UDBA I ROKERI: Maršal crko posle 2000.

UDBA I ROKERI: Maršal crko posle 2000.


U socijalizmu, rokeri su bili sila pod kontrolom partije, posle smrti Tita postaju angažovaniji, 90-ih se bore protiv Slobe, a onda su ih demokrate, prema savetu Bi-Bi-Sija, gurnule na marginu

Novac kojim je finansirana kampanja protiv Miloševića, pa i nastupi srpskih rokera, poticao je od američke pomoći srpskoj opoziciji u iznosu od 30 miliona dolara, čijom je raspodelom rukovodio Vilijam Montgomeri
Tekst anonimnog autora „Velika zavera u YU roku”, objavljen pre sedam godina na sajtu „Urbana Srbija”, izazvao je veliko interesovanje širom bivše Jugoslavije. Brojni tabloidi, ali i deo takozvanih ozbiljnih medija, nedeljama su jahali na priči o akciji „Miljacka”, koju je s ciljem da se kontroliše jugoslovenska rok i pop scena vodio izvesni funkcioner Udbe Živan Velisavljević, rodom iz sela Lojanice kod Šapca. Iako za dotičnog niko nije čuo, ni u obaveštajnim krugovima, a ni u pomenutom selu, mediji nisu mogli da odole tvrdnjama koje je izneo penzionisani udbaš koji „na brižljivo uređenom tavanu ima kolekciju od nekoliko hiljada LP ploča isključivo zabavne i rok muzike nastale u SFRJ”. Od bezazlenih i bizarnih – da su puleni službe bezbednosti bile čak i megazvezde poput Zdravka Čolića i Gorana Bregovića, kome je lično Velisavljević omogućavao da krade strane pesme, a za osmišljavanje hita „Lipe cvatu” angažovao mu je čak tri profesora Muzičke akademije – pa do krajnje morbidnih o scenariju Ibarske magistrale koji je „prvi put primenjen na Krcunu, a drugi put na Draženu Ričlu”, frontmenu „Crvene jabuke”, koji je s još dvojicom članova grupe poginuo u saobraćajnoj nesreći 1986. godine.
Kad sam se u noći između 28. i 29. avgusta 1977. pešice vraćao iz Topčidera prema Zemunu, sa čuvenog koncerta „Bijelog dugmeta” kod Hajdučke česme, za Udbu ili DB jedva da sam čuo. U međuvremenu, ponešto sam saznao, a poslednjih godina napisao sam nekoliko tekstova koji su imali uporište upravo u papirima službe bezbednosti. Na osnovu tog iskustva, sklon sam da navode iz teksta objavljenog na sajtu „Urbana Srbija” tretiram isključivo kao glasine, jer ne postoji dokument ili izjava lica poznatog javnosti koji dokazuju da je akcija „Miljacka” uopšte postojala. Što ne znači da takve akcije nije bilo, a još manje da partija i služba bezbednosti nisu imale upliv na muzičku scenu.
„Tokom istraživanja istorije jugoslovenskog rokenrola – nigde, baš nigde u arhivskoj građi – nisam naišao na rukopis Udbe o kreiranju rokenrol scene”, kaže za „Ekspres” istoričar Aleksandar Raković, čija doktorska disertacija „Rokenrol u Jugoslaviji 1956-1968: Izazov socijalističkom društvu” predstavlja do sada najbolji prikaz početaka rokenrola u SFRJ.

Hipici i komunisti

„Rokenrol su u Jugoslaviji prigrlili Savez socijalističke omladine i deo umetničke avangarde u okviru partije. Rokenrol nikada nije smetao Savezu komunista jer su se posebno ideje hipi pokreta u mnogo čemu preklapale sa ideologijom Saveza komunista i spoljnom politikom Jugoslavije: pacifizam, antisegregacionizam i dekolonizacija. Stoga su i intelektualci u okviru partije proučavali ideje i tokove rokenrola kako bi on bio koristan za jugoslovensko društvo. Zbog ideja kontrakulture imperijalizmu, rokenrol je u Jugoslaviji našao prirodnu sponu. Stoga nije bilo nikakve potrebe da postane kontrakultura socijalizmu, a samim tim nije bio nikakva pretnja sistemu”, kaže Raković.
I Maja Vasiljević, istraživač-saradnik na Filozofskom fakultetu, kaže da u svojim istraživanjima nije naišla na podatke da su pojedini rokeri radili za Udbu što, kako kaže, „ne znači da nisu””. Početkom šezdesetih, kaže Vasiljevićeva, list „Student” je često osuđivao rokenrol i različite vidove šunda, a u dnevnom listu „Politika” mladi su prozvani zbog nepristojnog ponašanja.

Kada se pomenu veze rokera i službe bezbednosti, najčešće se misli na fenomen grupe „Bijelo dugme”, što je bio državni projekat

„Ali osude su prestale čim je objavljena partijska analiza po kojoj ‘rok muzika može da bude dobar način da se mladi približe socijalizmu’. Već posle 1966, rok bendovi su uobičajeno nastupali pred Titom na najistaknutiji praznik u SFRJ – Dan mladosti. Dakle, rokenrol je rano institucionalizovan i nije predstavljao istinsku pobunu, već više praćenje inostranih trendova.
Otuda nije bilo istaknutih primera kritike društva, već je i rokenrol muzika postala deo zvanične kulture”, kaže Maja Vasiljević.
Kada se pomenu veze rokera i službe bezbednosti, najčešće se misli na fenomen grupe „Bijelo dugme”. U knjizi „Kako smo propevali – Jugoslavija i njena muzika”, Ivan Ivačković kaže da je „Goran Bregović bio Josip Broz Tito jugoslovenskog rokenrola, kao što je i Tito bio Bregović jugoslovenske politike”. S raspadom SFRJ, moralo se raspasti i „Dugme” jer je jugoslovenstvo tada postalo roba za koju više nije bilo kupaca, smatra Ivačković.

Enigma „Dugme”

Da je „Bijelo dugme” bilo apsolutno državni projekat, uveren je i episkop slavonski Jovan, pre monaštva rok kritičar magazina „Ritam”. „Dugmići” su bili ti koji su širili jugoslovenski nacionalizam sarajevskog tipa, što je vlastima potpuno odgovaralo, a jedine zabranjene stvari u rokenrolu bile su pominjanje Boga i pominjanje Tita u negativnom kontekstu, rekao je episkop Jovan na jednom predavanju 2013, podsećajući da je na albumu „Bitanga i princeza” prvo morao da se promeni omot, a potom i stih „Hrist je bio kopile i jad”.
I sam Goran Bregović je u više navrata potvrdio da se Udba i te kako interesovala za „Bijelo dugme”. Tako je u intervjuu Peci Popoviću 1994. govorio o problemima u vezi sa izdavanjem albuma „Pljuni i zapjevaj, Jugoslavijo” (1986).
„Pisao sam ‘Ružica si bila’ za Vicu Vukova, mislio sam da stavim na omot Miću Popovića, htio sam da pjeva Tempo. Ali čim smo krenuli u kontakt s Vicom Vukovom, Udba je odmah počela da prati menadžera Raku; nakon sastanka s Vicom u Zagrebu, njega su uhapsili na aerodromu u Sarajevu… Ja sam išao na sastanak s Mićom Popovićem, a onda me molio direktor ‘Diskotona’, pošto je on znao da me prate, da se ne upuštam u to. Niko nije htio da štampa ploču na kojoj pjeva Vice Vukov, a na omotu ima Miću Popovića.”
A u svom poslednjem velikom intervjuu iz 2016, uprkos priznanju da je čak i kao vojnik u Nišu imao kuću gde je probao pesme s budućeg albuma, Bregović je demantovao priče da je „Bijelo dugme” bilo državni projekat, tvrdeći da su pred predsednikom nastupili samo jednom, i to samo desetak sekundi, jer je Broz već posle prvih taktova pesme „Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac” zapušio uši.
„Komunisti su imali tu oficijelnu kulturnu politiku između baleta, opere i klasične muzike, ne zato što su to voleli, već su voleli da jebu pevačice i balerine. Nisu oni imali ozbiljni kulturni koncept, već da čuvaju tradiciju, pa su napravili kulturna društva da konzerviraju folklor. To je zaliveno i zapečaćeno. Možda sam ja to otpečatio i promešao”, rekao je u svom stilu Bregović.

hippies 5Đilkoš s gitarom

Sudeći po njegovim rečima, reklo bi se da su rokeri u socijalizmu bili sila koju su poštovali čak i komunisti. Ali nije oduvek bilo tako. Aleksandar Raković navodi da je krajem pedesetih štampa bila prilično naelektrisana prema rokenrolu, pa je tako dopisnik „Borbe” Elvisa Prislija opisao kao „đilkoša s gitarom”, a njegov način pevanja je nazvao „morbidnim i dvosmisleno vulgarnim”, dok se njegov kolega iz NIN-a pitao kako je „mladić polukretenskog lica s vakuumom u glavi” uspeo da zaludi Ameriku. Do preokreta dolazi 1963, kad je neko iz vrha Komunističke partije, ni danas se ne zna ko, u izveštaju Saveza omladine Jugoslavije u kojem je stajalo da „treba osuditi pevanje rokenrola na talasima Radio Beograda”, crvenom olovkom napisao – „Zahvaliti, a ne osuditi!” Ubrzo je subotnje igranke u Beogradu posećivalo i po 50.000 ljudi, a rokeri su postali popularni kao Dragoslav Šekularac. A nakon Gitarijade 1966. i nastupa „Silueta” na proslavi Dana mladosti, partija je definitivno prelomila da je rokenrol muzika koju sluša većina radničke i gimnazijske dece, pa je kao takvu treba iskoristiti u socijalističke svrhe. Raković kaže da je time praktično formiran „model primernog socijalističkog omladinca, istovremeno naklonjenog zapadnim kulturnim vrednostima, što se u potpunosti poklapalo s tadašnjom državnom politikom – da bude prozor Zapadu na Istok i Istoku na Zapad”.
Što se tiče propratnih efekata nove muzike, stvari su išle malo teže. Problematični su bili duga kosa, koja je povezivana s četnicima, i mini suknje, koje su u početku doživljavane kao širenje nemorala. Ali i to je brzo rešeno. Već 1967. u Savez komunista se učlanjuju prvi dugokosi mladići, a partijski analitičari zaključuju da nošenje minića nije posledica ideološkog, već samo generacijskog sukoba. U to vreme, rokenrol se svirao po klubovima, među kojima je primat držala „Euridika”, koju su, od partije, pokrenuli reditelj Jovan Ristić i Vladan Krasić. Aleksandar Raković kaže da je Ristić po srednjim školama selektovao bendove, od kojih većina ništa nije valjala, ali je poenta bila postignuta: mnoštvo mladih je bilo privučeno na svirke. Mladići su svirali, a devojke su se zaljubljivale.
Krajem 60-ih, komunisti u korišćenju rokenrola za ostvarenje svojih ciljeva odlaze korak dalje.

Ozbiljna država

Jugoslovenskoj javnosti servirana je pozitivna priča o „Bitlsima”, čiji članovi potiču iz radničkih porodica, a njihova muzika je objedinila socijalne slojeve u Velikoj Britaniji i doprinela pobedi Laburističke (radničke) partije. Naruku vlastima išle su i izjave Džona Lenona, koji je u više navrata hvalio jugoslovenski samoupravni socijalizam, a posebno je bio fasciniran idejom da radnici upravljaju fabrikama. Uočavajući revolucionarni potencijal hipi pokreta, partija docenta sa Filozofskog fakulteta Vladimira Jakovljevića šalje u SAD da živi s hipicima i proučava njihov način života i sistem vrednosti.
Šta god danas mislili o tom vremenu, evidentno je da je Jugoslavija bila ozbiljna država, a Savez komunista izuzetno dobro organizovana partija koja ništa nije prepuštala slučaju. Posebno ne pojave i fenomene koji su uticali loše na omladinu. Otuda i ta više ili manje vidljiva i suptilno dozirana kontrola rok scene, koja je, u to nema sumnje, vršena uz pomoć službe bezbednosti, možda i u nekakvoj akciji „Miljacka”, koja se pominje u tekstu autora koji nije imao hrabrosti da se potpiše. Zbog toga rokenrol u Jugoslaviji nikada nije predstavljao ono što je bio na Zapadu – muziku pobune protiv sistema. Tek nakon Titove smrti pojavile su se rok grupe sa angažovanijim tekstovima u kojima se otvoreno kritikuje režim („Azra”, „Buldožer”, „Lajbah”…), ali je njihov uticaj bio vrlo ograničen. Naime, još polovinom 80-ih, kad se turbo-folk užas koji će kao muzička podloga obeležiti krvavi raspad SFRJ još nije nazirao, jedna „Ekatarina Velika” svoje albume je prodavala u dvadesetak hiljada primeraka, dok su se tiraži hitova Lepe Brene merili u stotinama hiljada.

Partija je definitivno prelomila da je rokenrol muzika koju sluša većina radničke i gimnazijske dece, pa je kao takvu treba iskoristiti u socijalističke svrhe

Najžešći politički angažman rokeri su imali 90-ih godina, kad su aktivno učestvovali u protestima protiv režima Slobodana Miloševića. Osim muzičara koji su otvoreno bili za SPS (Neša Galija i Toni Montano), većina ostalih rok sastava učestvovali su 1999. na turneji „Rokenrol za izbore”, koju su u okviru kampanje „Vreme je” organizovali Otpor, Radio B92 i ANEM mreža. Kako u svojim istraživanjima navodi Aleksandar Raković, iako su koncerti koji su održani u 25 srpskih gradova bili besplatni, rokeri su za svoje nastupe dobili honorar. Novac kojim je finansirana ova kampanja, pa i nastupi srpskih rokera, poticao je od američke pomoći srpskoj opoziciji u iznosu od 30 miliona dolara, čijom je raspodelom iz Kancelarije za jugoslovenske poslove u Budimpešti rukovodio Vilijam Montgomeri, koji nakon pada Miloševića postaje ambasador SAD u Srbiji i Crnoj Gori.

Pobeda turbo-folka

Iako tih godina više nije imao državnu podršku kao u vreme socijalizma i polako je ali sigurno gubio tržišnu utakmicu od raznih žanrova folk muzike, kao kontrakultura rokenrol je u Srbiji opstao, za razliku od Zapada, gde je bio u totalnom opadanju. Ali nakon smene Miloševića, novim vlastima to više nije odgovaralo. Aleksandar Raković navodi da je još 1997. na B92, s preporukom Bi-Bi-Sija, poslat radio-konsultant Grejem Morlend, koji je imao zadatak da preoblikuje muzički program te radio-stanice. Umesto oštrog rokenrol zvuka, Morlend je za Radio B92 napravio plej-listu na kojoj su bili pevači kao Maraja Keri, Fil Kolins itd. U prvom trenutku, Radio B92 nije prihvatio tu listu, ali je ipak otišao korak unazad ka muzičkom mejnstrimu. Finale se dogodilo jula 2015, kad je Radio B92, jedan od simbola borbe protiv Miloševića, definitivno ugašen.
Raković navodi i svedočenje zaposlenih na RTS-u koji su potvrdili da su odmah posle 5. oktobra 2000. na nacionalnu televiziju stigli britanski stručnjaci, koje je takođe poslao Bi-Bi-Si. Oni su procenili da rokenrolu ne treba dati mesto na televiziji, već da je dovoljno da ga emituje Radio Beograd 202, a kulturno obrazovani i naučni program preselili su na drugi kanal. Tako je, posle 40 godina razvoja u glavnim društvenim tokovima, posle 5. oktobra 2000. rokenrol gurnut na margine srpskog društva. Da li zato da ne bi postao kontrakultura liberalnom kapitalizmu sa Zapada, koji je zagospodario Srbijom, pita se Aleksandar Raković i dodaje: „Postoje ozbiljne indicije da je odgovor na ovo pitanje potvrdan.”
U intervjuu za „Vjesnik” u sredu 1971. godine, na pitanje da li su „Bitlsi” odigrali ulogu „oruđa establišmenta” jer su „kanalisali nagomilanu omladinsku energiju, energiju nezadovoljstva i protesta, u sigurne i mirne vode”, Džon Lenon je odgovorio: „U ono vreme, nama je bilo smešno kad je komunistička štampa pisala da smo ‘oruđe kapitalizma i imperijalizma’. Vidim da nije mnogo pogrešila.”
Ovdašnji rokeri, po mnogo čemu drugačiji i vitalniji od svojih zapadnih uzora, prešli su još trnovitiji put. Od kontrolisane popularnosti u kojoj su uživali pod okriljem Saveza komunista, preko (zlo)upotrebe od opozicije u eri Miloševića, do marginalne pozicije u vremenu vladavine demokratije, neoliberalnih satrapa i njihovih dvorskih luda. U zemlji koja tek treba da zasluži mesto u magarećoj klupi dekadentne i korumpirane Evrope, rokenrol ima status pokvarenog kompasa – ni na istoku, ni na zapadu, ni levo, ni desno. Magija je davno utrnula, ostale su samo stare izgrebane ploče i poneki kreativni pojedinac.

ZEMLJA GDE SE SAMO JEDE, PIJE I PEVA

Kada su scenaristi brodvejske „Kose” Džejms Rado i Džerom Ragni 20. juna 1969. odgledali jugoslovensko izvođenje ovog mjuzikla u Ateljeu 212, Ragni je novinaru „Borbe” izjavio:
„Svi su ovde tako veseli, ljubazni, lepi. Čini mi se kao da se samo jede, pije i peva. Ja ovde ne vidim one probleme o kojima ‘Kosa’ govori. Nema bespuća i ne vidim potrebu da mladi Jugosloveni traže pribežište u drogama.”
Ocena autora „Kose” da omladina u Jugoslaviji živi u blagostanju i da nema protiv čega da se buni bila je najveća pohvala tadašnjem režimu. I dok su u Americi i Britaniji šezdesete donele snažan obračun sa establišmentom, jugoslovenski rok radi upravo suprotno: on sve integriše i po tome je jedinstven u svetu, sličan primer ne postoji, zaključuje Aleksandar Raković.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar