Društvo
11.03.2016. 13:00
ekspres
NEPOZNATI PUPIN: Kako je genije iz Idvora postao najveći srpski lobista svih vremena
Malo je poznato da je slavni naučnik čitavu svoju imovinu dao pod hipoteku kako bi podigao kredit i finansirao našu vojsku i proboj Solunskog fronta
BEOGRAD - Za Srbiju je učinio više od bilo koje lobističke grupe, a tako malo, gotovo ništa, smo mu kao zemlja i narod dali. Poštovaniji u Americi i svetu nego u domovini, Mihajlo Pupin je nesebično koristio reputaciju svetski priznatog naučnika da do kraja života pomaže svoju napaćenu Srbiju.
Nebesa su, čini se od samog početka, imala važan naum za skromno seljače iz Idvora. Nepismena Olimpijada jednu noć, u snu dobija poruku. Javlja joj se, tvrdi, sveti Sava i kaže : " Idvor je isuviše mali za tvog sina, pošalji ga u svet po znanje".
Kasnije će upravo ta prostodušna vera njegove majke, uverenje da ga Sveti Sava štiti i gleda iz "nebeske Srbije" i sećanje na bezbrižne čobanske dane u rodnom Idvoru, ostati neraskidiva nit koja će sve Pupinove izume i naučna dostignuća oplemeniti višim i zapravo jedinim pravim smislom - nesebičnom radu za dobrobit čovečanstva i svoje domovine Srbije.
Takva, magična, vanvremenska i većini malo poznata priča o Pupinu priča se ovih dana u Beogradu, u Istorijskom muzeju Srbije, gde traje izložba više nego simboličnog naziva "Pupin-od fizičke do duhovne relanosti". Zbog velikog interesovanja produžena je do kraja juna.
Majčino proviđenje
Pupina je u Srbiji 81 godinu posle njegove smrti "vaskrsla" Aleksandra Ninković Tašić. Posetiocima je otvorila vrata njegovog života, nadahnuta, pre svega Pupinovom idejom vodiljom da "ništa ne čini čoveka tako srećnim kao njegovo pošteno uverenje da je učinio sve što je mogao ulažući u svoj rad svoje najbolje sposobnosti”.
"Zamislite, nepismena žena šalje svog sina, sa jednom pogačom, pečenom guskom, šubarom i kaputom u svet i ispraća ga rečima: „Sine, znanje - to su zlatne lestvice koje vode u nebesa, znanje je svetlost koja osvetljava naš put i vodi nas u život budućnosti pun večne slave". I Pupin kaže da ide u potragu za večnom istinom, što je sintagma njegove majke", priča nam Aleksandra dok nas vodi kroz magično i nestvarno putovanje kroz Pupinov život.
Igra svetlosti, 3D anmacije i interakcija preko mobilne aplikacije posetiocima donosi Pupinov svet za koji nam već na početku Aleksandra daje ključ.
"To što ga je nepismena majka s tolikom ljubavlju odgajila i "lekcije" na pašnjacima Idvora najvažnije su mu životne škole. Za sebe i Teslu je govorio: Da nismo obojica bili zagledani u veliko prostrano zvezdano nebo nad nama nikada ne bismo postigli to što jesmo", citira Aleksandra.
Pupin kao osnivač NASA-e, izumitelj rentgena, telefona...
Podseća nas da je Pupin postao svetski priznati naučnik izumom indukcionih kalemova bez kojih ne bi bio moguć telefonski saobraćaj i moderne telekomunikacije. Napravio je i prvu rentgen sliku u SAD i tako skratio vreme izlaganja pacijenta iks zracima, pa je snimanje trajalo samo nekoliko sekundi.
To smo u srpskim udžbenicima i mogli da pročitamo, ali do skoro je većini bilo gotovo nepoznato da je Pupin bio jedan od dvanaestorice naučnika koji su osnovali Agenciju za aeronautiku, koja je kasnije prerasla u NASA, bio je predsednik Njujorške akademije nauka i predsednik Univerzitetskog kluba u Njujorku. I sve to kao stranac, čovek koji nije rođen u SAD.
Pupin se celoga života, kaže nam Aleksandra Ninković Tašić, borio za svoju domovinu Srbiju. Kada je počeo Prvi svetski rat, američku javnost obaveštavao je o stradanjima Srbije i Crne Gore, organizovao je odlazak dobrovoljaca iz SAD, slao je velike lične priloge u Kraljevinu Srbiju.
Borba za Srbiju do zadnjeg dolara
"Možemo reći da je Pupin bio najveći lobista za Srbiju svih vremena. Od aneksije BiH, preko Balkanskih ratova pa do vremena tokom i posle Prvog svetskog rata organizuje tribine i skupljanje pomoći za domovinu, agituje i drži govore u svim srpskim kolonijama u SAD, šalje dobrovoljce na front. Bavi se humanitarnim radom, ali i diplomatijom, svim sredstvima se trudi da svet sazna za Srbiju i njenu ulogu, traži podršku. Malo je poznato da je bio spreman da da čitavu svoju imovinu pod hipoteku kako bi podigao kredit i finansirao našu vojsku i proboj Solunskog fronta", kaže Aleksandra, naovdeći da je Pupin sav svoj uticaj podredio svojoj ljudskoj misiji da pomogne Srbiju i svoj napaćeni narod.
Pupin je prvi, posle sarajevskog atentata, na brojnim predavanjima i sastancima u SAD ukazivao da se Austrougarska spremala za rat, kao i o teškim okolnostima u kojima su živeli Srbi. Govorio je da je atentat bio posledica širenja mržnje protiv Srba. Koristio je i svoje lične kontakte sa uticajnim Amerikancima da širi istinu o Srbiji.
Srpska zastava ispred Bele kuće
Kao prvi diplomata Srbije u SAD i počasni konzul sprijateljio se sa američkim predsednikom Vudroom Vilsonom, a nakom rata, na vrhu Bele kuće vijorila se, prvi put u istoriji, neka druga zastava sem američke - srpska. Vilson je tada održao govor:
"U nedelju, dvadeset i osmog ovog meseca, pada četvrta godišnjica od dana kada je divni narod srpski, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi...”
Bio je prijatelj sa Daglasom Džonsonom koji je posle Prvog svetskog rata bio zadužen da nacrta teritorijalne mape na Balkanu. Pod uticajem Pupina, podnose se dva memoradnuma - jedan za Jadransko pitanje i deo Međumurja i drugi za Banat. Oba su prihvaćena, promenjenje su granice Kraljevine SHS i to u njenu korist, a na štetu Italije, Austrougarske i Rumunije.
"Italijanska delegacija bila je ljuta, ali predsednik SAD je potpisao. Džonson je kasnije postao inostrani član Srpske kraljevske akademije.
Pupin 1915. poziva 25 studenta iz uglednih njujorških porodica da dođu u ratom opustošenu Sebiju. Tu leče bolesne, raznose hranu, a kući šalju pisma prepuna utisaka o veličanstvenom i hrabrom srpskom narodu koje objavljuju i njujorške novine i glasilo Kolumbija univerziteta na kojem su se školovali. Mladić koji je bio vođa tih timova piše svojima u Americi, a Aleksandra ukratko parafrazira deo tog zapisa:
"Nismo imali šta da jedemo, jeli smo neki crni hleb, bez vode, dobili smo samo malo vina, otišli smo da vidimo bolesne i ranjene, ali ljudi u muci su ćutali. Nisu ni kukali ni jaukali. Kada pate ljudi ovde ćute, a kada upadnu u samrtničku agoniju neki od njih stavljaju ruku na srce i počinju da pevaju!"
Pupinov proglas ujedinjenja
Pupin 1915. piše i proglas "Srbima u Americi" u kojem ih poziva da "sve lične sporove i partijske raspre predaju prošlosti" i da se ujedine, podsećajuči ih na teške žrtve koje su braća u domovini podnela na bojnom polju.
Pupin je toliko voleo svoju otadžbinu da je nesebnično podržavao i umetnost i srpsku crkvu.
"Malo je poznato su najlepše monografije o manastirima Dečani, Manasija, Studenica, Mileševa, Ravanica... štampane upravo iz njegovog fonda. Plaćao je dugove manastirima, dovodio je monahe iz Srbije u Ameriku da bi u srpskoj dijaspori širili veru. Organizovao je i pisanje i štampanje knjige "Srpska pravoslavna crkva" na engleskom. Anagažovao je najbolje istoričare umetnosti Britanskog carstva da oni pišu o duhovnoj mapi Srbije, o manastirima, o Nemanjićima. Lično on piše predgovor i štampa seriju luksuznih izdanja koje lično potpisuje, piše posvete, i šalje ih važnim diplomatama po svetu. Ovo je naravno samo delić onoga što je činio", kaže Aleksandra.
Da je SPC i te kako bila svesna koliko joj je Pupin pomogao svedoči i knjižica prote Save Jovića, "Hristov svetosavac Mihajlo Pupin", a prota Jović je jednom rekao: "Kada razmišljam, za mene postoji Sveti Sava, pa onda Mihajlo Pupin".
Doživotno ganut ljubavlju majke, Pupin je posle rata u Srbiji podelio više do 20.000 školskih stipendija, pre svega kao pomoć samohranim majkama.
"Spremao je čak i miraze za siromašne devojke koje drugačije nisu mogle da se udaju. jednom prilikom okupili su se potomci tih porodica i tih žena na jednom skupu i označili da su oni unuci Mihajla Pupina. Do te tačke je išla njegova briga za ljude", kaže Aleksandra.
Bio je veliki prijatelj sa slikarem Urošem Predićem. Znali su se od detinjstva. Dopisivali su se, a Predić je često molio prijatelja da finansijski pomogne zemljacima u domovini.
Na računima Pupinovih fondacija bio je veliki kapital, ali posle II svetskog rata nova vlast je skinula sav novac sa računa.
Nebrigom nestala zaostavština
"Nažalost, od njegove zaostavštine nemamo gotovo ništa. Medalje, važna priznanja, kao i portret Živojina Mišića, rad Uroša Predića koji je naručio da mu stoji na zidu u sobi u SAD, svemu tome teško se ulazi u trag", priča Aleksandra.
Pupin je, kaže Tašićeva, tek pred kraj svog života proglašen počasnim doktorom Beogradskog univerziteta, u vreme kada je već imao počesne doktorate 17 svetskih univerziteta i kada su ga Amerikanci već svrstali među svoja tri najveća naučnika.
Nije to jedina nepravda, koja je, doduše, pred kraj Pupinovog života ipak ispravljena. Pupinova autobiografija "Sa pašnjaka u do naučenjaka" za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu u SAD i je bila uvrštena u obaveznu školsku literaturu, a u Nemačkooj je deljena najboljim đacima kao moralni obrazac koji treba slediti, dok srpska deca o njoj skoro da ništa nisu znala.
"Ta knjiga se kod nas uvek čuvala dalje od naše dece, objavljivana je, ali sa intervencijama koje su vladajuće strukture unosile u nju onako kako im je odgovaralo", priča Aleksandra Ninković Tašić, koja nam je izložbom o čudesnom Pupinu pokazala da život čoveka od nauke, ma koliko on bio genijalan, puni i pravi smisao dobija teka kada to znanje prate ljubav za ljude i dobra dela. Sve ostalo o Pupinu imate u udžbenicima fizike i fizičke hemije.
PRIJATELJSTVO SA TESLOM
Poseban kutak na beogradskoj izložbi o Mihajlu Pupinu posvećen je njegovom odnosu sa Nikolom Teslom.
" Nije tačno da je svedočio protiv Tesle u njegovom sporu sa Markonijem. Pupin glasno kaže: Tesla je pravi izumitelj bežičnog sistema i ostavio je taj svoj izum besplatno čovečanstvu", kaže Aleksandra i pokazuje kopije brojnih novinskih natpisa iz tog doba koji to potvrđuju.
SAHRANJEN U BRONKSU
Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. u selu Idvor u opštini Kovačica u Banatu. Otac Konstantin, kojeg su zvali Kosta i majka Olimpijada, zemljoradnici, imali su desetoro dece, 5 sinova i 5 ćerki. Ali dečije bolesti preživeli su samo Mihajlo i njegove tri sestre.
Pupin sa 14 godina odlazi na školovanje, put ga vodi od Pančeva, preko Praga do Amerike u koju odlazi sa 20 godina. Radi fizičke poslove da bi opstao i mogao da uči. Naučni izumi, 36 patentiranih pronalazaka, donose mu svetsku slavu, ali Pupin punih 40 godina radi kao nastavnik na Kolumbija univerzitetu u Njujorku.
Bio je oženjen Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka. Imali su ċerku Varvaru, udatu Smit. Preminuo je 12. marta 1935. u Njujorku i sahranjen na groblju Vudlaun u Bronksu.
Komentari
