SRBIJA UOČI IZBORA: Referendum bez programa

SRBIJA UOČI IZBORA: Referendum bez programa

Foto: Beta


Poistovećivanje današnje Srbije sa Srbijom iz 90-ih, i uz to korišćenje istih političkih alata u predizbornoj borbi, pogrešno je iz više razloga

Prošli put bilo ih je 12, pre toga osam, a 2004. godine čak 15. Ali može biti samo jedan, to najbolje znaju, za sada, Boris Tadić i Tomislav Nikolić. I ovog proleća biće desetak imena na rezedo glasačkom listiću, u prvom krugu predsedničkih izbora. Bar tako najavljuju kandidati, njihove partije ili grupe koje ih podržavaju. U tom pogledu, predstojeći izbori neće se mnogo razlikovati od prethodna tri ciklusa, počev od 2004. godine, otkako su izbori uspešni i uglavnom redovni. Međutim, ove godine kampanja kreće u atmosferi u kojoj jedan kandidat može da pobedi već u prvom izbornom krugu, što se u Srbiji nije dogodilo još od 1992. godine, ne računajući pobedu Koštunice nad Miloševićem 2000. godine, na izborima za saveznog predsednika.

Kakvu strategiju mogu, u takvoj situaciji, da izaberu protivnici Aleksandra Vučića? A da ta strategija ne bude svedena samo na to da su – protivnici Aleksandra Vučića. Nimalo jednostavan zadatak nalazi se pred timovima političkih i marketinških eksperata u štabovima Vuka Jeremića, Vojislava Šešelja, Saše Jankovića, Boška Obradovića… U isto vreme moraju se pozicionirati kao Vučićevi rivali, ali i kao zastupnici novih ideja i rešenja. Da ponude program koji neće biti program Vlade ili parlamentarne većine, ne daj bože program gradonačelnika nekog grada u Srbiji. Trebalo bi da svojom ličnošću i političkom biografijom (ako su se do sada bavili politikom) uvere birače da mogu biti alternativa koja će do 2022. godine predstavljati Srbiju. Morali bi da govore jasno i da se obraćaju svima, bez obzira na to da li su njihove pristalice ili im nisu naklonjeni. Trebalo bi da na vreme osiguraju podršku sebi bliskih partija, udruženja i pojedinaca… Timovi su sasvim sigurno svesni ovih okvira u kojima njihovi kandidati treba da se kreću, ali da li će imati nerava i mudrosti da ih se pridržavaju tokom cele kampanje?

Obavezni deo

Izgleda, na samom početku kampanje, da će se većina njih držati samo „obaveznog dela programa”, odnosno ulaska u klinč s Vučićem. To je razumljivo i neophodno ako ste kandidat kojem se daju ubedljivo manje šanse nego kandidatu vladajućeg bloka. I to prvog kandidata koji posle 25 godina ima realne šanse da pobedi u prvom krugu. Ali veliko je pitanje da li će to biti dovoljno za uspeh.

Strategija opozicije, na početku kampanje, izgleda kao stvaranje referendumske atmosfere, pri čemu se od birača traži da glasaju protiv sadašnje vlasti i njenog predsedničkog kandidata. Iako je do sada viđeno više takvih pokušaja, u Srbiji je to uspelo samo jednom, 2000. godine, kada je srušen Slobodan Milošević. Takva, referendumska atmosfera jeste tada bila stvorena, s tim što su u njenom građenju učestvovali gotovo svi tadašnji Miloševićevi protivnici, i to na jednoj listi, uz podršku jednom kandidatu. Ukoliko se teži stvaranju referendumske atmosfere, preduslov je da scena bude raščišćena, odnosno da naspram Vučića stane jedan kandidat koga podržavaju svi, ili bar ubedljiva većina protivnika vlasti. To sada nije slučaj i nije bez razloga oklevanje nekoliko opozicionih grupacija, Dosta je bilo, LDP-a i Tadićevih socijaldemokrata, da podrže nekoga od već aktivnih kandidata – Sašu Jankovića i Vuka Jeremića. Bar ove tri partije prepoznaju da bi izlazak opozicionih kandidata u nekoliko kolona skoro zapečatio Vučićev uspeh u prvom krugu. „Cilj naše kampanje je da dođe do dogovora. U suprotnom, Aleksandar Vučić pobeđuje u prvom krugu”, kaže Saša Radulović, za čije uzdržavanje da već sada podrži jednog od dvojice kandidata opozicije ne nailazi na mnogo razumevanja u ostalim partijama i među aktivistima opozicije koji su se već opredelili.

Ipak, traganje za jednim kandidatom izgleda tek kao izvedena radnja iz premise da je za izborni uspeh potrebno stvoriti referendumsku atmosferu i staviti birače u poziciju da glasaju „za” ili „protiv” već u prvom izbornom krugu. Loša je pretpostavka da je današnja Srbija ista ona Srbija iz 90-ih i da zato treba primeniti taktiku iz 90-ih. Taktiku koja će vas profilisati samo kao anti-Vučićevog kandidata. Čak i u prvim internim uputstvima za vođenje kampanje u preistorijskim danima srpske demokratije ranih 90-ih, kao jedna od najvažnijih bila je preporuka da ne treba govoriti „oni greše u tome i tome”, već treba reći – „ja bih to uradio ovako…”

Nove politike

Promocija novih politika bio je idealan ulaz za kandidate koji od ovih izbora očekuju stupanje na glavnu političku scenu i građenje liderske karijere u budućnosti. To, pre svega, važi za Sašu Jankovića, a donekle i za Vuka Jeremića i Boška Obradovića. Imati samo ne-Vučić kao platformu nije politički korisno, ni originalno, a konkurencija na tom delu terena već je velika. Prostor za uverljivo građenje pozicije glavnog takmaca previše je sužen, što može da dovede do toga se pretera i da se preuzme uloga žrtve i onda – zbogom glasovi!

Poistovećivanje današnje Srbije sa Srbijom iz 90-ihm i uz to korišćenje istih političkih alata u predizbornoj borbim pogrešno je iz više razloga. Za uspeh opozicione politike 90-ih bilo je potrebno deset godina akumuliranja svega što su doneli rat, sankcije, hiperinflacija, politička ubistva, nestašice, nemaština, izolacija… da bi se potom stvorila dovoljno velika masa kojoj je jedino zajedničko bilo to što je bila „protiv”.

Srbija je tada bila izolovana zemlja, u ratu, a danas pregovara o članstvu u EU. Teško će danas bilo ko ubediti čelnike EU i njenih članica da je u Srbiji na delu diktatura, oni će samo odmahnuti i reći (a to su već i radili) da je Srbija kandidat za članstvo u Uniji i da napreduje u pregovorima o poglavljima, već je odmakla u integrisanju u razvijenu Evropu. „Ne bih posebno brinuo oko diktature i oko toga da će Vučić postati diktator”, rekao je još pre četiri godine Majkl Kirbi, tadašnji američki ambasador u Srbiji, kada je zamoljen da oceni stanje demokratije u Srbiji i učestale primedbe opozicije da Srbija klizi u diktaturu.

Referendumska atmosfera na predsedničkim izborima odgovarala bi upravo Vučiću, delom i zbog toga što bi njegova politika na glasačkom listiću bila upisana kao „za”, što već daje zavidnu psihološku prednost, jer ljudi na birališta radije idu s pozitivnim nego s negativnim nabojem. Drugo, njegov rejting mu daje sasvim realne izglede za pobedu u prvom krugu, osim ukoliko ne bude uspeo da svoje birače održi pod naponom neizvesnosti i da ih drži budne do samog glasanja, jer to je već mogao da nauči iz iskustva Borisa Tadića i njegovog samouverenog ulaska u drugi krug trke s Nikolićem 2012. godine. I poslednje, Vučić u takvoj atmosferi ne bi morao da juri rezultat, već bi to prepustio opozicionom kandidatu ili kandidatima, a to je već pozicija u kojoj je mogućnost za grešku mnogo manja, a trke s vremenom kao i da nema.

I možda najbitnije, čak i da se stave po strani istraživanja o visokom Vučićevom rejtingu, njegov najvažniji adut mogu da budu politike koje sprovodi Vlada i koje među biračima imaju visoku podršku: pristupanje Srbije Evropskoj uniji podržava 47 odsto (Kancelarija za pridruživanje EU), dijalog s vlastima u Prištini podržavaju četiri petine građana (Beogradski centar za bezbednosnu politiku), ekonomske procene su povoljne, rast BDP-a od tri odsto (MMF) u ovoj godini, uz povećanje plata i potrošnje…

Upravo visoka podrška glavnim vladinim politikama, što od građana, što od međunarodnih institucija, sužava prostor Vučićevim konkurentima i primorava ih da podršku traže u kreiranju referendumske atmosfere i da se profilišu kao anti-Vučićevi kandidati. Veći deo opozicije, jednostavno, ne može da na izbore ide sa zahtevom da Srbija pristupi EU, jer ona to već radi, sa zahtevom da reši stvari s Kosovom – i to je već u toku, da poboljša ekonomiju i smanji korupciju, to je bio program svake dosadašnje vlade, pa i sadašnje Vučićeve… Za nekim istinskim suprotstavljanjem politikama koju sprovodi Vučić, međutim, ima mesta, ali to sa sobom nosi rizik koji je malo ko spreman da prihvati. Nema, na primer, u programima opozicionih kandidata zalaganja da Srbija pristupi NATO-u, ili da dopusti Kosovu članstvo u UN ili u Unesku, ili da možda prekine aranžman s MMF-om ili da preusmeri nabavku vojne opreme sasvim na zapadne snabdevače… To bi bile sasvim legitimne politike, imale bi svoje pristalice, štaviše na duge staze bile bi politički isplative jer će mnoge od ovih tema sasvim sigurno u bliskoj budućnosti doći na dnevni red.

U isto vreme, to bi značilo suštinsko konfrontiranje s Vučićem i njegovom politikom, što bi biračima, kao u samousluzi, ponudilo istinsku konkurenciju i izbor, za šta su oni veoma zainteresovani. Međutim, procenjeno je da bi to bilo previše rizično i da u ovoj rundi ne bi donelo uspeh, pa otuda i okretanje – referendumskoj atmosferi kao jedinoj preostaloj opciji. A ona, međutim, ne nudi velike šanse za uspeh.

1 comment

Dodajte komentar

+ Ostavite komentar