POVODOM GODIŠNJICE SMRTI DOBRICE ĆOSIĆA: Disidenti i antiejdžing

Ovog 18. maja navršile su se dve godine od smrti Pisca, a teorije o ulozi Dobrice Ćosića i dalje se množe. Prvi disident bivše Jugoslavije, komunista, komesar, nacionalista. Šta god da je bio, priča o disidentima na ovim prostorima bez Dobrice Ćosića i nije priča

Domaća politička scena oduvek je obilovala disidentima ili barem onima koji su tako voleli da se predstavljaju. U eri socijalizma razlazi, optužbe, pa grljenje drugova i partije periodično su zabavljali radničku klasu. Neki su otišli predaleko, pa su saobraćajne nesreće na nebu i na zemlji prekidale karijere. Neki od disidenata su "tretirani" po zatvorima čija brutalnost nije zaostajala za onima koje je prvi organizovao Staljin, a neki u pritvorima koji su služili kao ideološki regrutni centri.

U svim tim pričama neizbežna konstanta je bio Dobrica (kršteno Dobroslav) Ćosić, čovek za koga Latinka Perović u knjizi "Dominantna i neželjena elita" kaže: "Tamo gde je bio Dobrica Ćosić, bila je specifična moć", i dodaje: "Po energiji i koncentrisanosti na cilj, Dobrica Ćosić je u novovekovnoj istoriji Srbije uporediv samo sa Nikolom Pašićem", da bi i konačno definisala ulogu oca nacije rečenicom: "I Nikola Pašić i Dobrica Ćosić stajali su iznad institucija. Odnosno, svaki je za sebe bio institucija sa ogromnom samosvešću o tome."

Odnose između Hrvata i Srba definisali komunisti, Jugosloveni, ratni drugovi, disidenti i "osvešćeni" borci za nacionalnu stvar, Dobrica Ćosić i Franjo Tuđman. U takvim okolnostima ništa sem kontinuirane napetosti i izveštačenih osmeha nismo ni mogli da očekujemo

Ideolog srpske prošlosti u ratu i miru: Dobrica Ćosić   Foto: Tanjug/Toma Peternek

Ovog 18. maja navršile su se dve godine od smrti Pisca, a teorije o ulozi Dobrice Ćosića i dalje se množe. Prvi disident bivše Jugoslavije, komunista, komesar, nacionalista. Šta god da je bio, priča o disidentima na ovim prostorima bez Dobrice Ćosića i nije priča.

Da bismo ušli u suštinu fenomena neophodno je da prvo definišemo sam termin disident. Poreklo reči je latinsko, a zapravo reč je o odmetniku, čoveku čije mišljenje se razlikuje od mišljenja većine. Disidentsko mišljenje postalo je posebno interesantno u vreme totalitarnih režima. Poplava salonskih disidenata zapravo je pre bila posledica želje diktatora različitih profila da sebe predstave tolerantnim, nego proizvod masovnih izliva hrabrosti intelektualaca. A, činjenica je da svaka masovnost ubija individualizam koji je ključ disidentskog delovanja, koje je svoj izraz najčešće tražilo u umetnosti. A onda se represija obrušavala na dela, a ne na ljude, što je u svakom slučaju bolja varijanta. I tako sve u krug.

Prvi disidenti SFRJ

Prvi disidenti u SFRJ bili su razočarani revolucionari poput Đilasa, Dedijera, Žujovića, Hebranga, Opačića, Žigića, Zulfikarpašića, Vlade Dapčevića... A onda se desilo "Hrvatsko proleće", tadašnja Jugoslavija se suočila sa ozbiljnim secesionističkim pokretom čije vođe su obavljale najviše funkcije u Savezu komunista Hrvatske i u Socijalističkoj Republici Hrvatskoj. Hrvatski studenti su podržali maspok, a ideji dezintegracije otvoreno su se suprotstavili praksisovci Rudi Supek i Milan Kangrga.

Maspok je ugušen, vodeći hrvatski komunisti Slavka Dapčević Kučar i Mika Tripalo smenjeni su sa svih funkcija, dok su mnogi aktivisti završili u zatvoru. Među njima je bio i budući predsednik Hrvatske Franjo Tuđman.

Da bi uspostavio ravnotežu, komunistički režim kreće u obračun sa liberalima koji su tada već ispostavili zahteve za demokratizacijom SFRJ. Žrtvovani su Marko Nikezić, Latinka Perović, Stane Kavčiča, Kosta Crvenkovski i mnogi drugi. Zahtevi hrvatskih nacionalista za koje postoje ozbiljni dokazi da su bili u vezi sa ustaškom emigracijom zapravo su uvaženi u Nacrtu ustava iz 1974. godine koji se danas smatra embrionom raspada zajedničke nam države.

U tim nesrećnim godinama formira se i dominantna politička svest po kojoj su Srbi kroz istoriju bili ratni dobitnici i mirnodopski gubitnici, iz koje se izvlači zaključak da ratne ciljeve treba ostvariti drugačijim metodama. Njen začetnik i glavni ideolog je bio upravo Dobrica Ćosić.

Upravo tada Dobrica Ćosić zajedno sa Mihajlom Đurićem otvara pitanja vezana za autonomiju Albanaca na Kosovu, autonomnost srpskog naroda u Hrvatskoj i opravdanost vojvođanske autonomije. Međutim, i pored formalnog razlaza i izolacije određenog nivoa, Dobrica Ćosić nikada nije otišao ni iz Centralnog komiteta ni iz Saveza komunista. Disidentski prostor iza ovih dešavanja okupirali su pisci, glumci i muzičari, a u brojnim slučajevima represije režima zaustavljale su se na delimičnoj ili totalnoj cenzuri.

Srbi i Hrvati

U vremenu dezintegracije države i rata Srbije za teritorije, status disidenta postaje dominantno nacionalno obojen i služi kao alat u sticanju novca i/ili političke reputacije. Najbolji primer tog tipa disidenta jeste vojvoda Šešelj. Kao pokrovitelj te nove plejade disidenata sa limitom kao njihov patrijarh kako ga upravo Vojislav Šešelj naziva pojavljuje se Dobrica. Povratak na veliku scenu podrazumeva ideološki zaokret i konačno odbacivanje ideje jugoslovenstva, uz apsolutni fokus na rešenja srpskog nacionalnog pitanja.

U tim nesrećnim godinama formira se i dominantna politička svest po kojoj su Srbi kroz istoriju bili ratni dobitnici i mirnodopski gubitnici, iz koje se izvlači zaključak da ratne ciljeve treba ostvariti drugačijim metodama. Ta logika koja ne dovodi u pitanje učešće u ratovima već negoduje zbog navodnih loših ishoda tih ratova po srpski narod i danas je dominantna politička misao koja koči sagledavanje prošlosti, ali i skori dolazak normalnog života. Njen začetnik i glavni ideolog je bio upravo Dobrica Ćosić.

S druge strane, u Hrvatskoj uvođenje višepartijskog sistema šalje u orbitu stare disidente. Prva predsednica vlade u Jugoslaviji, penzionisana heroina hrvatskog proleća Slavka Dabčević Kučar formira Hrvatsku narodnu stranku, ali štafetnu palicu hrvatske secesije uzima njen nekadašnji sledbenik Franjo Tuđman. Eks-komunista, bivši general, Krležin štićenik, nekadašnji predsednik JSD "Partizan", istoričar, nacionalista i robijaš, u svojim naučnim delima i publikacijama bavi se istorijskim revizionizmom sa osnovnom namerom umanjenja ustaških zločina i relativizacijom prirode Nezavisne države Hrvatske. "NDH nije bila samo puka kvislinška tvorba i fašistički zločin, već i izraz povijesnih težnji hrvatskog naroda", tvrdi Tuđman.

Upravo ova politička odrednica od hrvatske države je napravila društvo koje ni dan-danas nije u stanju da sagleda razmere zločina u hrvatskim logorima smrti tokom Drugog svetskog rata, ali ni zločine počinjene tokom tzv. domovinskog rata koji je završen najvećim etničkim čišćenjem u modernoj istoriji Evrope. Na tim temeljima izgrađeno hrvatsko društvo danas nema problem sa ministrom Hasanbegovićem koji otvoreno koketira sa ustaškom ideologijom, nema problem ni sa činjenicom da se državni vrh klanja senima nastradalih u Blajburgu, nema proble, ni sa "nesposobnošću" da sačuva dve ćirilične table u Vukovaru niti da organizuje obeležavanje godišnjice proboja iz zloglasnog logora Jasenovac.

Ovako posmatrana, uz odeređenu simplifikaciju, možemo reći da su odnose između Hrvata i Srba definisali komunisti, Jugosloveni, ratni drugovi, disidenti i "osvešćeni" borci za nacionalnu stvar. Taj odnos definisali su zapravo Dobrica Ćosić i Franjo Tuđman. U takvim okolnostima ništa sem kontinuirane napetosti i izveštačenih osmeha nismo ni mogli da očekujemo.

Disidenti danas

Nakon 2000. godine disidenti su postali retka pojava. Svi ili gotovo svi koji su se vratili devedesetih naplatili su svoj disidentski staž. Mali broj je bez mrlja dočekao konačnu pobedu demokratije. Starenje je potrošilo ideje i drastično im smanjilo tržišnu vrednost. Ostarili su i oni.

Zloupotreba disidentskog staža završila je u tabloidima koji su pod oznakama ekskluzivno donosili prežvakane priče o progonu izmešane sa anegdotama sa putovanja po egzotičnim destinacijama uz obavezan kafanski dekor. Ako bi trebalo da definišem ko je jedini otpadnik od dominantne ideologije u Srba ovoga veka, moj izbor bi bio Nataša Kandić.

Samo je ona u svakoj prilici postavljala pitanje učešća u ratovima za teritoriju i odgovornosti za učinjeno od strane srpskih vojnih, paravojnih, kriminalnih, polukriminalnih i ko zna kakvih još formacija. Njen problem je u činjenici da je honorarni korisnik novca poreskih obveznika najveće svetske sile danas. U jednom trenutku nad našu kolektivnu svest nadvila se opasnost da disidentima proglasimo haške optuženike, ta ideja nikada živahnijeg antihaškog lobija izgubila je trku sa sve razvijenijim potrebama opinion makera u Beogradu.

Ako bi trebalo da definišem ko je jedini otpadnik od dominantne ideologije u Srba ovoga veka, moj izbor bi bio Nataša Kandić. Samo je ona u svakoj prilici postavljala pitanje učešća u ratovima za teritoriju i odgovornosti za učinjeno od strane srpskih vojnih, paravojnih, kriminalnih i ko zna kakvih još formacija. Njen problem je u činjenici da je honorarni korisnik novca poreskih obveznika najveće svetske sile danas.

Disident današnjice: Nataša Kandić                                 Foto: Tanjug/Oksana Toskić

Posle poslednjih izbora gotovo da je nemoguće reći da je neko disident. Nije to posledica nikada većeg nivoa demokratije, već činjenice da je za kvalitetnog disidenta neophodno da prepozna i čemu oponira. To u uslovima opredeljenosti ka evropskom putu izmešane sa sistemom vrednosti koji je definisao otac nacije i nije baš lako. Treba pomenuti i činjenicu da je u ideološkom smislu aktuelna vlast sastavljena od stranaka takvih profila da je mala verovatnoća da nećete uspeti da nađete predstavnika ideologije koja vam je bliska. Vulin, Popović, Drašković, Ilić, Ljajić, Krkobabić, Vučić... Realno nema čega nema, od desnice do levice i obratno.

Međutim, ako izađemo iz klišea onda se otvara ceo jedan prostor koji neminovno traži da svi koji misle postanu disidenti, a on se pre svega tiče neophodnosti da zvanične institucije počnu da rade svoj posao. Da, govorim o Savamali. I da, govorim o disidentima u nastajanju, govorim o profesionalnim disidentima sa državnim nameštenjem i govorim o prestarelim disidentima koji bi sve opet uradili isto. Ali ne mogu.