OSVETNICI ZLATNOG ORLA: Sećanje na turski genocid nad Jermenima

Protekle nedelje je svuda u svetu gde ima Jermena obeleženo stradanje milion i po njihovih sunarodnika koje su 1915. ubili Turci. Čovek koji je likvidirao nalogodavca tog zločina i osvetio masakriranih 85 članova svoje porodice - živeo je u Beogradu
Jedan trg u Marselju od 21. aprila zove se po Sogomonu Telirijanu, a širom sveta - svuda gde je vetar sudbine razneo Jermene - minule nedelje pominjano je ime tog nacionalnog jermenskog heroja. Povod je bio strašan i tužan - 24. april je Dan sećanja na genocid u kojem su Turci ubili milion i po Jermena. I ko god je ovom prilikom pomenuo Sogomona Telirijana, nije mogao da ne kaže da čoveku koji je znatan deo života proveo u Beogradu potomci još žive u glavnom gradu Srbije, a da mu je otac sahranjen ispod spomenika na valjevskom groblju...
Ubijte svakog Jermenina
Istorija kaže da je tačno pre sto dve godine, 24. aprila 1915. godine, turski ministar unutrašnjih poslova Mehmet Talat-paša naredio hapšenje šeststo istaknutih jermenskih intelektualaca, poslovnih ljudi i verskih lidera u Istanbulu. Tri dana kasnije, oni su upućeni u grad Dijarbakir, ali tamo nikada nisu stigli. Sprovodnici su ih pobili u putu...
A 27. maja je Talat-paša (njemu se pripisuju reči: „Ubijte svakoga jermenskoga muškarca, ženu i dete bez ikakvoga obzira!") potpisao Zakon o preseljenju stanovništva. Zakon se odnosio na Jermene u svim delovima carstva, ali je deportacija značila isto što i smrt. Nemački ambasador u Turskoj 7. jula 1915. poslao je telegram u Berlin: „Okolnosti i način deportacije pokazuju da je cilj turske vlade uništenje jermenske rase u turskom carstvu."
Izgledalo je da je cilj ostvaren. Jer kada je u septembru iste te godine ambasador SAD u Carigradu Talat-paši rekao da će jednog dana snositi odgovornost za izvršeni zločin, Talat mu je cinično uzvratio: „Pred kim da snosim odgovornost, nema više Jermena! Uradio sam za tri meseca više nego sultan Hamid za tri decenije."
Otomansko carstvo, naime - i sultan Abdul Hamid, koji je vladao do 1909. godine, i oni koji su vlast tada uzeli - želeli su etički čistu Malu Aziju i Anadoliju, gde je živelo dva miliona Jermena. Povod za akciju 1915. bio je strah Otomanskog carstva, saveznika Nemačke tokom Prvog svetskog rata, da će car Nikolaj II, koji je težio da njegova zemlja izađe na Bosfor, pobuniti Jermene iz istočnih delova zemlje koji su se graničili s ruskim carstvom.
Enver paša, jedan od ključnih ljudi u Istanbulu i uz Talat-pašu i Džemal-pašu deo trijumvirata koji je Turskom vladao od 1913. do 1918. godine, kazao je tada da je netursko stanovništvo nalik „tumoru koji treba odstraniti s tela"...
„'Preseljenje' je eufemistična reč za slanje ljudi pešice hiljadama milja u pustinje u kojima skoro da nema uslova za život, tako da je to bila neka vrsta smrtne presude za ogromnu većinu ljudi", kaže Tomas de Val, autor knjige „Velika katastrofa: Jermeni i Turci u senci genocida".
Ne samo muškarci nego i žene, starci i deca, pola miliona njih, poslati su na dugi marš kroz sirijsku pustinju. Smrt od gladi, bolesti ili noža izbeglo je samo deset do dvadeset hiljada!
U diplomatskim izveštajima i usmenom predanju koje se kasnije prenosilo navode se mnogi detalji ovog zločina, a arhive su pune fotografija. Učešće u ubijanju Jermena, za većinu Turaka, posebno za one koji su nosili uniformu, bilo je pitanje časti, nešto čime se trebalo ponositi. Na svim javnim mestima širom Osmanlijske imperije, na raskršćima i trgovima, moglo se videti koplje pobodeno u zemlju na čijem su vrhu bile odsečene jermenske glave.
Po podacima čuvenog nemačkog teologa i humaniste Johaneza Lepsijusa, broj žrtava Jermena u Osmanskom carstvu iznosio je milion i po, dok je 500.000 Jermena prešlo u izbeglice...
Ni praštanje ni zaborav
Ovaj zločin je i danas živa rana u kolektivnoj svesti Jermena. Može se onda zamisliti kako su se preživeli osećali po završetku Prvog svetskog rata, kada su sagledane razmere masakra. Pod pritiskom onoga što danas nazivamo međunarodnom zajednicom, a tada su bile sile pobednice, vlasti poražene Turske priznale su masakr Jermena i nekim učesnicima u zločinu sudile. Ali pravda je oduvek bila hroma: Nemci su na vreme evakuisali trojicu paša, Talata, Envera i Džemala, dali im novi identitet i nastanili ih u Berlinu, pa se visoki turski dostojanstvenici nisu mnogo obazirali na suđenje koje je u njihovom odsustvu održano u Istanbulu i na smrtne kazne koje su im tamo izrečene. Početkom jeseni 1919. godine, u Jerevanu je održan kongres Jermenske revolucionarne federacije. Jedno od glavnih pitanja o kojima se raspravljalo bila je odmazda nad odgovornima za genocid. Neki delegati smatrali su da od osvete treba odustati kako bi se obezbedio mir novostvorenoj i krhkoj Demokratskoj Republici Jermeniji, ali bilo je i onih koji nisu mogli da oproste i zaborave. Ta grupa, koju je predvodio pisac Šahen Natali, u strogo konspirativnim uslovima poduhvatila se sprovođenja operacije „Nemeza", nazvane po grčkoj boginji osvete. Sačinjen je spisak od 200 najodgovornijih za genocid koje treba ubiti, a pod brojem jedan upisan je Talat-paša. Komitet s Natalijem na čelu određivao je izvršioce među mladim jermenskim dobrovoljcima, pa je likvidacija Talat-paše poverena Sogomonu Telirijanu. On se već bio dokazao kad je početkom 1919. u Istanbulu ubio izdajnika Harutijana Mkrčijana, koji je za Talat-pašu sastavio spisak onih šesto istaknutih jermenskih intelektualaca, poslovnih ljudi i verskih lidera, kasnije pobijenih na putu za Dijarbekir.

Učešće u ubijanju Jermena, za većinu Turaka bilo je pitanje časti. Na svim javnim mestima širom Osmanske imperije moglo se videti koplje pobodeno u zemlju na čijem su vrhu bile odsečene jermenske glave

Spomenik u Valjevu
Sogomon Telirijan rođen je 1896. godine i samo slučajno je izbegao masakr. Nepunih godinu dana ranije, iz Jermenije se uputio u Valjevo, gde su njegov otac Hačadur i brat Misak, kao pečalbari, držali trgovinu kafom. Valjevci su ih zbog ogromnog avana u dvorištu u kojem su mleli kafu zvali „tucari", a njihova kuća, načeta zubom vremena, još stoji u nekadašnjoj glavnoj čaršiji. Sogomon je granicu Srbije prešao 28. juna 1914, na dan kada je u Sarajevu Gavrilo Princip ubio Franca Ferdinanda.
Budući jermenski nacionalni heroj, Sogomon Telirijan, vratio se u rodni kraj kad je posle Principovih pucnjeva otpočeo Prvi svetski rat i priključio se trupama ruskog cara koje su na Kavkazu ratovale protiv Turaka. O razmerama stradanja Jermena u tom ratnom haosu nije se znalo. Tek kad se linija fronta pomerila do grada Van, Sogomon je u šumama zapadne Jermenije slučajno nabasao na dvanaestogodišnju Armenuji, ćerku svog brata Misaka, i od nje saznao da su mu u pokolju ubijeni majka, drugi brat, Vasken, i još 83 člana šire porodice. Armenuji se kasnije pridružila ocu, i danas pored njega počiva na valjevskom groblju, a Sogomon je nastavio rat.
U ono vreme postojao je običaj da jermenske bogate porodice u krajevima nezahvaćenim ratom na izvesno vreme primaju ratnike u goste da se odmore i oporave. Sogomon je tako 1917. nekoliko nedelja proveo u kući jednog trgovca u Tbilisiju, u Gruziji. Između mladog vojnika i petnaestogodišnje domaćinove ćerke Anaid rodila se ljubav, zbog koje će se docnije i naseliti u Beogradu, ali vratimo se, privremeno, Talat-paši.
Dobro jutro, Talat-pašo
Bivši ministar unutrašnjih poslova i veliki vezir, odnosno predsednik vlade, naredbodavac genocida Talat-paša živeo je u vili u elitnom kraju Berlina. Verovao je da ga lažne isprave koje su mu obezbedili nemački vojni krugovi i u međuvremenu narasla brada štite od svake potrage. Ali potcenio je bol i upornost Jermena. Posle dve godine i potrage po celom svetu, ušli su mu u trag.
Sogomon Telirijan uselio se u kuću preko puta pašine vile i nadzirao ga nekoliko dana. Turčin je imao dvojicu telohranitelja, a vodio ih je sa sobom i u šetnju, koju mu je zbog zdravlja preporučio lekar. Svako jutro, tačno u jedanaest, silazili su stepenicama kuće i istim pravcem upućivali se niz aleju.
Tog 15. marta 1921. godine, Sogomon im je prišao s leđa, i na turskom mu se obratio sa: „Dobro jutro, Talat-pašo!" Hteo je da se još jednom uveri da ne greši, da je zaista našao svoju metu. Paša se na pozdrav mehanički okrenuo, i Sogomon mu je tada ispalio dva metka u glavu i dva u leđa...
Šahen Natali u svojim memoarima kaže da je Sogomonu izdao ovakvo uputstvo: „Raznesi lobanju ubici našeg naroda, i posle toga ne beži! Ostani tamo, stani nogom na leš i predaj se policiji, koja će doći da ti stavi lisice." Cilj je bio da se suđenje iskoristi za saopštavanje istine o genocidu, i Sogomon mu se povinovao - nije bežao ni kad su prolaznici skočili na njega da ga linčuju. Policija ga je zatekla pored mrtvog Talat-paše.
Suđenje je održano u junu, a jermenskog atentatora, koji nije poricao ubistvo, branili su ugledni nemački pravnici. Porota je saslušala jeziva svedočanstva o posledicama naređenja Talat-paše, većala samo sat vremena i Sogomona Telirijana, osvetnika 85 svojih mrtvih rođaka - oslobodila.
S novim identitetom i dokumentima na ime Saro Melikijan kako bi se obezbedio od eventualne turske odmazde, otputovao je u SAD.

Sogomon Telirijan dobio je naređenje da u Berlinu ubije Talat-pašu i da se preda policiji. Cilj je bio da se suđenje iskoristi za saopštavanje istine o genocidu

Kafa za kralja
Sogomon Telirijan, sada Saro Melikijan, nastanio se u Klivlendu i posvetio se biznisu. A daleko, preko okeana, Anaid je odolevala navaljivanju roditelja da se uda za nekog od brojnih prosaca jer se svojevremeno obećala Sogomonu. Kako je devojka iz Tbilisija saznala za adresu svog ljubljenog, koji je morao da promeni ime, ostaje nam nepoznato. Tek Sogomonu je u Ohajo stiglo njeno pismo, i on joj je odgovorio pozivom da dođe, i poslao joj novac za put. Ali Jermenija je tada već bila u sastavu SSSR i pasoši se nisu dobijali lako. Anaidina ljubav, međutim, bila je jača od birokratske krutosti...
Budući da je bila mlada, roditelji nisu hteli da je puste samu u beli svet pa je sa Anaid pošla i njena starija sestra. Na nju se, međutim, nije odnosilo pozivno pismo iz Klivlenda pa američki konzulat u Marselju, gde je trebalo da se ukrcaju na prekookeanski brod, nije hteo da joj da vizu.
Tada je Sogomon Telirijan prelomio: rasprodao je imovinu u Americi i došao u Francusku. Anaid i on venčali su se u Marselju i nastanili se u Beogradu. Srbija mu je bila bliska - u Valjevu je još bio živ njegov otac, tamo mu je bio i brat...
U jugoslovenskoj prestonici nastavio je porodični biznis - trgovinu kafom. U centru grada, u Kolarčevoj ulici, otvorio je radnju „Vardar" i brzo postao snabdevač dvora kralja Aleksandra kafom. Stanovao je u Ulici knez Danilovoj, 1925. rodio mu se sin Šahen, a 1929. Zaven. Iako se sada zvao Saro Melikijan, jugoslovenske vlasti znali su o kome je reč i čuvale su ga. Kad je tridesetih godina, tako, jedna turska politička delegacija dolazila u Beograd, beogradska policija Sogomonu je odredila telohranitelje da mu se nešto ne desi...
Od Beograda do Kalifornije
Rat su Melikijanovi preturili preko glave kao i svi ostali Beograđani. Samo je Sogomon jednog jutra u aprilu 1941. pištolj „luger" iz kojeg je pucao na Talat-pašu bacio u Dunav... Posedovanje oružja u vreme okupacije povlačilo je gubitak glave.
Posle oslobođenja, radnja u Kolarčevoj je nacionalizovana. Porodicu je izdržavao najmlađi Zaven, svirajući violinu u orkestru Narodnog pozorišta. Godine 1948, ovaj mladić je uhapšen jer je po zidovima pisao parole protiv nove vlasti, a s robije ga je posle dvanaest meseci izvukao poznati kompozitor i revolucionar Oskar Danon. Porodica je tada odlučila da emigrira. Svi su - Sogomon Telirijan, alijas Saro Melikijan, njegova supruga, sinovi i snaha Jelica, udata za Šahena - preko Trsta 1950. godine otputovali u Kazablanku, gde je već postojala velika jermenska zajednica.
Zaven je odatle otišao na studije violine u Pariz, Šahen se sa suprugom vratio u Beograd, a Anaid i Sogomon posle pet godina čekanja na useljeničku vizu otputovali su u Kaliforniju. Tamo je on umro 1960. godine, a ona je živela do 1987.

Jermenski junak u jugoslovenskoj prestonici nastavio je, pod drugim imenom, porodični biznis - trgovinu kafom. Ubrzo je postao i snabdevač dvora kralja Aleksandra

Zaven Melikijan danas s porodicom živi u San Francisku, gde je do penzije bio prva violina Opere, a Šahen Melikijan, kome je beogradski sveštenik na krštenju dao ime Dragoljub, radni vek proveo je kao profesor muzike u „Stankoviću". Umro je 2014. godine.
Njegova ćerka Anica Melikijan Šolaja danas živi u Beogradu. A u Valjevu je Zaven der Hazarjan, unuk one devojčice Armenuji koju je Sogomon našao samu u šumi...
Negiranje genocida
Zaven der Hazarjan, jedan od organizatora obeležavanja 24. aprila u Srbiji, kaže za „Ekspres" da Društvo srpsko-jermenskog prijateljstva želi time da podseti domaću javnost na tragična stradanja koja su se desila na početku 20. veka sa željom da se ona nikada ne zaborave. „Društvo srpsko-jermenskog prijateljstva, formirano na veliki jermenski praznik - Bogojavljenje, 19. januara 1990. godine, ima za cilj da poveže i osnaži kulturne i istorijske veze dva bliska naroda, bez namere da utiče na zvanični Beograd i državu Srbiju da osudi genocid nad Jermenima. Mi, potomci raseljenih i prognanih zapadnih Jermena, želimo da kroz učešće u kulturnom i društvenom životu Srbije doprinesemo njenom napretku isto onako kao što su to činile generacije naših očeva i dedova koje su utočište našle u Srbiji", kaže za „Ekspres" Zaven der Hazarjan.
Turska do danas poriče genocid nad Jermenima 1915. godine. Ukazivanje na to je po njihovom zakonu kažnjivo, često i opasno. Tako je nobelovcu, turskom piscu Orhanu Pamuku 2005. godine suđeno zbog „uvrede Turske" nakon što je jednom švajcarskom magazinu izjavio: „Milion Jermena i 30.000 Kurda je ubijeno u ovoj zemlji i niko osim mene se ne usuđuje da o tome govori."
Nasuprot tome, više od dvadeset zemalja je masovne pokolje Jermena označilo kao genocid. Papa Franja je 2014. rekao da je stradanje Jermena „prvi genocid u 20. veku". Turska se bunila, ali je papa u junu 2016. ponovio svoj stav i žestoko osudio svako poricanje. U mnogim zemljama kao što su Francuska i Grčka negiranje genocida nad Jermenima kažnjivo je i zatvorom. Srbija se, zbog političkih interesa, još nije izjasnila...
Jer na memorijalnom groblju u Istanbulu i danas ponosno stoji spomenik Talat-paši. Tu počiva njegov pepeo, koji je 1943. godine, vozom ukrašenim nacističkom zastavom, iz Berlina poslao Hitler, nadajući se da će to Tursku privoleti da se pridruži silama Osovine.
A u Fresnu, u Kaliforniji, spomenik je podignut Sogomonu Telirijanu: na visokom granitnom stubu, zlatni orao ubija zmiju!

OPERACIJA "NEMEZA" TRAJE?
Jermeni s libanskim pasošima Haručion Krikor Levonijan (23) i Rafi Aleksander el Bekijan (21) 9. marta 1983. godine u Beogradu su, na uglu Ulice generala Ždanova, današnje Resavske, i Bulevara revolucije, današnjeg Kralja Aleksandra, smrtno u automobilu ranili turskog ambasadora Galipa Balkara.
Odmah posle pucnjave, atentatori su se dali u beg, a za njima su se u poteru upustili građani. Otimajući im se, Levonijan je ranio dvojicu, dok ga u begu jedan policajac nije metkom pogodio u kičmu. El Bekijan je iste večeri uhapšen u Novom Sadu.
U prvostepenom sudskom postupku osuđeni su na smrt, a docnije im je kazna preinačena na po 20 godina zatvora. Branili su ih Srđa Popović i Veljko Guberina. Među Jermenima u Srbiji priča se da su Guberinu angažovala trojica koja su s cilindrima na glavi i koferom punim novca doputovali iz Pariza. El Bekijan danas živi u Libanu, a Levonijan je u Jerevanu, i obojica imaju status heroja...