SRBIJA U OTROVIMA DO GUŠE

Ko se u Srbiji propisno stara o 230.000 tona toksičnih hemikalija, ambalaža, ulja, transformatora i izolacionog materijala, koliko godišnje napravi 200 privatnih i javnih preduzeća u našoj zemlji? Gotovo niko. Iako se time bavi 15 firmi, samo u poslednjih nedelju dana dve kompanije za upravljanje otpadom izgubile su licencu

Posao je gotov. Šta ćemo sada sa ovim zauljenim krpicama i tonama ulja? Eno crna teku­ ćina stoji u kanti i samo što se ne prelije. Nešto se mislim da je opasna i da što pre treba da je sklonimo. Ne, nemoj da bacaš bačvu u kanal, posle inspekcija treba da nam duva za vratom. De okreni one eko, enerdži... kako se već zovu ti zaštitari životne sredine. Neka oni odnesu, a šta će posle sa njima, ne čačkaj. Završi­ će, valjda, posao kako treba, pa nemaju za džabe licencu.

Tako nekako angažuju se firme koje se bave upravljanjem otpadom. Dozvolu za ovakav rad u Srbiji je dobilo 113 firmi. A ko je od njih radio kako treba, poštovao propise i adekvatno baratao sa 230.000 tona toksičnih hemikalija, ambalaža, ulja, transformatora i izolacionog materijala, koliko godišnje generiše oko 200 privatnih i javnih preduze­ ća u našoj zemlji? Ispostavilo se samo mali broj od 10-15 registrovanih firmi koje se zapravo bave opasnim otpadom. Ministarstvo zaštite životne sredine oduzelo je licence svima koji su nezakonito skrivali i zakopavali otpad, a pojedinci su već osuđeni za takozvani ekološki zločin. Prvi put u istoriji Srbije.

Inspekcija je kontrolom koja traje mesecima utvrdila da je opasni otpad razbacan širom zemlje, a poslednji u nizu eko-incidenata desio se u utorak kada je u selu Vukićevica kod Obrenovca iskopano 25 tona kancerogenih materija. Još početkom godine pravu buru izazvala je vest da su toksična burad zakopana na tri lokacije u Novom Sadu i Obrenovcu. Uhapšeni su vlasnik firme „Nitor trans“ Zoran Marković, koji je u međuvremenu osu­ đen na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i šest meseci i novčanu u iznosu od 600.000 dinara, kao i drugooptuženi Dragan Marković, osuđen na godinu i po dana zatvora i 250.000 dinara. Iza rešetaka se tada našao i Jovica Stepanov, osnivač preduzeća „Step trans“, koji je na zakupljenom prostoru bivše novosadske fabrike Hemijske industrije neadekvatno odložio 1.000 tona sumnjivog otpada. Potom je otkriveno više od 100.000 kilograma otpada u gradu koji je godinama prva asocijacija na zaga­ đenost - u okolini Pančeva. Pored međunarodne pruge za Rumuniju, pronađene su zalihe bačvi na lokaciji firme „Eko 21“, kao i skrivena burad u tunelskim pećima stare ciglane u Bavaništu.

To je bilo dovoljno da Ministarstvo zaštite životne sredine oduzme dozvole za rad firmama „Prohema SRB“, „Energy Zamna“ iz Borče i „Eko karika“ iz Beograda. A kako saznajemo, poslednje dve kompanije kojima je oduzeta licenca su „Step trans“ i „Eko 21“. Posebno je zanimljivo da su te dve firme još 2016. godine kršile zakon. Naime, republička inspekcija je tada utvrdila da je „Eko 21“, u vlasništvu Ljubomira Milićevića, mimo zakona deponovao opasan otpad u napuštenoj hali fabrike „25. maj“ u Beloj Crkvi. Građani su se žalili na smrad hemikalija i teško disanje, a poslodavci sporne kompanije su im, kako tvrde, hladno poručili: „Slobodno padajte u nesvest, rado ćemo pozvati Hitnu pomoć“. „Brižni“ i „ekolo­ ški osvešćeni“ vlasnici su, međutim, morali po nalogu inspekcije za zaštitu životne sredine da premeste otpad. Drugu lokaciju su našli u Novom Sadu, i to u skladištu gorepomenutog „Step transa“. A onda sve iz početka. Novo mesto, stari princip. „Eko 21“ je tamo neadekvatno prebacio oko 500 kubika odbačenih hemikalija, otpadnog ulja, goriva i drugih supstanci.

Ministar za zaštitu životne sredine Goran Trivan ističe za „Ekspres“ da su poslednjih meseci otkrivene tone „svega i sva­ čega“ po Srbiji.

- Nastavljamo sa istragom i čekamo da se pojavi dovoljno dokaza da možemo da procesuiramo krivce. Time će se baviti tužilaštvo i sudovi. Mogu da iznesem samo pretpostavke da se taj otpad nalazi svuda. U Obrenovcu imamo privatne parcele sa otpadom što je zabranjeno, ali verujem da ima toga i na javnim površinama, kao i u krugu različitih preduzeća - navodi Trivan, dodajući da postoji čitav lanac odgovornih.

- Za to je odgovoran prvo onaj koji generiše taj otpad, ako njime ne upravlja na zakonit na­ čin. Ne možete ga odlagati nepropisno. Ne možete ga čak ni skladištiti u okviru svog preduzeća. Možete privremeno, ali pod određenim uslovima. Onda morate da ga zbrinete, odnosno transportujete, tako što ćete angažovati firmu koja je za to registrovana i platiti im za to. Jedno je odlaganje, a drugo zbrinjavanje, jer ono podrazumeva tehnološke procese da to postane inertno. Preduzeće koje generiše tu vrstu otpada mora da kontroli­ še i dobije pisanu informaciju o njegovom toku. Petrohemija je, recimo, podnela krivičnu prijavu protiv svog zaposlenog, jer nije ispratio proces do kraja. To su mudro uradili. A nevinih u tom procesu nema. U najboljem slu­čaju kada se uradi sve kako treba, a otpad se izveze, recimo, u Beč ili Nemačku, dobijete potvrdu od firme da ste to uradili i taj papir se prosledi Ministarstvu navodi Trivan.

Prema njegovim rečima, de­ šavalo se ne samo da preduze­ ća ne prate šta se dalje dešava sa njihovim opasnim materijalom, već i da firme koje su zadužene za upravljanje otpada falsifikuju papirologiju.

- Imamo slučajeve da su pojedinci falsifikovali papire kojima garantuju da su odradili posao, ali i da u dogovoru sa drugim firmama koje prerađuju otpad takođe lažiraju podatke. To plastično izgleda ovako. Ja vama platim 100.000 evra da se ceo proces odradi. Vi to uzmete i zakopate negde, u svoje dvori­ šte, tuđe, ili na javnu površinu. Odete kod firme koja zbrinjava opasni otpad, date 20.000 evra, 80.000 vama ostaje, a vi dobijete papir da ste ga zbrinuli i prosledite ga generatoru otpada. I ja imam potpuno ispravan papir. A to je kriminal. Nisu to ogromne pare koje se vrte, ali je šteta nemerljiva. Mi se sad bavimo tim lancem. To se dešavalo i van na­ še zemlje - ističe on, uz opasku da još uvek ne zna da li se u kriminalnom lancu nalazi i inspekcija:

- Ovo nije veliki biznis. Mi trošimo 20 miliona evra na izvoz otpada i zbrinjavanje u Austriji. To je velika cifra za nas, ali ne i za ljude koji se bave otpadom. A to je pitanje zdravlja, ne nekakve politike. Ne plašim se ničega i nikoga. Ne smete da zaboravite da nama iz zemljišta ide sve ono što je problematično, od pesticida do otpada i to završava i u vodama. Sve što unesete je zagađeno, samo je pitanje u kojoj meri. Zato ćemo sistematizacijom tražiti da se primi 170 novih ljudi, a prvo popunjavanje će biti u inspekciji. Trenutno radi 70 inspektora, od kojih 20 ide u penziju, a treba celu Srbiju pokriti - naglašava Trivan. Na pitanje kako su firme dobijale dozvole, on napominje da je sve bilo po zakonu, ali i da će Ministarstvo ubuduće pooštriti uslove za dobijanje licenci i uspostaviti jaču kontrolu na terenu.

Kad se i reši problem nezakonitog upravljanja otpadom, problem može da nastane i zbog toga što će nakon 2020. biti onemogućen „izvoz“ opasnog otpada u EU, odnosno u zemlje koje već imaju odgovarajuće centre za fizičko-hemijski tretman. Iako se još 2001. u javnosti pokrenulo pitanje osnivanja takvog centra, a razmatralo se i da postojeća termoelektrana „Morava“ kod Svilajnca mo­ že da posluži u te svrhe, Srbija do danas nije napravila postrojenje za razliku od država u regionu. Tako Mađarska ima vi­ še od 46 pogona u javno-privatnom partnerstvu, Rumunija takođe, a Slovenija je napravila javno-privatni centar za tretiranje opasnog otpada. Glavna prepreka leži u tome što nijedna lokalna samouprava u našoj zemlji ne pristaje da na njenoj teritoriji gradi pogon za preradu opasnog otpada.

„Eko 21“ sarađivao i sa javnim preduzećima

Kako smo utvrdili, firmu „Eko 21“, koja je odskora bez licence, u nekoliko navrata angažovala su i javna preduzeća. Ta firma je 2016. sa JP „Elektroprivreda Srbije“ ugovorila nabavku „preuzimanja i zbrinjavanja opasnog otpada“ u vrednosti od 168.000 dinara, a 2013. i 2015. je sa Elektromrežom Srbije dogovorio pet javnih nabavki zbrinjavanja ili tretmana opasnog otpada ukupne vrednosti oko 42,1 milion dinara. Upućeni tvrde da po pravilu pojedine kompanije na tenderima nude duplo manju cenu usluga, što automatski znači da neće sanirati i tehnološki preraditi otpad na propisan način, već će ga baciti u skladište ili zakopati u zemlju.