ORIGINAL FALSIFIKATA

Goraždanski Srbi su se ove godine okupili u selu Kukavice da obeleže stradanje svoje rodbine i sugrađana koji su 27. avgusta 1992. stradali pokušavajući da se iz okruženja Armije BiH domognu srpske teritorije. Mnogi su uspeli, ali njih tridesetak nije, pokošeni rafalima, danima su se raspadali na letnjoj žegi dok ih posle skoro trideset dana, ucrvljane i jedva prepoznatljive, rodbina i srpska vojska lopatama nije pokupila i sahranila.

Ovaj događaj ličio bi na mnoge koji su se dogodili u ratnom bosanskom grotlu da se ovaj događaj u nekoliko sekundi nije našao u filmu „Ničija zemlja“ sarajevskog reditelja Danisa Tanovića, koji je 2002. godine ovenčan najvećim svetskim filmskim priznanjem - Oskarom. Uz napomenu da se nigde ne pominje da su to srpske žrtve, već je opšti utisak da je reč o stradalim bošnjačkim civilima.

U jednoj od sekvenci Tanovićeve „Ničije zemlje“, u kojoj je korišćen originalni materijal sa terena, Televizija Sarajevo emitovala je više kadrova stradanja civila, od kojih je najupečatljiviji onaj kada transporteri UNPROFOR-a prolaze pored leševa rasutih po putu.

Spiker najavljuje prilog rečima: „Pogledajmo sada istorijat učešća UN-a u sukobu u Bosni“, dok se u prilogu navodi:

„Paravojne snage bosanskih Srba uz veliku pomoć JNA žestoko su napale bosanske gradove koje su branili naoružani civili i ostaci policije koji su ostali lojalni bosanskoj vladi. Srbi su snažno napali civilne ciljeve šireći strah i teror, stvarajući novi termin ‘etničko čišćenje’. Kada je srpska artiljerija masakrirala ljude koji su čekali u redu za hleb, svetska zajednica je konačno odlučila da preduzme nešto. Savet bezbednosti UN-a je poslao u Bosnu 9.000 vojnika koji su imali podršku američke 6. flote. U trenutku kada je celi svet očekivao vojnu akciju, francuski predsednik Fransoa Miteran je došao u već opkoljeni grad Sarajevo. Bosanci su ga dočekali kao spasioca, ali on je imao druge planove. Posle sastanka sa Karadžićem on je otvorio sarajevski aerodrom i tada je počela velika humanitarna akcija.“

U ovom delu priloga počinju sporni kadrovi, a titl koji ih prati glasi: „Vojnici UN-a su imali zadatak da štite i prate UNHCR konvoje sa hranom i lekovima i nisu imali pravo da se mešaju u konflikt. Bosancima je i dalje uskraćeno pravo na odbranu zbog sankcija na nabavku oružja. Rat se nastavlja bez znakova primirja.“

Sve bi ostalo na tome da više godina nakon rata Udruženje logoraša Višegrad, prikupljajući materijal za dokumentarni film „Na Drini grobnica“, nisu uočili da se u Tanovićevom filmu nalaze kadrovi snimljeni posle stradanja Srba u selu Kukavice. Kako je objasnio Branislav Dukić, predsednik Saveza logoraša Republike Srpske, to su kadrovi koje su snimili posmatrači UNPROFOR-a i UNHCR-a u selu Kravica 1992. godine, kada je došlo do progona srpskog stanovništva iz Goražda u pravcu Rogatice, gde je samo u jednom autobusu poginulo 30 i ranjeno 120 Srba.

Smatrajući da je reč o falsifikatu, da je Tanović srpske žrtve predstavio kao bošnjačke, ovo udruženje pokušalo je da pismenim obrazloženjima ospori odluku Filmske akademije i oduzme Tanoviću zlatnu statuu, ali u atmosferi u kojoj su u to vreme Srbi bili jedini krivci, njihovi dopisi dobacivali su jedva do agencije Srna sa koje su samo pojedini mediji u formi kratke vesti preuzimali saopštenja pomenutog udruženja.

Režiser Danis Tanović je na optužbe Saveza logoraša RS odgovorio da nema pojma o čemu se radi, te da je sporni snimak dobio sa Televizije Sarajevo. Na pitanje da li je neko istraživao o kakvim se kadrovima radi, odgovorio je: „To je završena priča, ne znam šta više da komentarišem“.

U Tanovićevu odbranu stao je reditelj Dino Mustafić smatrajući da se u „Ničijoj zemlji“ radi o civilnim žrtvama, te da ni u jednom kadru ničim nije sugerisano koje su nacionalnosti te žrtve. Za njega je negodovanje udruženja višegradskih logoraša zamena teza jer je „Ničija zemlja“ „duboko antiratni i pacifistički film, kome neko pokušava dati određene političke konotacije, iako se zna da je osnovna rediteljska ideja filma duboko sadržana u antiratnoj priči“.

Priču o goraždanskim Srbima i kadrovima u Tanovićevom filmu prati još jedna, a to je spor pred sudom za zločine u Sarajevu protiv četvorice pripadnika muslimanske diverzantske jedinice za zločin nad srpskim civilima u Kukavicama. Ovim suđenjem nedvosmisleno je potvrđeno da su na snimcima u Tanovićevom filmu Srbi, ali da nije tužno, bilo bi smešno, jer su prvostepenom presudom iz 2017. godine sva četvorica oslobođena krivice, ne zato što nisu pucali na Srbe, već obrazloženjem sudskog veća da goraždanski Srbi nisu imali vidne oznake da su civili, te da su kod optuženih stvorili zabunu jer su ovi mislili da je to srpska vojska.

Sudsko veće, kojim je predsedavao sudija Davorin Jukić, oslobodilo je optužene jer smatra da su bili u ubeđenju da se radi o vojnicima, a ne o civilima! Sudija Jukić je rekao da konvoj vozila nije bio obeležen, a prolazili su putem gde je dan ranije prošla kolona Vojske Republike Srpske! Sudija Jukić je u završnoj reči konstatovao kako konvoj srpskih civila iz Goražda „nije bio propisno obeležen“!

- Nisu valjda počinioci ovog gnusnog zločina, počinjenog u najžešćoj muslimanskoj ofanzivi na Goražde, očekivali da nepreglednu kolonu civilnih vozila sa civilima prati saobraćajna policija - pitali su se nakon presude preživeli iz Kukavica.

Jedan od njih, danas devedesetogodišnji Veljko Lasica prepričao je „Ekspresu“ pakleni avgustovski dan u kome je, iako teško ranjen, uspeo da doveze porodicu do Rogatice, posle čega mu je amputirana noga:

- Mi smo tada na levoj obali Drine bili u potpunom okruženju. Jake muslimanske snage zauzele su položaje od Vranjena do Ustiprače, Jabuke, Trovrha, Borak brda, tako da smo mi ostali potpuno opkoljeni. Jedna jedinica srpske vojske iz Rogatice oslobodila je prolaz na Jabuci pa smo dobili mogućnost da se povučemo iz Goražda. Povlačenje je išlo teško, bilo je mnogo naroda, žena, dece, starih... Povlačili smo se preko naše teritorije prema Mesićima, i dalje prema Rogatici. Međutim, muslimanska diverzantska jedinica neprimećeno se uvukla u Kukavice i iz zasede otvorila žestoku vatru po narodu. Napravili su masakr. Začuli su se krici, krv je potekla cestom, žene i deca su vrištali, iskakali iz auta, padali pokošeni... Kuršumi su odskakali asfaltom kao grad...U koloni je pored kola bio i autobus u kome je izginulo dosta putnika, a više od pedesetoro ranjeno. U napadu je ubijeno 28 Srba, a 120 ranjeno.“

Veljko kaže da ga, osim spornih snimaka sa srpskim civilima u filmu, i sramne oslobađajuće presude sarajevskog suda optuženih za zločin u Kukavicama, naročito iritira naziv filma „Ničija zemlja“ jer, kako kaže, „možda je za Tanovića to ničija zemlja, ali zna se čija je ona, to je zemlja Nemanjića“.

U koloni civilnih vozila koja su tog dana prevozila civile iz Goražda, nakon velike muslimanske ofanzive, Ranko Ikonić vozio je autobus sa oko 120 izbeglica, kojima je to bila jedina nada za spas od smrti:

- Iznenada je počela pucnjava. Jauci i vriska putnika. Na sve strane poginuli i ranjeni. Put je bio zakrčen zapaljenim i razbijenim vozilima, tako da sam morao da izvodim pravi slalom kako bih ih zaobišao. Prvo sam bio ranjen u desnu nogu, ali nas je pakao tek čekao kod priključnog puta prema Varošištu, kada sam osetio rafal i preko leve noge. Iako su već bile izbušene i gume, nisam se predavao. Ni sam ne znam kako, ali sam kroz unakrsnu vatru uspeo nekako da dam gas i umaknem prema Rogatici, udaljenoj oko šest kilometara.

Iz izrešetanog autobusa izneli su 10 mrtvih i tridesetak teško ranjenih.

Ostao je još jedan tračak nade, jer je prvostepena oslobađajuća presuda četvorici pripadnika muslimasnke vojske ukinuta, očekuje se novo suđenje. Ako pravda ne može da se zadovolji na filmu, onda će, valjda, biti prilike za to u sudnici.

Nagrada za nagradom

„Ničija zemlja“ je ratni film koji je osvojio mnogobrojne međunarodno priznate nagrade:

• Oskar 2001. za najbolji strani film
• Cezar 2002. za najbolji prvi dugometražni film
• Nagrada Evropske filmske akademije 2001. za najbolji scenario
• Zlatni globus 2001. za najbolji strani film
• Filmski festival u Kanu 2001. nagrada za najbolji scenario
• FIPRESCI 2001, Motovun film festival, za najbolji film
• Nagrada za najbolji film 2001. Sarajevo film festival