OSAM GODINA OD SMRTI PATRIJARHA PAVLA: Njegov odlazak potresao je dušu srpskog naroda

U sećanju srpskog naroda ostati ostaće upamćen po mudrom vođenju Crkve u teškim vremenima 1990-2009, ličnoj skromnosti i životu u skladu sa jevanđeljem

Na današnji dan 15. novembra navršava se osam godina od smrti 44. poglavara Srpske pravoslavne crkve patrijarha Pavla koji će u sećanju srpskog naroda ostati ostaće upamćen po mudrom vođenju Crkve u teškim vremenima 1990-2009, ličnoj skromnosti i životu u skladu sa jevanđeljem.

Patrijarh Pavle preminuo je 15.novembra 2009, u snu, tačno u 10.45 sati, u 95. godini, na VMA, gde se,od 13. novembra 2007. godine,  nalazio na lečenju.

https://youtu.be/cJXD6ygUBuQ

Život po Jevanđelju

Patrijar Pavle rođen je 11. septembra 1914. godine kao Gojko Stojčević u zemljoradničkoj porodici u selu Kućanci, srez Donji Miholjac u Slavoniji, tada u Austrougarskoj, a sada u Hrvatskoj. Rano je ostao bez roditelja. Otac Stevan je otišao da radi u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i „vratio se kući da umre“ kad je dečaku bilo tri godine, iza njega su ostala dva sina Dušan i Gojko. Posle toga majka Ana se preudala i rodila tri ćerke, i pri rođenju treće je umrla. Dušan i Gojko su ostali sa babom Dragom i tetkom, najstarijem očevom sestrom.

U Beograd je došao 1936. godine, gde je upisao Bogoslovski fakultet. Tu je vanredno završio i više razrede Šeste beogradske gimnazije da bi mogao da upiše uporedo i Medicinski fakultet. Na Medicinskom fakultetu je stigao do druge godine studija, a Bogoslovski fakultet je završio. U Beogradu ga je zatekao i Drugi svetski rat.

Početkom rata da bi se izdržavao radio je na beogradskim građevinama, a to mu nije odgovaralo zbog slabog zdravlja. Na poziv svog školskog druga Jeliseja Popovića, koji je bio iguman manastira Svete Trojice, odlazi 1942. u ovaj ovčarsko-kablarski manastire gde je proveo sledeće dve godine rata.

https://youtu.be/DW3cwyj1RC0

Prvo je bio u manastiru Svete trojice u Ovčaru, a potom veroučitelj deci izbeglica u Banji Koviljači. Tada se teško razboleo i lekari su verovali da je to tuberkuloza, predviđajući mu još tri meseca života.

Izvesno vreme proveo je u manastiru Vujanu, gde se izlečio, i u znak zahvalnosti izrezbario jedan drveni krst, koji je poklonio manastiru.

Zamonašen je u manastiru Blagoveštenju, 1946. godine, kada je unapređen u čin jerođakona. U čin jeromonaha unapređen je 1954, protosinđel je postao 1954, a arhimandrit 1957.

Na mesto episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 13. oktobra 1957. godine, u prizrenskoj Sabornoj crkvi.

https://youtu.be/yr2HuVSk7Ys

U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Kao episkop raško-prizrenski svedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Srpski patrijarh postao je 1990. godine, kada je na tom mestu nasledio patrijarha Germana. Bio je 44. patrijarh Srpske pravoslavne crkve.

Osnovana je i Informativna služba Srpske pravoslavne crkve. U Beogradu je 1993. godine počela da radi Akademija Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konservaciju, sa nekoliko odseka (ikonopis, freskopis, konzervacija).

Godine 2002, nastava veronauke je vraćena u škole, kao i Bogoslovski fakultet u okvire Beogradskog univerziteta, iz kojeg su ga komunističke vlasti izbacile 1952. godine.

Imajući u vidu zasluge patrijarha srpskog Pavla na naučnom bogoslovskom polju, Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, dodelio mu je, 1988. godine, zvanje počasnog doktora bogoslovlja.

"Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi", poručivao je patrijarh Pavle. Savetovao je:  "Čuvajte i neprijatelje svoje i molite se za njih, jer ne znaju šta rade".

Bio je veoma popularan u narodu koji ga je mogao videti kako pešači od Kalemegdana prema Slaviji, ili se vozi javnim prevozom.

Ustajao je vrlo rano, živeo je u potpunosti po jevanđelju i u skladu sa onim što je govorio.

Umeo je sve sam da popravi, bilo da su to cipele ili naočare. Sam je kuvao, šio i nijedan fizički posao mu nije bio ni stran, ni težak.

Protivio se svakom luksuzu, bio je, kažu, štedljiv, ali nikako škrt. Priča se da je patrijarh jednom prilikom, ispred Patrijaršije, video puno luksuznih automobila i upitao čiji su. Kada je dobio odgovor da su to vozila njegovih vladika, patrijarh je uzviknuo: "Bog te video, a čime bi se tek vozili da se nisu zavetovali na skromnost?"

Njegova soba u Patrijaršiji bila je do te mere skromna da je podsećala na monašku ćeliju. Patrijarh Pavle je skoro tokom cele godine bio na postu na vodi, ribu je jeo veoma retko, a meso gotovo nikad.

Njegovo službovanje na mestu prvog među jednakim arhijerejima, dugo skoro dve decenije, posebno je obeležilo ratne godine na prostoru nekadašnje Jugoslavije, kada je poručivao da su svi ljudi deca božja.

Osuđivao je svako nasilje i zločine, bez obzira na to ko ih je činio, bez obzira na to kom narodu su činjeni i kojoj veri. Ostaće upamćeno da se krajem devedesetih godina stavio na čelo nekoliko protestnih marševa protiv Slobodana Miloševića.

Bavio se i naučnim radom. Objavio je monografiju o manastiru Deviču, Devič, manastir Svetog Joanikija Devičkog (1989, drugo izdanje 1997).

U Glasniku Srpske pravoslavne crkve objavljuje studije iz liturgike u obliku pitanja i odgovora, od kojih je nastalo trotomno delo Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere I, II, III (1998).

Priređuje dopunjeno izdanje Srbljaka, koje je Sinod Srpske pravoslavne crkve izdao 1986. godine. Takođe, priređuje Hristijanskije prazniki od M. Skabalanoviča.

Zaslugom patrijarha Pavla, umnožen je u 300 primeraka Oktoih iz štamparije Đurđa Crnojevića.

Kraj njegovog odra u Sabornoj crkvi prošlo je pola miliona ljudi, a stotine hiljada građana na ulicama Beograda oprostilo se od 44. poglavara Srpske pravoslavne crkve.

Po sopstvenoj želji, sahranjen je u manastiru Rakovici, u Beogradu.