SRPSKI MIT: Vidovdan i mi

SRPSKI MIT: Vidovdan i mi

Foto: Nemanja Jovanović


Dok se Kosovski boj, verovatno, nije ni mogao odigrati drugog dana, mada je teško verovati da su knez Lazar i sultan Murat usaglašavali agende pronalazeći prvi slobodan termin za bitku koji svima odgovara, svi drugi bitni vidovdanski događaji su, manje-više, bili uslovljeni okolnostima koje su ponajmanje imale veze sa ovim srpskim mitom

U celoj priči najbitniji je datum. Taj 28. jun. Toliko se toga dešavalo na taj dan da mnogi zaista veruju kako je to datum predodređen za neke sudbinske događaje. A sve to, opet, počiva na “vidovdanskom kamenu temeljcu”, odnosno prvom vidovdanskom dešavanju od pre 628 godina kada je na Kosovu ravnom, kako je to svojevremeno, pesnički, citirajući svog dedu, na TV Beograd rekao Vuk Drašković, poginuo jedan car, tri kneza, osam vojvoda i devet Jugovića.
I dok se taj boj, verovatno, nije ni mogao odigrati drugog dana, mada je teško verovati da su knez Lazar i sultan Murat usaglašavali agende pronalazeći prvi slobodan termin za bitku koji svima odgovara, svi drugi bitni vidovdanski događaji su, manje-više, bili uslovljeni okolnostima koje su ponajmanje imale veze sa ovim srpskim mitom. Jer, mada poseta nadvojvode Ferdinanda Sarajevu 1914. godine, baš na Vidovdan, može da se posmatra i kao provokacija Srba u anektiranoj Bosni, ona je ipak bila samo propratni element još ranije planiranih manevara austrougarske vojske, koja se jeste spremala za predstojeći rat i kao takva je mogla da se odigra i nekog drugog dana.
Isto tako, i izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu na isti datum 87 godina kasnije, mnogo više ima veze sa pretnjom Amerike da neće finansijski pomoći Srbiji, nego sa željom tadašnjih vlasti u Beogradu da godinama satanizovanom Miloševiću jednim potezom iznad glave stave oreol mučenika koji bi bio u rangu čestitog kneza Lazara.
No, krenimo redom da vidimo šta se sve to tako sudbonosno dešavalo u srpskoj istoriji na Vidovdan, od Kosovskog boja do danas.
Kosovski boj 1389.
Bitka je vođena na Gazimestanu, blizu Prištine. Srpske snage predvodio je knez Lazar Hrebeljanović, uz kojeg su još bili i Vuk Branković, te odred koji je poslao bosanski kralj Tvrtko I, pod komandom Vlatka Vukovića. Na čelu turske vojske nalazio se sultan Murat I sa sinovima Jakubom i Bajazitom. Bitka je poznata po tome što su u njoj glavu izgubila oba vladara, i Murat i Lazar. Murata je ubio Miloš Obilić, a Lazaru je glava odrubljena nakon što je zarobljen. Posle toga se osmanska vojska, po naređenju novog glavnokomandujućeg Bajazita, povukla sa bojišta i napustila Srbiju. Prvi istorijski izvori o samoj bici govore o srpskoj pobedi, a tek kasnije se javljaju navodi o nerešenom ishodu i srpskom porazu (sredinom XV veka). Zbog toga se smatra da je sama bitka završena najverovatnije srpskom pobedom ili eventualno nerešeno, ali ona po svojim dalekosežnim posledicama predstavlja otomansku pobedu. Lazareva ćerka Olivera završila je u sultanovom haremu, a sin Stefan ratovao je kao turski vazal sve do Bajazitovog poraza u bici sa Mongolima kod Angore 1402. godine. Kosovska bitka je imala veliki odjek u tadašnjoj Evropi i uspela je da privremeno zaustavi osmansko širenje u Evropi.
Tajna konvencija 1881.
Usledila je, potom, petovekovna pauza u značajnim Vidovdanima, sve do 1881. godine i sklapanja tajne konvencija između Kneževine Srbije i Austrougarske. I dok je Boj na Kosovu bio, da tako kažemo, u strateškom smislu vojni poraz Srbije, ovaj ugovor je predstavljao klasično kolonijalno potčinjavanje bečkom dvoru. Odredbama ovog ugovora određeno je da Srbija neće moći da zaključuje bilo kakve ugovore sa drugim zemljama bez prethodnog odobrenja Austrougarske, kao i to da će morati da održava prijateljsku politiku prema Monarhiji. Neposredno pre potpisivanja Konvencije, zaključen je Trgovinski ugovor, prema kojem je Srbija mogla svoju robu da izvozi samo u Austrougarsku. Ono, jeste da je potpisivanje ova dva dokumenta, dogovoreno pred Berlinski kongres 1878. godine, bilo zapravo kompenzacija za austrijsko zalaganje kod ostalih velikih sila da priznaju srpsku nezavisnost. Tajnu konvenciju potpisali su tadašnji srpski ministar spoljnih poslova Milutin Garašanin i ministar finansija Čedomilj Mijatović. Godine 1882, kao „nagradu” za potpisivanje Tajne konvencije, Milan Obrenović je krunisan za kralja, a Monarhija je obezbedila da sve sile prihvate Srbiju kao kraljevinu.
Drugi balkanski rat 1913.
Novi Vidovdan i novi rat – Drugi balkanski, između Bugarske sa jedne i Srbije, Crne Gore, Grčke i Turske sa druge strane. Rat protiv dotadašnjih saveznika, Bugari su započeli opštim noćnim napadom na srpsku vojsku, bez prethodne objave rata. Srbija je iz rata izašla kao važna regionalna sila, što je uzbunilo Austrougarsku i na taj način indirektno vodilo ka Prvom svetskom ratu.
Atentat na Ferdinanda 1914.
Direktan povod za Prvi svetski rat. Pitanje je šta bi bilo da tog dana ni Gavrilo Princip nije bio uspešan u svojoj nameri, kao što nije bio uspešan Nedeljko Čabrinović, čija je bomba skliznula sa nadvojvodinog automobila. Tok istorije verovatno ne bi bio preokrenut, s obzirom na to da je Austrougarska samo tražila povod za napad na Srbiju. A činjenica da su iza organizacije atentata stajali oficiri srpske vojske Dragutin Dimitrijević Apis, Voja Tankosić i štajac Rade Malobabić bila bi sasvim dovoljna.
Versajski sporazum 1919.
Na dan kad je počelo, sve se i završilo. Samo pet godina kasnije. U Versaju je zaključen mirovni ugovor između zemalja Antante i nemačke, čime je zvanično i okončan Prvi svetski rat.
Vidovdanski ustav Kraljevine SHS 1921.
Donet je Vidovdanski ustav, prvi ustav južnoslovenske države, tačnije Kraljevine SHS. Važio je do uvođenja Šestojanuarske diktature 1929. godine. Kraljevina SHS je njime određena kao ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija. Zakonodavnu vlast delili su kralj i Narodna skupština.

Jedini čovek koji je imao dva sudbonosna Vidovdana, u razmaku od samo 12 godina, bio je Slobodan Milošević. Prvi ga je 1989. godine učvrstio na vlasti kao neprikosnovenog lidera vaskolikog srpstva. Drugi ga je 2001. godine odveo u Hag

Informbiro 1948.
Na drugom zasedanju Informbiroa, naslednika Kominterne, u Bukureštu, doneta je Rezolucija protiv KPJ, koja je odbila da se povinuje diktatu Staljina, kao centralnog čoveka komunističkog bloka. Smatra se da je Informbiro odneo živote više od 100.000 ljudi. Jedno od najmračnijih poglavlja Informbiroa predstavljali su montirani sudski procesi, posle masovnih hapšenja, a sve se završavalo mučenjima na Golom otoku i ubistvima pristalica rezolucije.
Put Beograd-Zagreb 1950.
Pušten je u saobraćaj put Beograd-Zagreb, dug 400 kilometara, nazvan “Autoput bratstvo-jedinstvo”, u čijoj su izgradnji učestvovale omladinske radne brigade iz svih krajeva Jugoslavije. Četrdeset godina kasnije, kada su počeli ratni sukobi u SFRJ, prozvan je autoputem bratstva i ubistva.
Milošević 1989-2001.
Jedini čovek koji je imao dva sudbonosna Vidovdana, u razmaku od samo 12 godina, bio je Slobodan Milošević. Prvi ga je 1989. godine učvrstio na vlasti kao neprikosnovenog lidera vaskolikog srpstva. Drugi ga je 2001. godine odveo u Hag, da se odatle nikad više živ ne vrati u Srbiju. Zatvorske čuvare i radnike BIA koji su ga od Centralnog zatvora ispratili do helikoptera na helidromu Instituta za bezbednost na Banjici pozdravio je rečima: “Braćo Srbi, znate li da je danas Vidovdan?”. Okrenuo se i bez reči ušao u letelicu koja je pripadala nekadašnjem RDB i koja ga je odvela put NATO baze u Bosni, odakle je avionom, pa potom opet helikopterom prebačen u Hag.
Da li se tada sećao svog govora sa Gazimestana pred oko dva miliona građana, a koji je slušalo i tadašnje kompletno Predsedništvo SFRJ, na čelu sa Janezom Drnovšekom: „Na ovom mestu u srcu Srbije, na Kosovu Polju, pre šest vekova, pre punih 600 godina dogodila se jedna od najvećih bitaka onoga doba. Kao i sve velike događaje i taj prate mnoga pitanja i tajne, on je predmet neprekidnog naučnog istraživanja i obične narodne radoznalosti. Sticajem društvenih okolnosti ovaj veliki šeststogodišnji jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija, posle mnogo godina, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet. Nije nam, prema tome danas, teško da odgovorimo na ono staro pitanje: sa čim ćemo pred Miloša. Igrom istorije i života izgleda kao da je Srbija baš ove 1989. godine povratila svoju državu i svoje dostojanstvo da bi tako proslavila istorijski događaj iz daleke prošlosti koji je imao veliki istorijski i simbolički značaj za njenu budućnost.”
Dvanaest godina kasnije, jedan drugi političar pročitao je nešto drugačiji govor. Premijer Zoran Đinđić je pred novinarima u Vladi Srbije pročitao odluku o izručenju Miloševića Hagu. Odluka je doneta na sednici Vlade koja je počela u 16 časova. Odmah potom objavljena je u “Službenom glasniku” i tako postala izvršna. Tri sata kasnije, Milošević je već bio na putu za Hag u kojem je preminuo 11. marta 2006. godine, dan pre treće godišnjice Đinđićevog ubistva.
Srbi u Hrvatskoj 1990.
Posle 46 godina Srbi su u Hrvatskoj izgubili status konstitutivnog naroda, koji su dobili na Trećem zasedanju ZAVNOH-a u Topuskom 1944. godine. U odluci sa zasedanja spominje se srpski narod u Hrvatskoj koji je sa hrvatskim narodom „izvojevao slobodu i samoodređenje naroda Hrvatske”. Ravnopravnost Srba i Hrvata pominje se dalje i u Ustavu NR Hrvatske iz 1947. godine i u Ustavu SR Hrvatske iz 1963. godine. U amandmanima na Ustav iz 1971-1972. u njega prvi put ulazi formulacija da je SRH „nacionalna država hrvatskog naroda, država srpskog naroda u Hrvatskoj i država narodnosti koje u njoj žive”. Pošto je Hrvatska bila u sastavu Jugoslavije, tako su i Srbi u Hrvatskoj bili u kategoriji naroda kao jedan od konstitutivnih jugoslovenskih naroda. Taj status ukinut je donošenjem hrvatskog ustava 1990. godine.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar