SABIRNI CENTAR U BEOGRADU

Danilo Kiš i Miodrag Bulatović, koji su za života vodili jednu od najvećih polemika jugoslovenske književnosti, sada leže jedan do drugog u Aleji zaslužnih građana. Porodica arhitekte Olge Jevrić negodovala je što se ona sahranjuje zajedno s Ružicom Sokić. Ni na groblju nije uvek mirno

U Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu prve komšije su dvojica premijera Nikola Pašić i Milenko Vesnić. Dok prvog svi znaju i trg u centru prestonice nosi njegovo ime, za istaknutog diplomatu Vesnića skoro niko nije čuo.
Piše: Nataša Anđelković

U smrti su svi jednaki. I kraljice i probisveti i generali i kurve. Ipak, neki od njih leže u krajputašima ili masovnim grobnicama, a ovi drugi iznad kovčega imaju statue, mauzoleje, pa čak i piramide. Ono što im je zajedničko, osim činjenice da su okončali ovozemaljski život, jeste i činjenica da su prilično nepomični. Osim ako ih baš ne presele kao nedavno socijalistu Dimitrija Tucovića sa Slavije.

Pokojnici, velikani, zaslužni građani ili obični smrtnici ni na koji način ne mogu da utiču na to ko će biti sahranjen do njih. Zbog toga se tamo nekad tik jedan uz drugoga nađu ljudi koji za života, ako su se poznavali, nisu uživali u razgovoru jedan s drugim, ali i oni vremenski i geografski toliko udaljeni da su im se sudbine samo u toj krajnjoj tački mogle sudariti.

Usud je, recimo, hteo da u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu prve komšije budu dvojica premijera Nikola Pašić i Milenko Vesnić. Dok za Pašića svi znaju i trg u centru prestonice nosi njegovo ime, za njegovog prethodnika na toj funkciji i istaknutog diplomatu Vesnića skoro niko nije čuo. Istoričarka umetnosti i stručna saradnica u JKP „Pogrebne usluge" Violeta Obrenović, koja nas je maglovitog decembarskog jutra provela kroz aleje velikana i zaslužnih građana na Novom groblju, ispričala nam je priču o toj svojevrsnoj nepravdi.

- Oni su zanimljiva kombinacija jer su se za života vrlo dobro poznavali. Čak su zajedno bili u zatvoru pod optužbom da su pripremali atentat na kralja Milana. Dok se Vesnić na robiji bavio prevođenjem, Pašić se kao praktičan čovek zabavljao rezbarenjem drveta. Vesnić je mnogo učinio za zemlju, ličnom inicijativom i svojim brakom sa Blanš Ulman, uspostavio je kontakte sa evropskom aristokratijom. Uveo je kralja Petra u te krugove, organizovao mu je i doček u Parizu. Obojici je spomenike radio čuveni Ivan Meštrović. Eto koliko su oni bili važni, ali Vesnića je Srbija izgleda zaboravila - objašnjava ona i podseća na nemili događaj kada je Pašićev sin Rade pokušao da ukrade Meštrovićevo delo sa očevog groba.

- Bista je bila izlivena u bronzi i znalo se da to mnogo vredi. Kada su sprečili Radeta da je ukrade i zaustavili ga, zabranjeno je da se dvojica Pašića sahrane jedan do drugoga, što je možda veća kazna za Nikolu nego za Radeta Pašića - kroz osmeh dodaje istoričarka.

Buru u domaćim medijima pre nekoliko godina izazvala je porodica preminule arhitektkinje Olge Jevrić kada je saznala da će ona biti sahranjena u Aleji zaslužnih građana u istoj grobnici s glumicom Ružicom Sokić. Navodno, nije im smetala pokojna umetnica, već činjenica da članica SANU neće biti sama u grobnici. Oni su to smatrali skandalom, mada otkako postoji Aleje zaslužnih građana, što je više od pola veka, u njoj postoje zajedničke grobnice. Upravnici groblja trude se da u istom grobu budu ljudi iz sličnog miljea, umetnici sa umetnicima, naučnici s naučnicima, a samo u posebnim slučajevima budu sahranjeni pojedinačno (vidi okvir). Sestra Olge Jevrić, Mirjana, tada je izjavila da su „kolektivni grobovi obesmišljavanje i degradacija pojmova zaslužni građani i velikani" te da bi, da su znali za tu praksu, svoju Olgu sahranili u porodičnoj grobnici s roditeljima.

Nezadovoljni konačnim odredištem mogu biti i pisci Danilo Kiš i Miodrag Bulatović. Naime, njihove grobnice su tik jedna uz drugu, a oni su personifikacija možda i najveće književne polemike koja se sedamdesetih godina prošlog veka vodila u Jugoslaviji. Iskra sukoba planula je objavljivanjem jedne od Kišovih najboljih knjiga, za našu priču neobično važnog i simboličnog naziva - „Grobnica za Borisa Davidoviča" (1976).

Kako je pisao novinar Ranko Pivljanin decenijama kasnije, Kiš, koji se upravo faktografijom smejao oveštalom realizmu u lice, optužen je za plagijat. Nakon toga će se roditi i najbriljantnija polemička knjiga. Bio je to čuveni „Čas anatomije", koji je Danilo Kiš napisao u svoju odbranu, pritom osvetljavajući pozadinu napada koji se od čaršijskih priča preneo u novine. Sve je krenulo kritikom u zagrebačkom „Oku", da bi se lavini kasnije pridružio i beogradski NIN puštajući tekstove u kojima su se s piscem obračunavali književnici Branimir Šćepanović i sadašnji komšija Miodrag Bulatović, koje će i Kiš apostrofirati kao inspiratore napada na sebe. I taman kad je izašao NIN s tekstom Predraga Matvejevića, koji je ustao u njegovu odbranu optužujući „klanovske duhove koji pred našim očima već dve godine nastoje uništiti jednog od najboljih pisaca srednje generacije...", Kiš je iz protesta vratio NIN-ovu nagradu, koju je bio dobio za roman „Peščanik".

Iako nam se tokom šetnje kroz ovaj muzej na otvorenom smrzavaju ruke, naši domaćini nam brojnim dogodovštinama iz života pokojnika, ali i stručnim uvidom u umetnički kvalitet čitave galerije vajarskih radova, greju misli. Zahvaljući njima, na trenutak smo se našli u vremenima kada ste s ponosom mogli reći da ste Srbin ili Srpkinja. Upravo u tom trenutku nailazimo na grobnicu vojvode Živojina Mišića, koja s razlogom ima počasno mesto. On je prvi dobio od države grobnicu i statuu ispred nje, kao i sahranu sa svim državnim počastima. Pre njega, dobijalo se samo grobno mesto. Umetničko delo koje simbolizuje Srbiju u žalosti namenski je rađeno baš za groblje, a rad je Đorđa Jovanovića. Bronza je uvezena iz Češke, što je 1922. godine bilo vrlo retko, posebno kad se uzme u obzir da su vojskovođe koje su dobijale spomenike obično bile lišene portreta. Čak je i Radomiru Putniku, koji je toliko godina kasnije dobio kapelu na istom ovom groblju, reljef stavljen u unutrašnjost te se ne vidi spolja, čime je on obezličen kao vojskovođa.

U njegovoj blizini leži najčuveniji srpski ministar finansija Laza Paču. Njega su za života zvali Kir Janja, što njemu nimalo nije smetalo. U to vreme Srbija je imala najstabilnije finansije i dobro čuvanu kasu.

- Lazi niko nije smeo da se suprotstavi, čak je i kralj morao posebno da ga moli za neke pozajmice i kredit za svadbu. Jedini koji je smeo da mu se suprotstavi i skreše u brk bio je Mišić. Jednom kada je video, modernim jezikom rečeno, predlog budžeta za vojsku, vojvoda mu je samo poručio: „Može kad udesetostručiš ovo." Eto, sad se lepo slažu izgleda - šali se Violeta Obrenović, naš ljubazni vodič kroz posthumnu istoriju Srbije.

Evo, i ovo je interesantna kombinacija dve ličnosti iz skroz različitih perioda, pokazuje nam rukom na dve grobnice, Jovana Popovića, književnika koji je preminuo posle Drugog svetskog rata, i Stevana Vladislava Kaćanskog, koji je krajem 19. veka bio veliki nacionalni borac i patriota.

- Kaćanski je osnivač lista „Velika Srbija" koji se mnogo zalagao za obeležavanje 500 godina Kosovskog boja. Ovde se vidi razlika i u samim nadgrobnim spomenicima. Kaćanski je prenet sa starog Tašmajdanskog groblja, gde je imao običnu spomen-ploču od belog mermera, a ovde mu je podignut bogato ukrašeni sarkofag s lovorovim lišćem, vencem slave i urnom. Svoje tekstove objavljivao je pod pseudonimom Stari bard, te mu je i spomenik podignut upravo u tom duhu romantizma. Kaćanski će ostati upamćen i zbog toga što je napisao pesmu „Hej trubači s bujne Drine", što je bila nezvanična srpska himna, kao srpska „Marseljeza". Vrlo zanimljivo, pored njega leži Jovan Popović, autor kultne knjige „Pinki je video Tita", borac iz NOB-a, sa spomenikom u formi savremenih piramida s petokrakama. Ostali su i reljefni motivi sa strane spomenika, gde se vidi ta njegova poetičnost i borbenost.
Kada smo kod komunističkih boraca, narodnih heroja i izdajnika, treba pomenuti i priču o Tomi Maksimoviću, predratnom direktoru Fabrike obuće „Bata" u Borovu. Njega su komunisti posle rata nepravedno osudili za saradnju sa okupatorom jer je u vladi Milana Nedića bio komesar za izbeglice. On je odležao nekoliko godina robije, ali je umro 1958. godine. Međutim, ta nepravda je među prvima ispravljena i Toma je na svom grobu dobio bistu, koju je radio ugledni vajar Radeta Stanković, autor dela Spomenik partizanu-borcu na Groblju oslobodilaca u Beogradu.
- Nekad spomenici više govore o odnosu društva prema pokojnicima nego biografije. Ovo je dobar primer i zato treba obratiti pažnju na svaki detalj - zaključuje Obrenovićeva.

Jedan od tih detalja je i na grobu pesnika Branka Miljkovića. Specifičan spoj sudbine i bizarnosti veže ga za vajara koji je uradio bistu na njegovom grobu, Nebojšu Mitrića. Obojica su izvršili samoubistvo. Dalje, kako nas uče istorijski udžbenici i brojna svedočenja, nacistički logori bili su svojevrsni limbo između života i smrti. Sticajem okolnosti ili odlukom Svevišnjeg, zajedno u grobnici leže nekadašnji logoraš Stevo Žigon i Jevrejka koja se tokom celog Drugog svetskog rata krila od Nemaca, Rahela Ferari.

Vlasti ili slučajnost odredili su i to da konačnu adresu dele i pesnikinja i nosilac francuske Legije časti Mira Alečković i Rahman Morina, jugoslovenski komunista s Kosova. Da li im to smeta, nikad nećemo saznati.

Aleja velikana i Aleja zaslužnih građana nije isto

U svakodnevnom govoru Aleja velikana i Aleja zaslužnih građana koriste se kao sinonimi, ali to nije tačno. Ove dve celine razlikuju se u periodu nastanka, ali i u ideološkom smislu. Svaka epoha ostavila je svoje tragove. Dok se u prvoj, Aleji velikana, potencirala individualnost, što se vidi kroz spomenike, biste i grobnice, ova novija celina, nastala šezdesetih godina, pokazuje da su svi donekle ravnopravni. Iako su izdvojeni, svi zaslužni građani imaju iste zaobljene spomenike, bez obzira na to da li su u pitanju zajedničke ili pojedinačne grobnice, svi su oni jednaki. To se poklapa sa idejama komunizma i socijalizma, koji potenciraju jednakost. Možemo uporediti i jezički koncepte „građanina", koji je jedan od nas, i starovremskih velikana.

Svetislav Ličina je radio projekat Aleje zaslužnih građana i tamo možete videti zaobljene zidne delove, takozvane konhe. One simbolično i fizički odvajaju ovu celinu od ostatka groblja, kao u crkvama gde se odvaja sakralni prostor od profanog.

Popa sahranjen sa suprugom, ali ne i Crnjanski

U Aleji zaslužnih građana prvi supružnici koji su zajedno sahranjeni bili su Vasko i Haša Popa. To je bila velika ljubav i posle Hašine smrti dozvoljeno je da se njena urna spusti pored muževljeve. Iako je ona bila profesorka na Arhitektonskom fakultetu, teško da bi se bez njega našla tu. S druge strane, imamo slučaj pisca Miloša Crnjanskog, koji nije bio te sreće. Njegova supruga Vida Ružić, pošto je saznala da, kada umre, neće moći da bude sahranjena s pokojnim mužem, probala je da ga izmesti i sahrani u svoju porodičnu grobnicu. Međutim, to joj nisu dozvolili tako da je ta velika ljubav ostala rastavljena. Devedesetih je podnet taj zahtev, koji do danas nije razrešen iako su se brojna udruženja borila za to da se njih dvoje ponovo spoje.

Zasebno sahranjeni

Zoran Đinđić, premijer
Slobodan Rakitić, pesnik
Radovan Stojičić Badža, policijski general
Nenad Bogdanović, gradonačelnik Beograda
Milorad Pavić, književnik
Dušan Kanazir, akademik
Jovan Rašković, vođa Srba iz Krajine