NEOPROSTIVO ČAK I NA FILMU

Da li bih mogao oprostiti nekome kao što sam ja?“, pita se Esad Landžo, čuvar logora za Srbe u Čelebićima, kod Konjica, u dokumentarnom filmu „Neoprostivo“, osuđen pred Haškim tribunalom za ubistva i torturu nad zatvorenicima na petnaest godina robije, koji je posle osam godina izašao na slobodu

Zovem se Esad Landžo. Bio sam čuvar u zatvorskom kampu Čelebići. Voleo bih da se nikada nije dogodilo. Radio sam zaista loše stvari. Da li bih mogao oprostiti nekome kao što sam ja?"

Esad Landžo zvani Zenga optužen je i osuđen na osnovu individualne krivične odgovornosti po devet tačaka za teške povrede Ženevske konvencije iz 1949. i po devet tačaka za kršenja zakona i običaja ratovanja (što uključuje hotimično ubijanje, mučenje, hotimično nanošenje velikih patnji ili teških povreda) u zatvoru Čelebići gde je obavljao dužnost stražara od maja do decembra 1992. godine. Uhapsile su ga 2. maja 1996. bosanskohercegovačke vlasti i izručile Haškom tribunalu. Presudom Pretresnog veća novembra 1998. je osuđen na 15 godina zatvora. U leto 2003. prebačen je u Finsku na izdržavanje kazne, a aprila 2006. pušten je na slobodu.

Dok posmatra svoju sliku iz detinjstva, pita se da li je moguće da neko sa tako nevinim očima može postati monstrum.

„Imao sam srećno detinjstvo, jedino što me mučilo bila je astma, nisam mogao igrati fudbal i raditi mnoge stvari kao ostala deca. Nastavnik mi je posle osnovne škole rekao da sam talentovan za slikanje i da bi trebalo da idem u umetničku školu u Sarajevo. Otac, međutim, nije hteo da me pusti, nije mogao, imao je nas petoro dece, ali ja to tada nisam mogao razumeti. Krivio sam ga. Počeo sam da pijem, da radim sve suprotno od onoga što mi je otac govorio da treba da radim."

Njegov otac ponavlja da ne može oprostiti nikome ko je ubio nevinog čoveka. Često ponavlja da u Kuranu piše -ako ubiješ jednog nevinog čoveka, kao da si ubio čitav jedan narod.

„Političke partije organizovale su mitinge, ja sam sa prijateljima odlazio na ta okupljanja, bila je to neka vrsta zabave, da vidiš devojke... Na tim mitinzima osećaš pritisak i dobijaš informacije da se tvoj narod naoružava i da i ti treba to da uradiš. Izgubio si snove, kriviš sve oko sebe, skupljaš negativnu energiju kao sunđer, a rat je savršena prilika da to iz sebe izbaciš."

Pridružuje se vojnim snagama u svom gradu Konjicu i želi odmah da ide na prvu liniju fronta, ali su ga poslali u vojni kamp Čelebići.

„Komandant kampa izabrao je samo mlade momke, ne starije od 20 godina za čuvare. Rekao je da nismo tu da razmišljamo nego da izvršavamo naređenja. Rekao je da možemo da pucamo, ubijemo, da možemo da uradimo sve što nam padne na pamet, nećemo zbog toga biti kažnjeni. Hteo sam biti najbolji vojnik, svu energiju i koncentraciju uložio sam u to, a moj komandant bio mi je uzor, čovek bez emocija, snažan. Više od drugih hteo sam da se dokažem. Imao sam 65 kila, 19 godina i mnogo moći. Kad ih pozovem napolje, oni se upišaju u gaće od straha, a to ti je potrebno jer uživaš u njihovom strahu... Pre rata bio sam niko i ništa, niko me nije znao, nekoliko mojih prijatelja, i to je to, a posle toga kad se čulo šta radim, odjednom svi me znaju, svi me poštuju. To ti se sviđa. Postaješ zavisnik, treba ti toga sve više, kao alkohol, kao droga. To je isto.

Opširnije pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...