PRIVATIZACIJA "VEČERNJIH NOVOSTI": Besplatni ručak

Prevara u privatizaciji „Večernjih novosti", milionski dugovi nagomilani od 2006. godine do danas i nerešeni vlasnički odnosi prete da ugase nekada najtiražnije dnevne novine

Većina medija u Srbiji je zapravo mrtva. Na smrt su ih osudili njihovi direktori, glavni urednici, novinari i na kraju čitaoci, odnosno gledaoci. Da li ovoj pogibelji kumuje država? Moguće, ali sigurno samo onoliko koliko su joj to mediji dozvolili. Srpski mediji dužni su čitaocima prave informacije, a bankama i poveriocima milionske sume koje ni u nekakvoj Boliviji nikada neće moći da vrate.
Sumorna priča o srpskim medijima nije novost, novinski gledano nije ni vest. Ali ako dnevni list „Večernje novosti" - novine koje su nekada, u bivšoj SFRJ, a posle i u Srbiji, bile najčitanije - posle 60 godina izlaženja javno obznani da je pred gašenjem zbog nagomilanih dugova, onda je to svakako priča vredna pažnje. Tim pre što u „Novostima" država ima upravljačka prava pa zaposleni, sledeći logiku viših društvenih interesa nasleđenu od Brozovog vakta, traže hitnu intervenciju Vlade Srbije i sastanak s premijerom Vučićem!
Da se razumemo, srpski mediji liče na svoju državu, upali su u galimatijas tranzicije, pljačkani su, zloupotrebljavani od svih vlasti i sad su u plićaku, izbacila ih je mutna voda bezvlašća i kriminala, jedva dišu i na škrge. Umreće pod uslovom da se ne zovu Tanjug? „Ekspres" počinje serijal o medijima s „Novostima". Bili smo dogovorili razgovor s Ratkom Dmitrovićem, direktorom i glavnim urednikom ove novinske kuće, ali se on iz nekog razloga nije pojavio. Svejedno, teško da bi saopštio bilo šta što bi promenilo sliku o ovim narodnim novinama, koje su se odavno ukotvile među učitelje, nastavnike, penzionere, vozače lokalnih autobusa, konduktera, u kuhinje domaćica negde u Srbiji. Zbog nerešenih vlasničkih odnosa, u sličnom stanju je i „Politika". To bi moglo biti utešno za „Novosti", ali samo na kratke staze.
Kompanija „Večernje novosti" trenutno je u minusu od 1,6 milijardi dinara, odnosno od oko 14 miliona evra. U „Novostima" tvrde da stabilno posluju, ali ih udaviše dugovi. Da li to stabilno poslovanje podrazumeva da su nedavno prodali buduća potraživanja da bi isplatili plate? Niko u novinskoj kući s Trga Nikole Pašića ne veruje da će bilo kad vratiti dugove. Naprotiv, jasno je da će oni samo rasti.
Zanimljiva je i logika naših sagovornika na zadatu temu jer utisak je da oni samo produbljuju rupu u koju smo svi upali. Državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Nino Brajović podržao je zahteve novinara i poslovodstva „Novosti" da Vlada Srbije reši vlasničko-upravljački status kompanije i hitno preduzmu mere za finansijsku konsolidaciju!

Nema odgovora na pitanje gde je nestalo više od 10 miliona evra

Država je glavni vinovnik otužnog stanja u „Politici", kao i u „Novostima", pa sledeći tu logiku svi veruju da će dva najuglednija lista dobiti zaštitu iz Nemanjine 11. Istina, „Politika" stoji dosta stabilno u dnevnom poslovanju, ali joj nad glavom visi Damoklov mač i pretnja da će nemačka kompanija „VAC" na arbitraži dobiti presudu da blokira novčana i materijalna sredstva „Politike" AD i „Politike" PNM. Ako tome dodamo onog nesrećnog Bogićevića, vlasnika firme „Farmakom", onda postaje apsolutno jasno da mi u medijima nosimo Bogićevićevo odelo.
Zvanično, većinski vlasnik „Novosti", biznismen Milan Beko, čovek je NLO, nema ga nigde, ne dreši kesu. Kažu, on se negde u složenim novčanim tokovima namirio? Država ima upravljačka prava koja su joj danas manje korist, a više presuda.
Predsednik UNS Vladimir Radomirović veruje da će država pomoći „Novostima", ali postavlja pitanje zašto nisu rešeni problemi vlasničke strukture, odnosno zašto javnost ne zna kako je Milan Beko postao vlasnik „Novosti", i kakva je tu uloga nemačke kompanije „VAC" i ostalih. U takvim nerazjašenjenim okolnostima, država drži bar tri medija - pored „Novosti", tu su i Tanjug i „Politika". Ovakva situacija najgora je po novinare i javnost. Pošto se na rešavanju problema ne radi mnogo, stiče se utisak da državi ide u prilog da zadrži ovakvo stanje, u kojem pojedini direktori manipulišu razvlašćenim i uplašenim urednicima i nameću im svoja rešenja. To se radi na različite načine, povećavanjem plata podobnima, smanjenjem plata i otkazima onim drugima, zabranjuju se službena putovanja i tako dalje - objašnjava Radomirović i dodaje da bi trebalo što pre utvrditi čija je odgovornost za ovakvo stanje, konkretno, „Novosti".
- Važno je da javnost bude upoznata s tim šta je menadžment uradio da popravi poslovanje i smanji dugove. Isto tako, vreme je da se oglasi i nadzorni odbor kompanije, koji država postavlja da bi radio u javnom interesu. Umesto toga, oni ćute i sad kad je dogorelo do nokata - napominje Radomirović.
Na drugoj strani, potpredsednik NUNS Dragan Janjić veruje da bi država trebalo da pomaže medijima pravedno, ravnopravno i transparentno. Nije pravično da „Novostima", gde je država suvlasnik, i to mimo zakona, toleriše dug za porez, i to milionske iznose, a da se neki manji privatni mediji dovode do gašenja zbog znatno manjeg poreskog duga. Da me ne shvatite pogrešno, nisam protiv bilo kakve pomoći, samo u tu oblast treba uvesti neki red. Zbog visine duga koji imaju „Novosti", ne verujem da će država moći da se prema njima ophodi zaštitnički kao prema Tanjugu i da mesecima zadrži status kvo. Retko koji medij ima tradiciju kao „Novosti" i specifičnu čitalačku publiku, ali treba znati i da na srpskom tržištu vlada velika medijska gužva - napominje Janjić.
Kolega Janjić bi da se igra komunističke uravnilovke, da država daje pare, a da se ne meša u uređivačku politiku. Ne verujem u poštenu igru mačke i miša.
Kolumnista „Novosti" Vojislav Žanetić kaže da kao spoljni saradnik nije u poziciji da detaljno i ispravno komentariše finansijsko-pravne zavrzlame ove kompanije. On u izjavi za „Ekspres" ističe pak da je zbog čitalaca i ukupne palete domaćih medija važno da „Novosti" opstanu.
- Par stotina hiljada građana Srbije, nekog običnog vrednog sveta, koji nisu publika za šareniš tabloida, a nemaju ni vremena ni volje za novine preguste tekstom, u slučaju gašenja „Novosti" ne bi imalo šta da čita. Ako je to cilj, da ljudi nemaju šta da čitaju, onda predlažem da se u narednom koraku krene sa spaljivanjem biblioteka jer i tamo ima takvih sadržaja. „Novosti" su uvek bile u centru tog trga srpskih novina, čak je i „Politika" bila van centra jer su samo „Novosti" bile sadržinski formatirane po ukusu „tihe većine", kako se inače zove ta informativna i politička publika. Ako takav medij nestane s medijskog tržišta, gubi se mnogo više od jednih novina. To će biti kao da neko otkine onaj šrafčić u satu koji drži kazaljke. A sve je manje takvih mesta jer su se mnogi koji su dobili na upravljanje centrističke medije dobrano potrudili da ih izmeste ili ka prostoti ili ka nadrielitizmu - zaključuje Žanetić.

Zaposleni traže da se država umeša i pomogne opstanak

Ugledna novinarka Ljilja Smajlović na ovaj problem gleda širim rakusom. Ona naglašava da novinari „Novosti" zaslužuju podršku. Njihove narodne novine zaslužuju podršku. Vlast je izneverila i njih i njihove čitaoce. Vlast je odgovorna za upravljanje „Novostima", što znači da je bila dužna i da rasplete vlasničke odnose u toj kući. Odgovorna je za sudbinu jedne dobre i profesionalne redakcije. Odgovorna je za postupke menadžmenta kojem je dala moć da upravlja redakcijom, kaže Smajlovićeva.
- To je toliko očigledno da je čoveku neprijatno da se pravi važan i izgovara ono što svako i iz aviona vidi.
Neću da se pretvaram da su „Politika", „Novosti" i Tanjug jedno te isto. Nisu! Po mom mišljenju, najvažnija je „Politika" - nju treba spasti po svaku cenu, iz istog razloga iz kojih u Americi niko ni lud ne bi dozvolio da „Njujork tajms" propadne na tržištu. Kada je, 2009. godine, list bio finansijski ugrožen, senator Ben Karden je predložio usvajanje federalnog zakona koji bi garantovao opstanak najuticajnijih novina sveta tako što bi ih pretvorio u neprofitnu ustanovu. Američkim novinarima je dah stao: ugledni senator iz Merilenda prekršio je svaku američku dogmu, sve na čemu se zasniva prvi amandman američkog ustava, sva sveta načela o nemešanju države u medije kako bi spasao list koji svi vide kao nacionalno dobro. Na kraju se ispostavilo da „Tajmsu" nije bio potreban spas države, ali niko nije zaboravio da postoje vrednosti zbog kojih se isplati baciti ideologiju preko palube.
- Ima li Srbija neku sličnu svetinju, pita Ljilja Smajlović? Tvrdim da „Politika" vredi da se država za nju bori barem onako žilavo kako se borila za „Jat" i Smederevo. Tvrdim da je država morala više da brine o tome kako da spase važne novinarske ustanove i sposobne redakcije nego kako da donese zakone koji će se dopasti Briselu. Nema svaka evropska nacija „Politiku", kao što nije svaka imala ni Tanjug, a bogami ni „Novosti". A šta je uradila srpska država? Nije rasplela vlasničke odnose u medijima u kojima je imala upravljačka prava, nije našla rešenja da sačuva i ojača nacionalne medijske ustanove, nije postavila sposobne menadžere u najbitnije medijske kuće... Boris Tadić je rasturio NIN, koji ga je politički iritirao, tako što ga je prodao strancima, a Aleksandar Vučić je našao kreativan način da izađe u susret moćnim svetskim centrima kojima su domaći propisi isprva bili smetnja da ovde pokrenu televiziju.
- „Politika", „Novosti" i Tanjug su u međuvremenu prepušteni menadžerima, koji se održavaju na kormilu zahvaljujući personalnoj lojalnosti moćnim pojedincima u državnoj vlasti i koji ne polažu nikakve račune ni državi ni zaposlenima, koje izuzetno loše tretiraju. Te redakcije su obezvlašćene, ponižene i demoralisane, a uređivačka samostalnost i nezavisnost tamo postoje samo na papiru. Da li neko zaista može da očekuje da ove, nekad ugledne redakcije mogu da vrše ulogu kontrolora vlasti? Pa, one se jednako plaše i vlasti i svojih menadžera, i ne vide nikakvu razliku između ta dva centra moći.
- Tako propada i državni kapital, ne samo važna srpska tradicija. Ako Aleksandar Vučić uopšte želi da zaustavi to propadanje, nije mu ostalo još mnogo vremena - zaključuje Ljilja Smajlović.
Novinarska tuga u Srbiji je pregolema, i kako god se u istu ravan dovedu država i mediji, makar i u formi „mi smo na istom zadatku", počinjem da sumnjam da živimo u nedemokratskom društvu. Nije to nikakav specifikum iliti poseban srpski specijalitet. Borba između političara i novinara je večna, ali je i lekovita ukoliko se mediji, poput „Novosti" danas, ne dovedu u situaciju da propadnu ukoliko ih država ne pomogne. Davno smo naučili - ako nismo zaboravili - da nema besplatnog ručka, što podrazumeva da će država, odnosno vlast, ukoliko te spasava, svakako tražiti tvoju lojalnost, a bilo ko od nas spasenih bi u podsvesti osećao neku vrstu duga prema spasiocima.
Šta će se još dogoditi ukoliko Vlada Srbije spase „Novosti" - a verujem da hoće - a ne preduzme ništa drugo, odnosno ono što je dužnost svake demokratske vlasti? Hoćemo da kažemo, vlast bi učinila veliki iskorak ukoliko bi nadležne državne institucije napravile temeljnu i poštenu istragu i ustanovile da su „Novosti" od 2006. do danas napravile minus od oko 14 miliona evra? Ako me pamćenje ne izdaje, „Novosti" su 2007. imale prodati tiraž od oko 230.000 primeraka dnevno, pa još marketing i čitulje... Neko je, što bi rekao jedan moj kolega, drpio pare i sad izigrava gospodina, uglednog građanina ili možda izdavača.
Da se razumemo, nisam za to da nestanu „Novosti", tu sam objavio prvu novinsku vest i silno se radovao kad su mi štampani inicijali. Lebdeo sam od sreće. Ali ukoliko bi se to dogodilo, ukoliko bi vlast preskočila tu baruštinu i počela da radi svoj posao, verovao bih da pomoć države „Novostima", „Politici" ili Tanjugu ne produbljuje samo jamu u kojoj se čoporativno nalazimo, nego da počinje da gradi zdrav odnos s medijima. Ovako, sama novčana pomoć koja bi potrla dugove nije usluga ni demokratiji ni slobodnim medijima.
Uostalom, treba imati na umu, kako kaže Ljilja Smajlović, da je Tadić verovao da je, prodajući NIN „Ringieru", rešio svoju ključnu političku manu - nesposobnost da se bilo koja vlast, pa i aktuelna, neće ustezati da kontroliše medije koliko joj to mediji dozvole, pa ako ih vlast kupi (izvadi ih iz dugova), podrazumeva se njeno pravo kontrole tog medija, što vlasti svakako nije usluga. Naprotiv! Treba se u svakom slučaju zamisliti zbog čega nijedna vlada u Srbiji nije htela da razmrsi to klupko vlasničke strukture u „Večernjim novostima" i „Politici", u dvema najuticajnijim kućama printanih medija. Odgovor na ovo pitanje zaista nije težak.
Ali kad smo već kod iluzija, kad god se pomenu vlast i mediji, setim se reči predsednika SAD Tomasa Džefersona iz pisma koje je pisao svom prijatelju 1781. godine gde kaže: „Ako bih mogao da biram između vlade bez slobodnih medija i slobodnih medija bez vlade, uvek bih izabrao ovo drugo."
(Nastaviće se)