OVO JE ZEMLJA ZA SVU NAŠU DECU

OVO JE ZEMLJA ZA SVU NAŠU DECU


U novogodišnjoj predstavi OŠ “Anton Skala” koju pohađaju deca sa autizmom učestvovali su svi đaci i sve nastavnice. Sa tog mesta pokazali su nam kako izgleda iskonska sreća, ma koliko da neke situacije izgledaju beznadežno

 

Autizam (2)

U vreme praznika, a posebno tokom decembra dok se korporativno osvešćeni top menadžeri i njihovi podanici, modernog naziva kolege i zaposleni, opuštaju uz alkohol, muziku i neizostavni flert, Deda Mrazu se nadaju i oni manje vidljivi. Oni koji retko kada pune novinske stupce, osim kada se desi neka strašna tragedija ili postignu izvanredni uspeh svojim do perfekcionizma usavršenim talentom. Oni su – deca sa autizmom.

U Beogradu postoji jedna specijalizovana osnovna škola “Anton Skala” u kojoj oni čine većinu. Pohađa je 92 učenika, 60 dečaka i 32 devojčice sa najrazličitijim oblicima ovog poremećaja. U ovoj obrazovnoj ustanovi na Senjaku, koju kolokvijalno zovu “škola za autizam”radi 30 nastavnica i nastavnika, tri medicinske sestre, kao i psiholog i pedagog. Svi oni, i učenici i nastavnici, učestvovali su u priredbi u skromnom holu škole uoči Nove godine. Prizor u kome uz melodije dečijih pesmica, Čole, Flamingosa, pa čak i EKV, igraju i pevaju oni kojima dani prolaze u tišini i nevoljnim pokretima, jedinstveno je iskustvo. Maštovito podeljeni po mesecima, simbolizujući proteklu godinu kostimima i muzikom, na “scenu” je izlašlo 12 dečijih grupa.

Autizam (3)

Neki mališani potpuno učestvuju u priredbi, drugi tek poneki plesni pokret naprave uz pomoć nasmejanih učiteljica, a treći ćute zamišljeni u svojim svetovima. Na taj način su svi bili uključeni i srećni, što i jeste smisao čitave ove institucije, a i praznika generalno. Na kraju ih je svakog ponaosob ispod jelke čekao paketić i toplo krilo Deda Mraza, i neizostavni poljupci razneženih majki iz publike.

Kažu da se demokratija meri odnosom većine prema manjini, a na ovom mestu deluje a smo demokratsko društvo, puno ljubavi i empatije. Direktorka škole i defektolog po struci Nataša Selić Stanković potpuno je uverena u to.

Prema njenim rečima, to pokazuje i pomoć koju dobijaju od brojnih humanih ljudi i kompanija.

Autizam (4)

– Imali smo i projekat koji je znatno izmenio sliku škole, dobili smo od Ministarstva pravde novac za nabavku interaktivnih tabli i zidova, ajped računare sa specijalnim softverima i aplikacijama, pričajuće rasporede. To je verovatno najveća nabavka opreme dosad. Ranije smo se snalazili na razne načine, ali sa ovim je mnogo lakše. Međutim, zahvaljujući posvećenosti mojih kolega uspevali smo i tada da postignemo izvanredne rezultate. Učenici naše škole su snimili prvi muzički CD u Evropi, a jedna od njihovih pesama je himna Evropskog udruženja za pomoć osobama sa autizmom. Oni prave mjuzikle, izvode ih u pozorištima širom Srbije. To mnogo znači i nama i deci, a i njihovim roditeljima – kaže Stankovićeva za Ekspres.

Autizam (1)

Ovacije na priredbi pokupio je slatki bucko Marko, koji je kao deo julske ekipe nosio naočare za ronjenje i peškir, a ispred sebe pano mišićavog mladića na plaži. Čim je izašao na scenu, onako bez reči, dobio je aplauz zasmejavši sve prisutne. Sreća na njegovom licu mogla se opipati.

Nekoliko solo tačaka u programu imao je šarmantni i simpatični Pavle, koji odlično vlada tekstom, ali i melodijom. Dok je on u prugastoj mornarskoj majici pevao stihove:

Autizam (6)

“Ovo je zemlja za nas,
ovo je zemlja za sve naše ljude,
ovo je kuća za nas,
ovo je kuća za svu našu decu
pogledaj me, o pogledaj me
očima deteta”, pesma je dobila potpuno novu konotaciju.

Srećom, takvih pozitivnih primera u ovoj školi ima dosta. Deda Mraza na priredbi igrao je njihov bivši učenik Nemanja Neca Mitić, mladić sa visokofunkcionalnim autizmom, koji je pri kraju studija na Akademiji muzičke umetnosti, odsek džez. Direktorka kaže da su odmah prepoznali da je “njihov Neca”, kako ga zovu, apsolutni sluhista.

– Od prvog razreda stalno je nešto pevušio, znao je skoro sve albume Riblje čorbe. Usmeravali smo ga, zajedno sa njegovim roditeljima u tom pravcu. Završio je srednju zanatsku školu i upisao akademiju. Divan je mladić, videli ste, koji sa osmehom prilazi svakom detetu. Nikad nismo imali mlađeg Deda Mraza – kroz osmeh dodaje Stankovićeva.

Prema njenim rečima, bez obzira na ikluziju za mnogu decu iz autističnog spektra je mnogo stimulativnja sredina specijalizovana škola. Konkretno, kod njih svakom detetu se trude da daju samopouzdanje i da rade na njegovim interesovanjima i talentima, umesto da se fokusiraju na njegov problem. Posebno zanimljiv je slučaj Luke Mijovića, dečak koji je potpuno neverbalan, ali sa kojim je jedna od nastavnica radila toliko posvećeno da je on napisao zbirku pesama i za nju dobio nagradu za najbolju poeziju u SAD.

Autizam (8)

-Koleginica Nena najpre je Luku naučila da koristi računar i da piše. A onda jednog dana, onjoj je na mejl poslao pesmu. U nju je imao najviše poverenja i niko nije znao za to, čak ni njegovi roditelji. Zamolio je da nikom ne pokazuje i ona je to poštovala. Već ti prvi stihovi su bili odlični. Kasnije se osmelio i napisao joj esej, u kom je vrlo ozbiljno i zrelo sagledao svoj problem, kao i to što ne može da izrazi šta mu je na duši. Nena ga je ponovo pohvalila i podstakla da pokaže porodici. Okuražila ga i uz njegovu dozvolu to podelila sa nama. Roditelji nisu mogli da veruju. Danas se on stalno dopisuje sa majkom i ukućanima, a piše izvanredne pesme. Uspeo je da nađe izdavača za knjigu i imali su promociju u SKC-u, a za nju je dobio i to prvo mesto u Americi. Luka i dalje ne govori – navodi naša sagovornica.

Ne bude uvek tako divan ishod na kraju. Mnoga deca u školi “Anton Skala” imaju ozbiljne probleme, ali zaposleni smatraju da svako od njih može nešto. Ako ima volje, ništa nije nemoguće. I to je ono što ovu školu izdvaja od svih drugih. Nastavnici podstiču i ohrabruju I roditelje kako da na pravi način pristupe deci.

– Često se dešava da nam prilikom upisa majka ili otac kažu, njega ništa ne zanima, a to nije tačno. Uvek postoji nešto sa čime se on igra ili što pasionirano gleda. Za nekoga su to pokemoni, za nekoga nindža kornjače. Onda kad mi radimo sa tim detetom, sve radimo kroz pokemone, i matematiku i srpski i ostalo. Kreće se od onoga u šta je on siguran i što mu je blisko. Rado pričam anegdotu o dečaku koji je stalno pričao o automobilima. Po zvuku motora znao je koji auto je prošao ulicom, koje je godište, kakvi su mu ventili, koju snagu motor ima I sve ostalo. Ništa drugo ga nije zanimalo i nije se uključivao u drugu vrstu razgovora, jer je tu bio siguran i da mu se ljudi dive zbog toga. Ja mu kažem: “Sale, pričaj o nečem drugom, to je stvarno dosadno”. On ućuti na trenutak, zamisli se i kaže: “Nataša, imate tako lepe oči”. I ja se obadujem, kažem: “Hvala”, a on doda: “Kao farovi od stojadina”. Tad sam shvatila da ovde ništa ne može ne brzinu. Ovde su svi maratonci, sprintera nema, ali važni su volja i istrajnost da nešto promenimo – zaključuje Stakovićeva.

 

 

Anton Skala – začetnik defektologije u Jugoslaviji

Osnovna škola “Anton Skala“se bavi vaspitanjem i obrazovanjem dece sa lakom, umerenom
mentalnom ometenošću i autizmom još od 1978. godine. U to vreme ona je bila prva škola te
vrste na Balkanu, a do pre nekoliko godina je bila jedina u Srbiji. Nalazi se na Opštini Savski
Venac u ulici Petra Čajkovskog 2a, okružena zelenilom i velikim dvorištem. Ime „Anton Skala“ dobila je po čoveku koji je bio jedan od osnivača jugoslovenske defektologije kao prvi čovek u Vladi Кraljevine Jugoslavije zadužen za osnivanje i razvoj specijalnih škola.
Tradicija , iskustvo, znanje i profesionalnost stučnjaka koji rade u ovim odeljenjima je referenca koja opredeljuje veliki broj roditelja da sa punim poverenjem svoje dete upišu u ovu školu. Nastava se odvija u prepodnevnim časovima a popodne je organizovan produženi boravak.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar