SVI OČEKUJU DA ODEM IZ SRBIJE, ALI TO NIJE MOJ PLAN

 Postoji nezadovoljstvo sobom na državnom nivou. Svako misli da je tamo negde za njega nešto bolje. Ali ako polovina ljudi ne misli da treba da bude u Srbiji, ko onda treba da bude? Mali je broj onih koji mogu da navedu razloge zbog kojih idu, već samo idu pa gde završe

Možemo da se vidimo u 12, ali moramo sve da završimo za sat i po. Zašto? Pa, da ne zakasnim u školu.

Čak i da nisam planirala razgovor s Pavlom Martinovićem, ovo objašnjenje bi me dovoljno zaintrigiralo da upoznam momka koji je jedan od najboljih mladih matematičara u Srbiji, maturant koga su primili na fakultet i pre nego što je konkurisao, a on brine da ne zakasni u školu. Nije do medalja, do stava je.

Pavle, ti imaš 18 godina i 20 medalja.

- Malo više, 25.

Imaš više medalja nego godina. Kako ti je to uspelo? Kad si osvojio prvu medalju?

- Tu prvu koju sam osvojio još nisam dobio. To je bilo školsko takmičenje pred kraj 2014. A prvu medalju koju sam držao u rukama osvojio sam pet meseci kasnije, na juniorskoj srpskoj matematičkoj olimpijadi. Tada sam prvi put ušao u ekipu.

Kako se postaje vrhunski matematičar? Je l' moraš biti štreber?

- Meni se ne sviđa da sebe smatram vrhunskim matematičarem pošto nisam vrhunski matematičar. Dobar sam u toj takmičarskoj matematici, ali ipak je veliki korak odatle preći u naučnu matematiku. Ja sam oduvek voleo matematiku, prirodno mi je išla, prirodno mi je bila bliska od najranijeg detinjstva. Takmičio sam se od trećeg razreda, pa sam u sedmom razredu prešao u Matematičku gimnaziju. Kad se pređe tako, onda odjednom svi ljudi oko tebe vole ono što i ti voliš i to je vrlo lepo.

Matematička gimnazija je odavno stecište talentovane dece. Koliko vi u stvari imate predmeta koji su vezani za matematiku?
- Zavisi od razreda. U celom prvom, drugom i trećem razredu matematika je podeljena u dva predmeta, a u četvrtom na tri. Učenici koji polaze ranije u ovu školu u osmom razredu imaju algebru i geometriju. U prvom i drugom razredu Gimnazije imaju analizu sa algebrom i geometriju, u trećem analizu sa algebrom i linearnu algebru i u četvrtom analizu i verovatnoću, kao i numeričku analizu. Ta dva predmeta, numerička analiza i verovatnoća, manje su obimna pa imamo upola manji fond časova. Sve te predmete radimo četiri časa nedeljno. U svakom razredu imam po osam časova matematike nedeljno, plus fiziku, informatiku i društvene predmete, jer moramo da imamo normalnu edukaciju, ne možemo samo da se bavimo matematikom.

Da li ti se dopada ta druga vrsta edukacije ili misliš da je to gubljenje vremena i da samo treba učiti matematiku?
- Ne mislim da je gubljenje vremena, ali ne mogu da kažem da mi se dopada. Dosadno je svakako. Ima tu i nekih interesantnih stvari, ali je to meni daleko manje zabavno od matematike. Postoje ljudi koji smatraju da su ti časovi za nas besmisleni, ali ja mislim da nisu. Pohvalno je što u Matematičkoj gimnaziji ne odustajemo od tih predmeta. Neće se svako ko završi Matematičku gimnaziju kasnije baviti matematikom. To, pre svega, treba da bude sredina koja pospešuje neki malo kreativniji način razmišljanja. To je škola u kojoj, ako voliš matematiku, možeš da se okružiš ljudima koji su, u najmanju ruku, ambiciozni. Većina ljudi koja se potrudila da upiše Matematičku gimnaziju je ambiciozna. Nisu apatični prema školovanju. Svakako nisu došli u Matematičku zbog statusa, jer ona više ima imidž škole za štrebere. Ali nije tako.

Obično za mlađe generacije kažu da iz škole izlaze neobrazovani. Šta ti misliš o tome?
- Zavisi od toga šta znači to „neobrazovan". Pretpostavljam da smo svi u neku ruku obrazovani. U mom odeljenju ima malo onih koji nemaju odličan uspeh. Odeljenja se formiraju po tome kakav je ko imao uspeh na takmičenjima u osnovnoj školi, i moje odeljenje je među boljima. Jasno je da će tu biti ljudi koji se trude da postižu akademske uspehe. Može da se kaže da fali neko opšte obrazovanje. To i za mene može da se kaže, da mi fali opšte obrazovanje. Postoje neke stvari koje po mom mišljenju spadaju u opštu kulturu, a drugi to ne vide tako. Nemamo svi kolektivnu sliku o tome šta je opšta kultura, svako ima svoju predstavu o tome, ali nije da izlazimo neobrazovani iz škole.

Zašto je matematika za većinu današnjih đaka bauk? Da li je problem u načinu predavanja, jer ipak su sa ovih prostora potekli i neki veoma talentovani matematičari.
- To da imamo generalno neki kliker za matematiku nije uopšte čudno. Na poslednjoj međunarodnoj olimpijadi pobedili smo sve veće države od nas. Nije baš kao košarka, gde smo drugi, ali opet je i ovo uspeh. Pobedili smo, recimo, Japance, a za njih bi se možda reklo da su talentovaniji od nas. Ne znam da li jeste ili nije do načina predavanja. U Matematičkoj gimnaziji predaju onako kako se očekuje da se predaje nekome ko ima dara za to. Mislim da je najteži problem zainteresovati nekoga za matematiku. Matematika je istinski lepa. Ljudi koji vole matematiku shvatili su zašto je ona lepa.

Kako bi ti predavao matematiku da si profesor? Kako bi ti decu zainteresovao?
- Postoje neke stvari u matematici koje mene baš oduševljavaju. Kad se nešto raspiše ili kad se nešto dokaže, prosto ne možete da verujete koliko je to neverovatno zapravo, da postoji tako neko tvrđenje. Ako bi neko hteo mene da sluša, ja bih voleo da dočaram te neke čudne stvari u matematici koje nisu očekivane i voleo bih da nekako probudim taj način otkrivanja, tu želju za otkrivanjem nekih tvrđenja u matematici. Ja bih voleo da se fokusiram na te stvari, da se izgradi šira slika, da se ispričaju te neke stvari koje bude želju za istraživanjem. Mora da se stigne do visokog nivoa razumevanja da bi se stiglo do tih stvari. Vrlo je teško nikoga ne izgubiti usput. Neko ne dođe na jedan čas i već je u zaostatku. Ne možeš, na primer, da danas naučiš glasovne promene i da ih sutra zaboraviš.

Šta ti misliš, zašto deca u Srbiji toliko beže iz škole, zašto ne žele da uče?
- Škola je dosadna. (smeje se)

Često susrećeš na tim takmičenjima decu iz drugih zemalja. Kakav je njihov odnos prema školi, ali i škole prema njima?
- Zavisi od države. Koliko sam ja shvatio, u Vijetnamu ili tako nekim državama, đaci kad prođu na olimpijadu, skroz su oslobođeni škole i imaju petice do kraja. Sve ti je rešeno i škola za tebe potpuno prestaje. Mislim da je tako i u Kazahstanu. Nas kad prođemo olimpijadu, u školi sačekaju testovi koje nismo radili jer smo bili na takmičenju. Neću da zvučim nezahvalno, u neku ruku je to OK. Nisu ni profesori uvek baš strogi, imaju često razumevanja i malo popuste, ali to gradivo mora da se postigne, bio ti matematičar ili ne bio. Postoje i škole u svetu koje su strože od naših, gde nema nikakvih povlastica. Ne postoji univerzalan standard za to. Cenim da deca koja prođu olimpijade mogu to sve da postignu, ali je pitanje da li ćeš ih terati da to rade i da li misliš da se to isplati. Svako ko je dovoljno dobar da prođe olimpijadu može da sedne i da nabuba. Ne pada previše teško to obično školsko gradivo. Samo je pitanje da li škola kao deo obrazovnog sistema smatra da je bolje da se neko trudi da postigne što bolji uspeh na olimpijadi ili da nikako ne stavlja školu u drugi plan.

Šta ti misliš generalno o sistemu školovanja u Srbiji? Šta bi ti promenio? Šta bi voleo da si mogao više da učiš, a šta manje?
- Ništa konkretno. Mislim da je OK ono što nam nudi školski sistem.

Da li su naši profesori suviše strogi, nezainteresovani?
- U Matematičkoj gimnaziji nisu.

A kakva su iskustva tvojih drugara koji ne idu u Matematičku gimnaziju?
- Može jedan profesor da bude strog, ali to nije odlika celog školskog sistema. Ne može tek tako da se pravi osuda. Nemam dovoljno iskustva da kažem nešto ni za školski program ni protiv njega. Meni se čini da je logično to kako radi naš sistem. Stekneš neke osnove pa posle za užu specijalnost odeš na neki fakultet. Samo je pitanje da li škola radi dovoljno dobar posao da zainteresuje ljude da saznaju šta žele kad završe srednju školu. Vrlo malo mladih sa 18 godina zna šta će raditi celog života. Samo ne znam da li je to problem do škole ili generalno.

Da li su za uspeh dece koja ostvaruju svoje ambicije zaslužni škola ili roditelji?
- I jedni i drugi. Samo treba neko da te prepozna.

Ko je tebe prepoznao?
- Nisam siguran. Sam sam se prepoznao, ali su to shvatili i moji roditelji. Prilično sam siguran da je i učiteljica prepoznala moje interesovanje. Kod mene se nametalo da baš volim to.

Ti si sada maturant. Šta bi želeo da studiraš ovde u Srbiji ili van Srbije?
- Ja bih hteo da studiram na Matematičkom fakultetu, ali i privatno informatiku.

Zašto? Mnoga deca koja imaju i manje uspeha od tebe žele da odu iz Srbije. Zašto ti želiš da se ovde školuješ?
- Pre nekoliko godina nisam bio siguran. Verovao sam i ja da bih želeo da odem u inostranstvo, ali onda sam tu želju počeo da preispitujem. To je klasičan san đaka iz Matematičke gimnazije, ali i mnogih drugih. Odeš na međunarodnu olimpijadu nekoliko puta, uzmeš koju medalju i završiš na nekom fakultetu poput Harvarda ili Kembridža. Kada sam video da sam na tom putu, zapitao sam se da li zapravo želim da odem u inostranstvo i shvatio sam da je jedini razlog zašto ja mislim da bih želeo da odem u inostranstvo to što svi oko mene smatraju da treba da odem u inostranstvo. U mom društvu vlada atmosfera da ovde nema budućnosti i većina ljudi iz moje olimpijske ekipe ima te ambicije. Ja sam shvatio da me ti prestižni fakulteti ne privlače suštinski.

Misliš da naši fakulteti imaju dovoljno mogućnosti da ti pruže ono što si zamislio, da ti daju potrebno znanje?
- Baš to smatram. Ne postoji ništa što ja trenutno želim da naučim što mislim da ne mogu da me nauče ovde. Kad bih sad znao da hoću da se bavim nekom konkretnom granom matematike, možda bih rekao: eto, to je dobro na tom fakultetu, i onda bih možda hteo tamo. Ima i toga da su na tim svetskim fakultetima odlični iz svega i tamo možeš svašta da naučiš, ali smatram da još ne postoji nešto što baš želim da učim a da ne mogu ovde.

A kad završiš fakultet šta je to što bi želeo da radiš u Srbiji?
Nisam siguran šta bih želeo da radim ovde.

Da li bi voleo da ostaneš na fakultetu i da budeš profesor ili bi želeo da radiš u nekom institutu?
- To je jedna varijanta. Druga varijanta je da se bavim programiranjem. To su dve varijante, od kojih ne znam koju bih radije izabrao, i zato planiram dva fakulteta. Ako bih se odlučio da radim kao programer, ne bih hteo da nemam teorijska znanja iz matematike.

Kažeš da polovina tvojih drugara želi da ode iz Srbije. Zašto, šta svet nudi mladima u obrazovanju što mi nemamo? Ili misliš da ljudi odlaze jer se nadaju da će posle završene škole tamo ostati da žive i rade? Da li misliš da je svuda bolje nego u Srbiji?
- Ja ne mislim tako, ali mi se čini da je to struja koja vlada. Postoji nezadovoljstvo sobom na državnom nivou. Svako misli da je tamo negde za njega nešto bolje. Nikoga ne prozivam. Možda svako jeste bolji. Ali ako polovina ljudi ne misli da treba da bude u Srbiji, ko onda treba da bude? Nisu valjda ni ljudi koji žele da ostanu potpuno blesavi, a postoje i oni. Mogu da kažem da je odluka o odlasku u velikoj meri kod mnogih inspirisana društvom. Mali je broj onih koji mogu da navedu razloge zbog kojih idu, već samo idu pa gde završe. Ljudi hoće da žive napolju jer smatraju da ovde nema budućnosti.

Šta ti misliš? Ako ovde ostanu tako mladi i pametni ljudi kao što si ti, ima li Srbija budućnost?
- Rizična je tema, ja se nadam da ima. Logično je da ima, nećemo mi propasti. Dobar smo narod.

Da li ambiciozni odlaze jer su ubeđeni da ovde ne može da im bude bolje ili je jednostavno trend otići pošto-poto?
- Svako ko ima želju da ode u inostranstvo da studira i tamo gradi svoj život, u neku ruku je ambiciozan, samo možda njegova ambicija ne ide u smeru da ovde pravi sebi život. Mislim da postoje ljudi koji su ubeđeni da tamo mora da bude bolje, ali ja ne mogu da tvrdim šta se dešava na nivou cele države pa da ljudi smatraju da treba da odu. Svakako da ovde postoji nezadovoljstvo, ali ne znam šta je njegov izvor.

Jedan od razloga koji često mladi ljudi napominju jeste da se u Srbiji ne cene dovoljno. Ti si jedan od njih, pripadaš ekipi najboljih klinaca u Srbiji. Je l' ti smeta to što se ne poklanjaš sa one čuvene terase kada osvojiš neku medalju i što te ne prepoznaju na ulici? Misliš li da dobijaš nezasluženo manje pažnje od sportista i zabavljača ili ti to nije važno?
- Mislim da nije. Smetalo bi mi da me prepoznaju na ulici. Malo mi je čudno i kad me ljudi u gradu prepoznaju kao onog sa šestog sprata što ima medalje. Ne smeta mi što nisam zvezda, jer ne radim to da bih bio zvezda, već iz zabave. Da li se ovo razlikuje od nekog sporta, i nije bitno. Činjenica je da je sport više cenjen jer je zabavniji za gledanje. Ali ne mogu da se prave takva poređenja kad su stvari fundamentalno različite. Gube poentu. Pravljenjem takvih poređenja, samo će neko ispasti nezadovoljan. Nema smisla. Volim da uradim nešto dobro i pojavim se u novinama, pa zovu moje roditelje i kažu da su me gledali na TV-u. Pet minuta slave može da se zapamti, ali to je pre svega zabava. Država i nas nagrađuje. Nisu to nagrade kao sportske, ali šta ćeš. Mi smo na početku karijere, dok su sportisti dugo na vrhu.

Šta kažu tvoji roditelji na tvoju odluku da ostaneš da studiraš u Srbiji? Da li oni smatraju da je bolje otići? Da li te podržavaju?
- Majka mi je jednom rekla da bi volela da studiram u inostranstvu, a da se posle vratim ovde. Da tamo steknem znanje. Ne bi im se svidelo da živim van Srbije, ali da ja to iskreno želim, ne bi bio problem. Imam 18 godina i dosta sam životnih stavova pokupio od svojih roditelja o stanju u zemlji i odlasku iz zemlje. Mislim da, ako su moji roditelji mogli da ovde stvore lep život, mogu valjda i ja lepo da živim ovde.

Kako sebe vidiš za 20 godina?
- Nije mi jasna ta slika jer još ne znam šta ću biti. Voleo bih da imam normalan život, nikakav luksuz. Ne razmišljam o tome da postanem nobles.

Da li bi Nikola Tesla bio to što jeste da nije otišao?
- Ne znam. Tada nije imao prilike da ovde više nauči, ali sada je većina stvari koje želiš da naučiš dostupna na internetu. Ako hoćeš da stupiš u kontakt s nekim, i to možeš preko interneta, ne moraš da šalješ goluba pismonošu. Komunikacija je sada instant. O svemu možeš da naučiš od kuće. Lepše je gledati nekoga u lice, ali ovo sada je lakše. Na nekoliko dana možeš da otputuješ u Njujork, odeš na neku konferenciju, upoznaš mnoge ljude i vratiš se. Sada je sve daleko lakše.

Kad odeš na takmičenja i vidiš decu iz ostalih zemalja, koliko su oni različiti od nas ili slični nama? Da li postoji generacijski jaz u načinu školovanja? Koliko su zabavniji, opušteniji?
- Mi smo najnormalniji na tim takmičenjima. (smeh) To je utisak koji mi imamo, a možda je tako i sa ostalima. Postoje ljudi koji ti budu čudni čim ih vidiš. Azijske zemlje su nama čudne jer su manje pristupačne. Što se tiče znanja, Matematička gimnazija je sigurno najbolja škola za sticanje znanja. U regionu sigurno, a moguće i šire.

Da se nisi opredelio za matematiku, čime bi želeo da se baviš?
- Možda glumom. Bavio sam se glumom četiri godine, ali kad je postalo ozbiljno, batalio sam. Mnogo stvari me interesuje, ali ništa kao matematika da bih mogao time da se bavim. Bilo bi interesantno da se desi nešto, ali ko zna.

© Zabranjeno je preuzimanje tekstova kao i njihovih delova. Neovlašćeno preuzimanje smatra se kršenjem autorskih prava.