NEVIDLJIVI I NEMI: U srpskom društvu vlada epidemija diskriminacije obolelih od HIV

NEVIDLJIVI I NEMI: U srpskom društvu vlada epidemija diskriminacije obolelih od HIV


U svetu je prošle godine rekordno porastao broj osoba inficiranih HIV-om, koji izaziva sidu, a u našem društvu se širi možda još opasnija epidemija diskriminacije i stigme tih ljudi. Zato više niko od njih ne želi da govori o borbi s bolesti i svakodnevnom životu

Broj ljudi kojima je dijagnostikovan HIV u Evropi prošle godine dostigao je najviši nivo od kada se vodi evidencija, što je „alarmantan tempo”, saopštili su iz Svetske zdravstvene organizacije. Samo 2016. godine 160.000 ljudi zarazilo se tim virusom u 53 zemlje Evrope. Međutim, u Srbiji je na snazi neka mnogo podmuklija pošast – epidemija diskriminacije ljudi koji su HIV pozitivni ili su oboleli od side.
Iako se poslednjih gotovo 20 godina u svim osnovnim i srednjim školama redovno održavaju edukacije i treninzi o načinu prenošenja HIV infekcije, zaziranje od tog virusa, ali i od side kao bolesti, u srpskom društvu ne jenjava. Bez obzira na stepen opšte informisanosti ili nivoa obrazovanja, osobe koje su zaražene tim virusom smatraju se izvorom zaraze, koju treba odstraniti iz života kako ne bi „zahvatila i nas”. Kao da je to moguće! Strah od nepoznatog je svojstven svima, ali i lekari i medicinske sestre često podležu predrasudama okoline i na različite načine diskriminišu HIV pozitivne osobe. Zaraženim osobama u tom slučaju, paradoksalno, neizlečiva bolest ili infekcija postaje manja briga. Kada neko od zaraženih javno, u medijima, kaže da je HIV pozitivan, sutradan mu se život menja iz korena. Po pravilu, prvo biva premešten na drugo radno mesto ili gubi posao, niko od kolega ne želi da se druži s njim, ostavljaju ga neretko i članovi najuže porodice. Mi, novinari, tu snosimo deo odgovornosti – setimo se tih ljudi samo 1. decembra, na Međunarodni dan borbe protiv HIV/AIDS, a i te pojedince predstavljamo samo kroz bolest, a ne i kroz druge aspekte njihove ličnosti. Sve to je uticalo na situaciju u kojoj smo se našli tokom pripreme ovog teksta. Niko više od HIV pozitivnih osoba ne želi da govori za medije. O svojoj sudbini spremni su da govore bukvalno samo Đurica Stankov i Boris Kovačić, rukovodioci dve nevladine organizacije koje se bave problemima ljudi s HIV-om. Niko više. Ljudi koji su nevidljivi poželeli su da budu i nemi.

Boris Kovačić, nekadašnji medicinski tehničar u Opštoj bolnici u Subotici, kaže za „Ekspres” da mu se život vrtoglavo, za tren, promenio iz korena kada je pre 15 godina saznao da je HIV pozitivan, ali da je to bio tek početak agonije.
– Nijednog momenta nisam imao dilemu da li da to strašno saznanje podelim s prijateljima, porodicom i osobom s kojom sam bio u vezi, koja je, takođe, uradila test i, srećom, bila negativna. Najbliže okruženje je stalo uz mene i pomoglo mi tokom teškog lečenja. Međutim, okolina nije imala mnogo razumevanja za moju situaciju. Izgubio sam dosta prijatelja, a na poslu sam posebno bio izložen neprijatnostima. Najpre su me sklonili iz operacione sale, a potom me premestili u arhivu. Tada je usledio najveći šok za mene, koleginica koja je sa mnom radila pretila je da će dati otkaz ukoliko budemo u istoj kancelariji – priča Kovačić i nastavlja:
– To je bila kap koja je prelila čašu pa sam odlučio da odem u invalidsku penziju, što je sigurno najteži deo u mojoj borbi sa bolešću. Upao sam u tešku depresiju, izolovao se, živeo okružen malim brojem ljudi. Iz toga sam se izvukao kada sam osnovao nevladinu organizaciju i smisao svog života sada nalazim u pomaganju drugima, onima koji prolaze isto što sam prošao i ja.

Hrabrost je progovoriti
On je godinama predsednik udruženja „Stav plus”, koje se bavi poboljšanjem života osoba s HIV-om, ali i prevencijom i edukacijom šire javnosti o problemima s kojima se te osobe susreću. Uz redovnu terapiju koju uzima, njegov imuni sistem je kao kod zdravog čoveka.

Trudimo se da kroz našu organizaciju pomognemo svima, a onda kad treba javno govoriti, niko to ne želi, osim mene. Razumem ljude, svakome ko bi na televiziji rekao da ima HIV sutradan bi se promenio život iz korena, kaže Đurica Stankov

Sličnim putem krenuo je i Đurica Stankov, bivši porno-glumac, otkako je pre 12 godina saznao da će ga do kraja života pratiti HIV. O svojoj sudbini mnogo puta je govorio u medijima želeći da skrene pažnju na ovaj problem, koji nije „nečiji tamo”, već može da se desi svakome od nas. Za sebe kaže da je zbog prošlog života možda „loš primer” drugima i da, kad čuju njegovu ispovest, ljudi lako pripišu i presudu „tako mu i treba”, ali da svako zaslužuje dostojanstven život.
– Ponekad mi se čini da jurim svoj rep. Radimo i trudimo se da kroz našu organizaciju pomognemo svima, a onda kad treba javno govoriti, niko to ne želi, osim mene. Razumem ljude, svakome ko bi na televiziji rekao da je HIV pozitivan sutradan bi se život promenio iz korena. Ljudi s HIV-om su žrtve možda i najveće diskriminacije. Kako to promeniti i skinuti stigmu ako se i mi sami ne potrudimo. Ako sam ja živeo drugačijim životom, nisu svi. A HIV može svakome da se desi, čega ljudi nisu svesni – podvlači Stankov.

Violeta Anđelković, koordinatorka za monitoring i evaluaciju Unije organizacija Srbije, koja se bavi zaštitom osoba koje žive sa HIV/AIDS, kaže da je problem diskriminacije tih ljudi izuzetno kompleksan, i da se u njega svi moramo uključiti.
– Od 2000. do 2014, Srbija je bila deo projekta Globalnog fonda, koji se bavio tim problemima. Za to vreme održan je veliki broj radionica, edukacija o prevenciji i načinu prenošenja i lečenju. Država je bila aktivno uključena i konstantno se u javnosti govorilo o tome. Međutim, to nije promenilo predrasude i kod nas je još veća epidemija stigme prema tim osobama. Entuzijazam su izgubile i organizacije civilnog društva, ali i sami aktivisti imaju osećaj da to što su govorili o sebi i svojim problemima ništa nije promenilo. Ne možete kriviti nikoga ponaosob, svi su uradili najviše što su mogli, ali stigma i stavovi koje ljudi imaju od rođenja teško se menjaju – objašnjava Anđelkovićeva i dodaje da ni edukacija tu ne pomaže previše.
– Poslednje tri godine, država se bavi samo lečenjem. Važno je naglasiti da je terapija za HIV pozitivne osobe besplatna, ali država nema novca za neke druge aktivnosti. Planiraju ponovo da apliciraju kod Globalnog fonda, pa će ga možda i biti. Imali smo projekte edukacije zdravstvenih radnika. Oni ljudi znaju sve o tome, ali opet se dešava diskriminacija i u samim bolnicama. Razumem ih jer sam i ja osećala nelagodu kad sam počela ovim da se bavim, ali se to u međuvremenu promenilo jer sam mnogo više vremena provodila sa zaraženima. Baš zbog te nelagode i odbacivanja, često se dešava da ni najbliži članovi porodice ne znaju da neko njihov ima HIV. Sve što je različito, za nas nije normalno i stvara strah, ali to mora postepeno da se menja. To nije samo naša specifičnost. I u Engleskoj je toga bilo, ali se u velikoj meri promenilo kada je princeza Dajana otišla i rukovala se s HIV pozitivnima. Zato je dobro da to ide s vrha, kao što se kod nas promenilo u slučaju LGBT osoba – napominje Anđelkovićeva.

Svakom desetom građaninu Srbije smeta da osobe s HIV-om budu stalno naseljene u Srbiji, 18 odsto ne želi ih u komšiluku, svaki peti ne želi ih među kolegama, a svaki četvrti se ne bi družio s njima, pokazuju istraživanja

Povlačenje i samoizolacija
I poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković kaže za „Ekspres” da, prema istraživanju iz 2016, građani i građanke koji žive sa HIV/AIDS spadaju u jednu od najviše marginalizovanih i stigmatizovanih društvenih grupa u Srbiji.
– To do dovodi do njihove izolacije i diskriminacije. Podaci iz ovog istraživanja pokazuju da u Srbiji postoji velika socijalna distanca prema osobama koje žive s HIV-om. Primera radi: 9,9 odsto ispitanika bi bilo protiv toga da osobe s HIV-om budu stalno naseljene u Srbiji, 17,9 procenata ih ne želi u komšiluku, 19,5 odsto ih ne želi među kolegama, 40,4 ne želi da osobe s HIV-om budu vaspitači njihovoj deci, 27,8 procenata ispitanih ne želi da se druži sa zaraženim osobama, dok 61 odsto ispitanih ne želi da bude s njima u braku. Takođe, podaci o broju podnetih pritužbi pokazuju da se osobe koje žive s virusom HIV-a retko odlučuju da podnose pritužbe, kao i da to najčešće čine organizacije civilnog društva u njihovo ime. Da bi se takvo stanje promenilo, potrebno je preduzimati mere za smanjenje stigme i diskriminacije prema osobama koje žive s HIV/AIDS, ali i raditi na osnaživanju tih osoba i njihovom uključivanju u zajednicu – zaključuje Jankovićeva.

HIV U BROJKAMA

* 37 miliona ljudi širom sveta zaraženo je HIV-om, koji izaziva sidu, a najveći broj slučajeva je u siromašnijim regionima Afrike
* 105 novih osoba inficiranih HIV-om dijagnostikovano je u Srbiji od januara do novembra ove godine, pokazuju podaci Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut”
* 3.585 osoba inficiranih HIV-om ukupno je registrovano u Srbiji od 1985. godine do danas
* 1.884 njih je obolelo, a 1.105 osoba umrlo je od te bolesti
* 2.369 osoba trenutno živi s HIV-om u našoj zemlji, a procenjuje se da još oko 1. 000 osoba ne zna da je inficirano

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar