NIJE „KEKEC" LUBARDA: Slovenci od Srbije traže da im vrati izvorne negative sva tri dela tog filma i još 15 filmova pride

Slovenci od Srbije posle 27 godina traže da im vrati 18 filmova, među kojima je i „Kekec", snimljen 1951. godine, a koji je „Triglav film" poverio na čuvanje Jugoslovenskoj kinoteci. S druge strane, niko ne spominje šta je sa salama i stanovima koje je Kinoteka imala u Ljubljani

Poslednja zajednička sednica vlada Slovenije i Hrvatske u dvorcu Brdo kod Kranja počela je optimistično sve dok se dve zemlje nisu dotakle sukcecije i spiska od 313 dela koje Slovenci traže od Srbije te 15 Titovih „mercedesa" koje mi tražimo da nam se vrate. Slike, skulpture i predmeti deponovani u poštanskom, železničkom i vojnom muzeju nisu toliki problem, čini se, koliko je to filmska građa, a posebno tri dela filma „Kekec", koji se ubraja u prvenac posleratne slovenačke kinematografije.

Naime, Slovenci od Srbije traže da im vrati izvorne negative sva tri dela tog filma i još 15 filmova pride koji su snimljeni na nitratnim trakama i deponovani u Srbiji, jer prema tvrdnjama zvanične Ljubljane, po sukcesiji pripadaju njima.

Bivši direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović kaže da problem sukcesije s bivšim jugoslovenskim republikama nije nov, te da je on išao nekoliko puta lično da se objašnjava.

- Meni se čini da je ta priča malo pomerena ka filmu da bi se neke druge stvari, u materijalnom smislu važnije, ostavile po strani. Nije bila ničija dobra volja da to čuva, nego je tako bilo po zakonu. Sad oni to traže, a ko je to sve vreme čuvao - ističe on.

Prema njegovim rečima, ova priča počinje 1973. godine prošlog veka, kada je odlukom republičkih i pokrajinskih sekretara za kulturu na sastanku u Ljubljani odlučeno da tadašnjoj saveznoj državi Jugoslaviji više ne treba Kinoteka, koja je praktično ukinuta. Tada je, kako kaže Zelenović, izvedena računica ko je koliko učestvovao u finansiranju. Najviše, oko 60 odsto, dale su tadašnja savezna država i sama Kinoteka.

- Kada sam došao, 1992, o Kinoteci je brinuo Grad Beograd. Onda smo pokrenuli inicijativu 1993. da ona postane centralna nacionalna institucija i da o njoj brine Republika Srbija. Finansiranje Kinoteke, osim jednog manjeg dela koji se odnosi na Muzej Kinoteke u Kosovskoj, bilo je na nivou Srbije. Pritom, kad govorimo o sukcesiji, treba reći i to da je Kinoteka imala svoje sale u Ljubljani, Zagrebu, Splitu i Sarajevu. Posle sukcesije niko nikada nije postavio pitanje tih dvorana, stanova i ljudi koji su u njima živeli i radili za Kinoteku.

Na pitanje šta je bilo s tim, Zelenović kaže da ne zna.

- To je manje važno od činjenice da je kompletni fond sačuvan zahvaljujući sredstvima Republike Srbije. Kada je bombardovan depo Kinoteke u Bubanj potoku, gde su se nalazili negativi i drugi materijali bivših republika koje ih sada potražuju, nas niko od njih nije okrenuo da pita šta je s našim filmom. To pitanje je ostavljeno za neka druga vremena i sada se pokreće ponovo. Kada sam došao u Kinoteku, video sam da su ti materijali koji su važni za Republiku Sloveniju s dva kamiona odvezeni tamo. Šta je iza toga ostalo, ostalo je ono što se sada spominje - dodaje Zelenović i pominje još jedan zanimljiv detalj kad je u pitanju sukcesija filmske građe:

- Slovenija je članica Evropske unije i ona vrlo dobro zna da je preporuka EU da izvorni materijali ostaju tamo gde su se zatekli. To nije nikakav problem, niko ne brani ni Sloveniji ni bilo kome drugom da dobije digitalne skenove tih materijala te da od toga napravi nove filmove. Drugo, treba znati da ne postoji nijedna bivša jugoslovenska republika koja za moje 24 godine u Kinoteci nije uputila pismo zahvalnosti što smo joj sačuvali materijal. O čemu bismo mi razgovarali danas da to nije sačuvano? Sačuvali su ga Republika Srbija i ljudi iz Jugoslovenske kinoteke. Znači, nikome se ne brani pristup njegovom filmu. Ljudi koji rade u Kinoteci mogu da čuvaju kolor i crno-bele negative, kao i kolor i crno-bele pozitive. Te ogromne kolekcije filmova koje se tamo nalaze čuvaju se na pravi način. Prema tome, ako su filmovi čuvani i sačuvani, vama niko ne brani da im priđete i napravite digitalnu kopiju. Ne vidim razlog da se izvorni materijali povlače s mesta gde su bili oduvek i gde su ostali.

Na pitanje zašto onda Slovenija toliko insistira na izvornim kopijama „Kekeca", Zelenović kaže da smo po Zakonu o kinematografiji bili dužni da izvorni materijal, najbolju kopiju, kao i najbolju kopiju uvezenog filma s pripadajućom građom -a to znači plakatima, fotografijama - deponujemo u magacin Jugoslovenske kinoteke. To je propisivao zakon koji je važio u Jugoslaviji.

- Ja razumem zašto to oni to traže, to je sam početak njihove kinematografije. Ipak, ti originali su sačuvani i ima načina da se dobije kopija. To nije Lubardina slika da ne možete da napravite kopiju. Film je takva umetnost da se od originala prave kopije potpuno identične izvornom materijalu. A bilo je jako teško vreme devedesetih godina, nismo imali struje, nafte, uslova, milion stvari je išlo ka tome da sve to nestane, a ipak je sačuvano.

Zelenović ističe da u ovom potraživanju Slovenci treba da budu malo obzirniji. Prema njegovim rečima, mnogo toga je na strani Kinoteke i naše države:

- Mnogo toga je dostupno svakoj bivšoj jugoslovenskoj republici, i tu treba da bude kraj. Niko njima ne brani da dobiju digitalnu kopiju. Mislim da su urađene digitalne kopije sva tri „Kekeca" i poslate Slovencima.

Interesantno je da Slovenija od Srbije u okviru sukcesije potražuje i film „Neretva", doduše kopiju, ne original. Bivši direktor Jugoslovenske kinoteke kaže da je to upravo ono na šta je upozoravao kad je prodat „Avala film", a to je pitanje filmova snimanih u koprodukciji.

- „Bitka na Neretvi" nije njihov film, to je bila koprodukcija. Učešće Slovenije u toj koprodukciji je neuporedivo manje nego učešće JNA. Prema tome, tražite da vam napravimo film? Platite! Tu nema prostora za bilo kakav manevar - dodaje Zelenović.

„Ekspres" je stupio u kontakt s nadležnim organima u Sloveniji. Obratili smo se Filmskom arhivu Slovenije, koji nas je uputio da je za rešavanje pitanja sukcesije nadležno Ministarstvo spoljnih poslova Slovenije.

Ministarstvo spoljnih poslova Slovenije koje zaduženo za proces sukcesije sa nekadašnjim državama nastalim posle raspada SFRJ, za Ekspres je u pisanom saopštenju  koje je naknadno stiglo navelo da lista koju su oni predali Srbiji, prvenstveno predstavlja popis slovenačkog kulturnog nasledstva koje se nalazi u Srbiji. Prema tumačenju MSP Slovenije ta lista predstavlja samo evidenciju za povraćaj umetnina.

- Na listi 313 eksponata, su takođe filmovi, koje u izvornom obliku čuva Jugoslovenska kinoteka, i koji su predmet vraćanja kulturnog nasleđa po Sporazumu iz 2001. U pitanju su filmovi produkcijskih kuća Triglav film Ljubljana ( Kekec, Na svoji zemlji, Dobri stari pianino, Naš auti, trst, Jara gospoda, Balada o trubi i oblaku i td.), Viba film Ljubljanna ( Kekecove ukane, Bele trave itd.). Na listi je takođe 7 filmova, u kojima su u koprodukciji učestvovala slovenačka filmska preduzeća, odnosno u kojima igraju slovenački glumci. Među njih spada na primer i film "Bitka na Neretvi". U pogledu koprodukcijskih filmova, Slovenija u okviru razgovora sa ekspertima ne želi dobiti izvorni film, već njegovu kvalitetnu odnosno oglednu kopiju za prikazivanje u kinematografijama. Filmovi koje je Triglav film 1968. godine predao na čuvanje Jugoslovenskoj kinoteci su takozvani nitratni filmovi. U pitanju su veoma zapaljivi filmovi, u pogledu kojih su stručna i normativna pravila u nekadašnjoj SFRJ planirali poseban način čuvanja. U Sloveniji 1968. nije bilo odgovarajućih deopa, zato je bilo potrebno filmove predati na čuvanje Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu.

Godine 1991. je Slovenija već imala odgovarajuće mesto za čuvanje. Tako je iste godine u Beogradu preuzela veći broj slovenačkih acetatnih i nitratnih filmova. među preuzetim filmovima nije bilo filmova, koje je Jugoslovenskoj kinoteci 1968. predao Triglav film, jer je revers o predatim filmovima bio nađen tek kasnije, prilikom preuzimanja gradiva "Triglav filma" u Arhivi Republike Slovenije. Na osnovu tog reversa, Slovenija je te filmove uključila na listu svog kulturnog nasledstva i o tome obavestila Republiku Srbiju, saopštilo je slovenačko Ministarstvo spoljnih poslova.

Slovenačko MSP je takođe naglasila da je 2017. na podlozi odlične saradnje između Arhive RS i Jugoslovenske kinoteke, nastao usklađena lista 18 slovenačkih celovečernih filmova, čije originale čuva Jugoslovenska kinoteka, što je Jugoslovenska kinoteka potvrdila sa dopisom od 7. decembra 2017. MSP Slovenije je dodalo da saradnja slovenačkih institucija sa Jugoslovenskom kinotekom protiče odlično i u prijateljskoj atmosferi

Kako je nastao „Kekec"
„Kekec" je crno-beli slovenački film iz 1951, koji je režirao Jože Gale. Snimljen je po pripovetki Josipa Vandota koja je štampana 1924. Snimljen je u produkcijskoj kući „Triglav film" i distribuiran kod „Vesna filma" i „Viba filma". To ostvarenje je u izvornom obliku snimljeno na 35-milimetrskoj traci u standardnoj razmeri slike 1.375:1, odnosno 11:8, kako je odredila Američka akademija za filmsku umetnost i nauku. Godine 2016. film je konačno digitalizovan i restaurisan, ali zbog određenih manjkavosti i dodatnog rada nije primeren za javnu distribuciju.