ŠTA SA ZEMLJOM: Dok se mi smislimo, propade 300.000 hektara!

Da li poljoprivredno zemljište treba prodavati ili ostaviti u državnom vlasništvu ključno je pitanje kojim se bavi stručna javnost. I dok jedni tvrde da je najvažnije pitanje vlasništva, drugi smatraju da je način upravljanja zemljom pitanje svih pitanja

Skoro pola miliona obradivih hektara u Srbiji godinama stoji neiskorišćeno. Ovo je frapantan podatak za državu koja je primarno okrenuta poljoprivredi i koja od te industrijske grane treba da ima značajan dobitak. Oranice u našoj zemlji zauzimaju više od polovine ukupnog zemljišta. Obradivo je 3,8 miliona hektara, od čega je država vlasnik nešto manje od 50 odsto površine, dok je druga polovina u privatnom posedu. Međutim, bez obzira na tip vlasništva, čak 424.000 hektara se ne obrađuje.

Svaki drugi hektar neiskorišten

Najdramatičnija situacija je u Šumadiji i zapadnoj Srbiji jer je tamo zaparložen svaki treći, a u istočnoj i južnoj Srbiji skoro svaki drugi hektar obradivih površina. Zbog čega je stanje ovakvo nema precizne evidencije jer se problem prebacuje sa lokalne samouprave na državu i obrnuto. Neuređeni vlasničko-imovinski odnosi često su razlog zbog koga plodna zemlja ostaje neobrađena i zaparložena.

Međutim, u pojedinim delovima Srbije to je posledica iseljavanja stanovništva i pražnjenje sela, posebno u južnim i istočnim delovima. Tamo je čest slučaj da nema ko da radi i obrađuje zemlju. I dok je u pojedinim evropskim zemljama neobrađena zemlja, državna ili privatna svejedno, osnov i za krivičnu odgovornost, kod nas se o ovom problemu vrlo malo govori. Odgovornost ne snosi niko. Kao ogroman problem javio se i trajni gubitak poljoprivrednog zemljišta.

Miladin Ševarlić, predsednik Društva agrarnih ekonomista Srbije, opominje da je u proteklih pola veka, prema podacima iz redovnih statističkih izveštaja, ukupna površina poljoprivrednog zemljišta smanjena za 300.000 hektara ili za 5,6 odsto.

- Sve to nameće potrebu da se daleko odgovornije odnosimo prema poljoprivrednom zemljištu jer je to neobnovljiv resurs. Prvo bi morao da se poveća agrarni budžet, koji je više nego skroman. Mnogi ne znaju da je za stvaranje samo jednog centimetra sloja oranice potrebno od 1.000 do 25.000 godina, što znači da bi za novih 60 centimetara, koliko se najčešće koristi u procesu poljoprivredne proizvodnje, trebalo da čeka 20.000 narednih generacija. Istorija nas uči da je čovek odvajkada poštovao zemlju - hraniteljku i da skoro nikad nije locirao svoja staništa na poljoprivrednom zemljištu, već uvek po obodu polja, na neplodnim padinama, po pravilu prisojnim. Naša rušilačka praksa je prekinula s tom milenijumskom tradicijom - ni strogi zakoni zaštite poljoprivrednog zemljišta ne pomažu u opštoj okupaciji plodnih površina građevinskim objektima - objašnjava Ševarlić.

Da se spase što se spasti može bio je motiv za izmene i dopune delova Zakona o poljoprivrednom zemljištu početkom godine u srpskom parlamentu. Otvorena je i dilema prodaje, kao i najma plodne zemlje strancima, što je izazvalo žestoku polemiku među poslanicima.

Zakon dobar, Evropa nas guši SSP-om

Predsednik Odbora za poljoprivredu Skupštine Srbije Marjan Rističević za Ekspres kaže da je Zakon o poljoprivrednom zemljištu u interesu Srbije jer štiti važan resurs za državu i narod, i u interesu je građana. Kad je zakon bio u skupštinskoj proceduri na kritike opozicije da će biti omogućena prodaja zemljišta strancima Rističević je podsetio da je upravo nekadašnja vlast potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, kojim će to biti omogućeno od septembra 2017. godine.

- Zakon je dobar, a SSP koji je potpisan je najlošiji koji je jedna pristupajuća članica prihvatila. U tom SSP-u su potpisali da stranci imaju nekretnine, pravo da kupuju nekretnine, uključujući i zemljište, pet godina od stupanja na snagu SSP-a. Zašto su to potpisali? Upravo zbog njih samih. Tačnije, da bi svojim tajkunima omogućili da za bagatelu kupe najplodnije oranice, kao i najkvalitenije poljoprivredno zemljište. Treba nastojati da se, ipak, taj rasurs sačuva kroz vidljive i nevidljive barijere za sticanje vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem - kaže Rističević.

Da li prodavati ili ostaviti u državnom vlasništvu poljoprivredno zemljište ključno je pitanje kojim se bavi stručna javnost. I dok jedni tvrde da je najvažnije pitanje vlasništva, drugi smatraju da je način upravljanja tim resursom pitanje svih pitanja.

Milan Prostran, agroekonomski analitičar, ističe da je protiv prodaje prirodnih dobara, pa i poljoprivrednog zemljišta strancima, jer po njegovom mišljenju to predstavlja prodaju suvereniteta.

- Kad počnu pregovori s Evropskom unijom po poglavljima 11 i 12, treba učiniti sve da se taj deo sporazuma izmeni i onemogući prodaja zemljišta, kao što su to uradile druge zemlje. Ako to ne bude izvodljivo, neophodno je zakonom odvratiti strance da kupuju naše zemljište što se, nažalost, predviđenim izmenama neće postići. Istini za volju, u Srbiji su ranije i pored zabrane prodaje poljoprivrednog zemljišta stranci na posredan način, koristeći nejasnoće u zakonima, kupovinom državnih kombinata koji u vlasništvu imaju i poljoprivredne parcele, zapravo postajali vlasnici naših oranica - ističe Prostran.

Kako gazdovati zemljom

Suštinsko pitanje, tvrde neki, nije čije će biti poljoprivredno zemljište, već na koji način će se tom zemljom gazdovati.

Nenad Budimović, sekretar Udruženja za poljoprivredu, prehrambenu industriju, šumarstvo i vodoprivredu Privredne komore Srbije, slaže se da je veoma važno pitanje vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem.

- To pitanje jeste ključno, ali primena novog zakona bi trebalo da uredi te odnose od lokala pa do nivoa države. Kad je reč o državnom zemljištu možda nije sve zaparloženo, ima tu močvara i bara i slatinastog zemljišta, ali je visok procenat neupotrebljenog. Može da se upotrebi za druge vrste proizvodnje - na primer, za ribnjake. Zabluda je, takođe, i da imamo skromne prinose po hektaru, ali mogu da budu bolji, a sve to košta. Tehnologija i reprodukcija su visoko kvalifikovane metode unapređenja poljoprivredne i prehrambene proizvodnje - kaže Budimović.
Prethodnih decenija, podsećamo, angažovanje agronoma bilo je minimalno i poljoprivrednici su na svoju ruku tretirali i održavali zemlju, što je takođe dovelo do smanjenja prinosa.

Branislav Gulan, član Akademijskog odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti, ističe da su podaci dobijeni popisom 2012. godine otrežnjujući po stanje u domaćoj poljoprivredi.

- Najkritičnije je zemljište jer postoji ogromno neslaganje između statističkih izveštaja i popisa, kao i popisa i podataka u katastru. Veoma je važno pitanje kako je moguće da se popisom u Vojvodini dobije više zemljišta nego što postoji u katastru, kao i to gde je "nestalo" nekoliko stotina hiljada hektara evidentiranih u katastru, a nema ga u popisu, uz uvažavanje činjenice da poljoprivrednici nisu davali tačne podatke tokom popisa. Generalno gledano, veoma smo neodgovorni prema zemljištu kao prirodnom resursu, a izgubili smo izuzetno velike površine poljoprivrednog zemljišta. Suštinsko je, dakle, pitanje da li se orijentisati na intenzivnu poljoprivrednu proizvodnju. Međutim, zbog demografskog sloma za tim nema velike potrebe. Ima dovoljno zemljišta po glavi stanovnika zahvaljujući činjenici da se broj građana svake godine smanjuje. Zabrinjava, takođe, podatak da smo sa svim drugim tranzicionim zemljama predmet ataka onih koji žele da "ugrabe" taj prirodni resurs i da ga stave pod svoju kontrolu. To je, inače, globalni proces - upozorava Gulan.

Nacionalno blago

Profesor Miladin Ševarlić upozorava da treba voditi računa o prehrambenoj održivosti, kao i da država mora da povede više računa kako se koristi to nacionalno blago.

- Treba sagledati problem prehrambene održivosti jer osam od 25 oblasti Srbije nisu prehrambeno samoodrživi, kao ni 45 od ukupno 165 opština. Kriterijum je da je 20 ari obradive površine potrebno za prehrambenu održivost jednog stanovnika. Takođe, gubitak zemljišta, kao najvažnijeg resursa, velika je šteta za Srbiju. Nekorišćeno poljoprivredno zemljište nameće potrebu donošenja odluke o njegovoj rekultivaciji i uključivanju u proces poljoprivredne proizvodnje ili prevođenju u druge kategorije zemljišta. U Srbiji je između 1960. i Popisa poljoprivrede 2012. godine za infrastrukturne i druge neagrarne namene "utrošeno" više od 1,9 miliona hektara ili trećina ukupnog poljoprivrednog zemljišta. U tom pogledu posebno je oštećena poljoprivreda na području centralne Srbije, gde je za neagrarne namene izuzeto blizu 1,7 miliona hektara ili približno polovina poljoprivrednog zemljišta koja je bila raspoloživa pre pet decenija - ukazuje Ševarlić.

Inače, studija "Poljoprivredno zemljište u Srbiji" pokazuje kako se desetinama godina unazad nedomaćinski koristio jedan značajan prirodni resurs. U periodu između 1960. i 2012. godine izgubljeno je 1,5 miliona hektara, što po ceni od 10.000 evra po hektaru iznosi 15 milijardi evra nacionalne štete. Što se tiče Vojvodine, ona je bila relativno zaštićeno područje s obzirom na to da je u tom periodu izgubljeno "samo" 142.000 hektara i to zbog gradnje fabrika, puteva i naselja.

HRVATI I SLOVENCI U SLIČNOM PROBLEMU 

Da problem gubitka poljoprivrednog zemljišta imaju sve zemlje u okruženju, ali i u Evropskoj uniji, pokazuje analiza hrvatske politike upravljanja poljoprivrednim zemljištem koju su uradile nevladine organizacije. Prema podacima iz te analize, po kriterijumima Svetske banke Hrvatska je od 1992. do 2006. godine pala sa 43 odsto poljoprivrednog zemljišta samo na 23 procenta, ali taj podatak treba pre uzeti kao posledicu različitog vođenje evidencije.

U Sloveniji je u istom periodu udeo poljoprivrednog zemljišta sa 28 odsto smanjen na 23, a u Mađarskoj sa 68 na 64 odsto. Da se površine poljoprivrednog zemljišta mogu očuvati, pa i povećati, dokaz su iskustva nekih evropskih zemalja. U takve zemlje spadaju Švajcarska i Austrija. U Švajcarskoj je sve podređeno porodičnim farmama u planinskim vrletima, a u pomoć države za ta gazdinstva spada i prevoz steonih junica žičarama za skijaše i najveće subvencije u poljoprivredi u svetu.

SAMO U SRBIJI

Potpisivanjem SSP-a 2008. godine preuzeta je obaveza da se od 1. septembra 2017. godine državljanima Evropske unije omogući kupovina poljoprivrednog zemljišta pod istim uslovima kao i srpskim državljanima. Ako se do tog datuma ne ispregovaraju drugačiji uslovi, Srbija će postati prva zemlja koja takvu mogućnost dozvoljava i pre nego što je postala članica EU.

Za razliku od ostalih zemalja koje su ispregovarale duge rokove za prodaju zemljišta strancima, Srbija se na to obavezala nevezano od sticanja statusa punopravnog člana EU. Dok je, na primer, u slučaju Poljske zabrana prodaje zemlje strancima na snazi dvanaest godina od datuma ulaska u EU, u Hrvatskoj osam, Mađarska je u tom pogledu otišla najdalje. Naš severni komšija je posle referenduma koji je podržalo 87 odsto građana trajno onemogućio stranim državljanima da postanu vlasnici njihovih poljoprivrednih parcela.

BROJKE

3,8 miliona hektara obradivog zemljišta

50 odsto površine vlasništvo države

50 odsto u privatnom posedu

424.000 hektara se ne obrađuje

20 ari obradive površine po stanovniku za prehrambenu održivost