otpad bez ikakve dozvole

13. 10. 2016: mimo zakona firma “Eko 21” iz Dobrice u opštini Alibunar deponovala oko 500 kubika opasnog otpada u napuštenoj hali “25. maj” u Beloj Crkvi

avgust 2016: ustanovljeno da Veterinarska ustanova “Proteinka” u Somboru proizvod koji nastaje prilikom prerade animalnog otpada, prve i druge kategorije, zakopava u zemljište na lokaciji u blizini

mart 2015: pronađeno 750 tona opasnog otpada u krugu fabrike “Prva iskra” u Bariču

16. 3. 2015: u pogonima nekadašnje “Zorke Šabac” pronađeno 12 tona kancerogenog piralena, 300.000 tona jarosit taloga i 900 tona olovnog srebrnog taloga

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar