Pištolj u helankama

Pištolj u helankama


“Beli grad” je bio fabrika novca. Gostima koji bi zaspali po tri puta su naplaćivali isto piće

Dana je došla iz malog grada izgubljenog u podnožju planina. Došla je u veliki grad, u kloaku koja pulsira i preti da pukne, sa torbicom u kojoj su bile sve njene stvari. Stan je našla u Zagrebačkoj ulici broj 3 kod dve Piroćanke, koje su se preko vikenda šminkale, doterivale i odlazile na posao u “Lotos bar”. Imala je osamnaest godina i nije shvatala kakvim se to neobičnim poslom njene stanodavke bave.
Prema Terazijskom grebenu nije krenula Balkanskom već Kameničkom ulicom. To joj je odlučilo sudbinu. (Oni koji su se kretali Balkanskom, već su na početku ulice crnogorske i ličke kape i moravske šajkače zamenjivali kapama francuzicama i inim kapama.)
U mom kraju se pevalo.
„U maleno selo Pape, francuske se nose kape,
Nose kape francuzice, nabijene na guzice.”
U to vreme i ja sam stanovao u Zagrebačkoj 3 na poslednjem spratu. Dana je bila lepa, vitka i visoka devojka, imala je duge crne kike i muškarce je terala da se okreću za njom. Zaposlila se kao sezonski radnik u „Belom gradu”.
Sreo sam je ponovo posle mnogo godina u „Savskom ribaru”.
„Postojale su devojke, kamenjarke, trovačice iz Lomine ulice u kojoj je Mile Makro držao u talu sa Udbom javnu kuću. Devojke su bile lepe, doterane, oni džeparoši i makroi u belim odelima sa tamnim naočarima. One su prilazile stolovima gde su sedela dvojica, retko jedan gost, i pred zoru su im sipale “apaurin” i “nobrijum” u pivo. I to uvek u pivo. Pivo je dobijalo boju kao da je pokvareno, ali ko je to mogao u mraku da primeti. Sećam se prve noći kada je čovek pao sa stolice. Pozvala sam hitnu pomoć. Odgovorili su: A, “Beli grad”. Nije to ništa. “Nobrijum” i pivo. Samo ga izbacite, doći će on k sebi.
Svake noći smo imali po jedno trovanje. Dok su ga podizali, oni bi završili posao. Izvukli bi mu novčanik iz džepa. Preko sto novčanika sa dokumentima našla sam na gajbama od piva. Onda sam zvala vlasnike dokumenata i vraćala im novčanike. Sećam se jedne Suzane, Suzi Guzi, koja je tražila od mene čekić za meso da stuca “apaurin”. Bila je nestašica “nobrijuma”, on se proizvodio u Makedoniji, pa su mrvile “apaurin”.
Sipale su ga u papiriće od cigareta i vešto, da gosti ne primete, u pivo. Nikad u vinjak ili rakiju. Ja sam stucala “acetisal” ili ne znam koja je već bila tableta i pokušala da ga rastvorim u vinjaku, ali nije išlo. Uvek je ostajao talog na dnu. Pivo je dobijalo boju kao da je pokvareno, ali ko bi to mogao da primeti.
Mnogi konobari su dobijali od makroa i trovačica debelu apanažu. “Beli grad” je bio fabrika novca. Gostima koji bi zaspali po tri puta su naplaćivali isto piće. Tu sam se svega nagledala, i šamara, i sisa, i zadizanja sukanja. Bio neki šef, lujka. I ova mu jedna kaže: “Šta je, šefe, što si namršten?” i zadigne suknju ispod koje nije nosila veš. Ovaj se samo uhvati za glavu.
Makroi su tukli kurve kad bi sakrile pazar. Ako je zarada bila sto maraka, uzimali su osamdeset, a njima davali dvadeset. Ako bi im sakrile pare, tukli su ih nemilosrdno. Ko god nije tu radio, taj ne zna šta je život. Šta je ugostiteljstvo.
Nikad nigde nije postojala niti će postojati takva kafana. Kad bi se zatvorili “Triglav”, “Zlatno burence”, “Kragujevac”, “Široko srce”, kafane po Knez Mihailovoj i bermudskom trouglu – sve se to skupljalo u „Belom gradu”.
Ja sam im u početku bila sumnjiva. Nisu mogli da shvate otkud tu tako lepa i mlada žena. Pa su me iskušavali na razne načine da provere da li radim za miliciju. Ali su mi na kraju poverovali i ja sam uživala njihovu punu zaštitu.
Nisu sve kurve imale makroe. Bilo je tu i samostalnih. Na primer, jedna Sofija. Sofija je bila učiteljica u jednom selu u Šumadiji. Razvela se od muža. Njen razvod roditelji nisu prihvatili. Ona se spakovala i otišla za Beograd. Tu je upala u takvo društvo. Ali ona je birala mušterije. Bili su tu vlasnici poslastičarnica. Sećam se poslastičara sa Zelenog venca koji je tu zbog nje dolazio. Onda su tu dolazili neki šefovi pumpi. Platili bi joj ručak, a onda su odlazili sa njom. Sofija se vraćala posle obavljenog posla, pošto bi popravila frizuru, sve bi nas počastila pićem. Ali ona je dolazila u sedam, u sumrak, kad nije bilo mnogo gostiju.
Ja sa gostima nisam imala problema. Nikada nijednog džeparoša nisam prijavila miliciji iako sam često gledala kako izvlače novčanike gostima koji su zaspali. Što sam videla – nisam videla. Što sam čula – nisam čula. I uvek sam sve okretala na šalu. Valjda su me zato i voleli. Bili su to redovni gosti. Ako bih cele nedelje radila noćnu smenu, viđala sam ih svake večeri. Iako i danas mogu da čujem i shvatim šta se istovremeno priča za tri stola u kafani.
Samo jednom me jedan pijani gost uhvatio za dupe. Bila sam mlada i jaka. Džambo-džet. Uhvatila sam ga za kragnu i bukvalno ga izbacila napolje. Niz stepenice kojima se sa Zelenog venca penje u „Beli grad”. Zaključala sam vrata za njim.
„Šta to radiš? Ubi čoveka!”
Bio je još jedan koji je odbio da plati čorbu koju sam mu donela. Njega sam šutnula u jaja. Mnogo više sam imala problema sa koleginicama nego sa kolegama.

Gosti nisu mogli da shvate otkud tu tako lepa i mlada žena, pa su me iskušavali na razne načine da provere da li radim za miliciju

Neka Petra je čoveku kojeg je posluživala naplaćivala i svoje piće, k’o fol votku, a u stvari vodu, i obećala mu da će noć provesti sa mnom.
Izlazim ja iz kafane, a on krene za mnom i uhvati me za ruku.
„Šta vam je?”, kažem.
„Pa, meni je Petra obećala da ću provesti noć sa tobom…”
Uđem u kafanu i uhvatim Petru za gušu.
„Podvodi svoju ćerku, kučko!”
Posle sam je i tužila šefu. Nikad nikom više nije palo na pamet da se kači sa mnom.
Policija sa Savskog venca je naravno sve to znala, ali nije reagovala. Jedino kad bi upala interventna brigada. Onda nastane opšta strka. Odjednom se nađu na patosu noževi, pajseri, komadi gvožđa. Pokupe ih i posle dva, tri dana, evo njih ponovo.
Jednom je neki kojeg nisam poznavala potegao i nož na ove iz interventne. Tad sam se zaista uplašila. Drugi put mi konobar koji je imao pištolj gurne pištolj u helanke.
A ja ga pitam: “Jesi li ga zakočio? Bojim se ako opali da ne izgubim nevinost.” I još sam se uplašila kad je negde pred rat jedan pijanac izvadio bombu i počeo da je vrti po stolu. Pobegla sam stepeništem kroz magacin gde smo unosili piće i istrčala na ulicu.
Bila je to stvarno fabrika novca, ali sam predložila šefu, a i kolege su me podržale, da ukinemo noćnu smenu. Bio je to kraj „Belog grada”.
Sedimo na plus trideset pet na šetalištu u Bloku 45. U „Savskom ribaru”.
Dana je još visoka i lepa žena, duge, crne negovane kose. Na očima godinama nosi tamne naočari. Znam da je na radnom mestu ostala bez oka. Kojeg, ne znam, desnog ili levog. Ali je ništa ne pitam. Beležim samo ono što ljudi imaju potrebu da mi ispričaju. Sutradan se spuštam Kameničkom prema Savamali. Skrećem prema Lominoj.
Nema više „Rakidžinice” gospodina Petrovića čiju mi je knjigu šanka pokazivao stari antikvar Pera Blenta. Jedan od stalnih posetilaca te rakidžinice je bio i Radoje Domanović. Najveći srpski satiričar, koji je u trideset i nekoj umro od rakije.
“Mica Puvara ostala dužna pet rakija. Dragutin Despotović deset rakija. U moju rakidžinicu došlo je njegovo veličanstvo kralj Petar Karađorđević. Došao je da moli onu budalčinu od Rake Domanovića da mu više ne šprda ministra vojnog jer izgleda da ćemo opet ratovati sa Bugarima. Isplatio Rakinu veresiju.”
Do njega je bio „Crven fesić”. Javna kuća koju je Nedić zatvorio i koja je ponovo otvorena (doduše bez natpisa) u vreme kolektivizacije, obnove i izgradnje.
I u kojoj je krupnim slovima na zidu dnevne sobe pisala parola crvenim slovima:
„U KOMUNIZMU ĆE LJUBAV BITI SLOBODNA, A O KOPILADIMA ĆE SE BRINUTI DRŽAVA”.
Posle idem do reke. Velike mašine su uništile štek u kojem je Ahma Ciganin za jednu noć igrajući kupe, cigansku kockarsku igru, izgubio hiljadu evra i kobilu Draganu. Zbog Dragane se Alma, žena njegova, prokurvala i otišla da radi u Picinom parku. A šestoro dece ostavila Ahmu. Nema pansiona četvrte kategorije broda „Split” u kojem su noćivali Tigrovi sa Šri Lanke.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar