VOJNI ŠENGEN GENERALA HODŽISA: Inicijativa NATO bez granica

VOJNI ŠENGEN GENERALA HODŽISA: Inicijativa NATO bez granica

General-pukovnik Ben Hodžis; Foto: Printscreen Youtube


Američki general traži uvođenje „vojnog Šengena” kako bi se olakšalo kretanje snagama NATO-a kroz zemlje članice Severnoatlantskog saveza

Amerikancima i NATO-u jednostavnije bi, kako sada stvari stoje, bilo da okupiraju neku zemlju nego da od nje dobiju sve neophodne dozvole da trupe i naoružanje pređu granicu, pa makar se radilo i o državi koja je članica Severnoatlantskog saveza.

U više navrata u poslednje dve godine, naime, snage NATO-a su pri održavanju vojnih vežbi naletele na birokratske prepreke, a kap koja je prelila čašu bila je situacija kada je komandantu američkih kopnenih snaga u Evropi, general-pukovniku Benu Hodžisu, prilikom leta iz Bugarske u Rumuniju, gde je trebalo da nadgleda manevre, naređeno da sleti u vazdušnu bazu u Rumuniji da obavi sve carinske formalnosti. Sličnu situaciju doživeo je i u Mađarskoj. Da stvar bude gora, tada je obelodanjeno i da je u svih 28 članica NATO-a potrebno u proseku 15 dana za rešavanje diplomatskih dozvola pre nego što trupe i vojna oprema mogu da krenu preko granice.

NATO shengen 3

NATO bez granica

Sve ovo podstaklo je generala Hodžisa da traži uspostavljanje „vojne šengenske zone”, koja bi bila kreirana po temeljnom sporazumu na kojem počiva EU, a koji dozvoljava neograničeno putovanje preko državne granice.

Digla se prilična prašina posle Hodžisove izjave „da NATO-u treba nešto što bi dopustilo vojnom konvoju da se kreće po Evropi barem onoliko brzo kao migranti”.

Logično pitanje koje se nameće jeste – a gde je Srbija u tome?

– Ne volim naziv „vojni Šengen”. Ideja NATO bez granica zamišljena je zbog efikasnog i brzog raspoređivanja borbenih efektiva i jedinica s jedne tačke na drugu. Naročito u permanentnoj krizi u određenom trenutku. Zašto taj NATO Šengen? Da bi se predupredile i izbegle sve birokratske procedure zemalja članica NATO-a za neku eventualnu buduću upotrebu. U skladu s tim, negde se traže podaci o infrastrukturi, visini tunela, širini, dužini, naplatne rampe moraju da budu u skladu s gabaritima i kapacitetima oklopnih vozila itd. To je, pre svega, zamišljeno da se što brže i efikasnije zaobiđu birokratske procedure. S druge strane, što se tiče Srbije, imamo potpisane sporazume SOFA i IPAP s NATO-om. Mi smo tu jasno definisali način na koji dozvoljavamo prolaz i kretanje NATO trupa preko naše teritorije, tako da bi to svakako potrajalo malo duže nego u okviru zemalja članica NATO-a. Ne vidim da bi Srbija u ovom trenutku mogla da postane deo takve priče, ali opet kažem, mi već sada imamo prilično razrađene i jednostavne mehanizme koji su skratili taj period čekanja, tako da to ne bi ništa drastično promenilo – kaže izvršni direktor Atlantskog saveta Srbije Vlade Radulović.

Na pitanje „Ekspresa” koliko bi Srbija u slučaju većeg značaja Crnomorskog regiona mogla da figurira kao transportni koridor, Radulović dodaje da se slaže da Srbija zauzima značajni geografski položaj, ali dodaje da je glavnina NATO snaga stacionirana u centralnom delu Evrope, pre svega u Nemačkoj i Poljskoj.

– Vama transport neće ići iz Crne Gore, tako da mi u tom slučaju malo gubimo na značaju koji bismo možda imali. Mi jesmo geografski značajni u ovom trenutku, ali ne toliko da bismo igrali ključnu ulogu. Ne vidim zašto bi se Srbiji ustupalo neko posebno mesto, osim, moram da se ogradim, ukoliko se taj recept ne primeni i na neke druge članice. E, u tom paketu mi možemo da razgovaramo o tome da li da Austrija, Srbija i Švajcarska, na primer, uđu u jednu takvu priču kao zemlje koje nisu članice NATO-a, ali imaju odličnu saradnju i potpisane ugovore s NARO-om – ističe Radulović.

Hrpe papira

S Radulovićem se slaže i vojni analitičar iz Zagreba Igor Tabak, koji za „Ekspres” kaže da je „vojni Šengen” još uvek inicijativa o čijem razvoju ili ostvarenju tek treba pregovarati (možda i u okviru PESCO programa Evropske unije).

– Nisam siguran da se ta tema za sada uopšte tiče država koje nisu članice – kaže Tabak za „Ekspres”.

On dodaje da neke države ima smisla uključivati u nekim kasnijim fazama jer, kako kaže, to je pitanje efikasnosti pristupa i prolaza u situacijama kada zapravo uopšte ne treba pregovarati o nacionalnim dozvolama, kada je jasno da države nakon odluke konsenzusom dalje bezuslovno sarađuju.

– Nisam siguran da države koje nisu članice imaju dovoljno volje da učestvuju u takvom ispeglanom sistemu koji ne ostavlja mnogo prostora za bilo kakve dodatne lokalne političke igre. Treba imati u vidu da NATO članice imaju SOFA, koja je poprilično liberalnija od one za članice Partnerstva za mir. To bi sve trebalo biti glatko, ali nije zbog administrativnih koraka koje izgleda niko nije ni gledao da uskladi u realnosti. Načelno je sve jasno i nedvosmisleno, ali u hodu ispada da treba popunjavati hrpe papira i birati rute po zastareloj infrastrukturi, čiju kompatibilnost s NATO tehnikom niko nije ocenio. Ne bi me čudilo da je reč o dobrom delu infrastrukture koja je nekad bila građena po kojekakvim standardima Varšavskog pakta – kaže Tabak.

Za razliku od Tabaka i Radulovića, vojno-politički komentator Miroslav Lazanski ne shvata ozbiljno „vojni Šengen” jer, prema njegovom mišljenju, u slučaju neke ozbiljne situacije niko ne bi tražio ni carinu ni odobrenje. Tu bi se uletalo bez ikakvog odobrenja ili pitanja.

– Ovo je mirnodopski period i sad nove članice NATO-a verovatno malo zatežu birokratski. U slučaju realne potrebe da NATO snage prelaze određene granice država članica NATO-a, u slučaju hitnih intervencija, sigurno je da se ne bi tražila nikakva odobrenja. Jedno je šta rade zemlje NATO-a, to je njihov problem. Drugo smo mi, koji smo u Partnerstvu za mir. Mi imamo sporazum IPAP. Srbija ne sme da dozvoli da joj bez najave i nadgledanja bilo kakav vojni transport prolazi preko teritorije. Ako bi bilo tako, onda od principijelno proglašene politike vojne neutralnosti ne bi bilo ništa. Ako podlegnemo toj vrsti pritiska za nekim „vojnim Šengenom”, gde bi snage NATO-a ili bilo ko drugi prolazio preko teritorije Srbije bez najave i kontrole, to bi značilo da smo potpuno ušli u NATO. Nema razlike između članstva i takvog statusa. Onda je to ono što je NATO tražio od Srbije 1999. u Rambujeu, „Aneks B”, ono zbog čega smo bombardovani. Pa šta, zar da sad, posle sveg cirkusa, pristajemo na nešto na šta nismo pristali 1999? Dakle, treba biti vrlo oprezan kad je u pitanju ta vrsta sporazuma – kaže Lazanski.

Ruska agresija

Komentarišući medijske napise da Hrvatska sve informacije o dimenzijama tunela i mostova dostavlja NATO-u, Lazanski kaže da bi se očekivalo da to rade Poljska, Baltičke države, pa i Bugarska, odnosno zemlje koje su blizu Rusije, ali ne i Hrvatska.

– Poljska, koja je najveći saveznik NATO-u i SAD-u u novoj Evropi, nije potpisala IPAP. Kada sam generalu Dikoviću na jednom koktelu rekao: „Eto, potpisali ste IPAP, sada oni mogu da ulaze gde hoće, kada hoće, u bilo koji vojni objekat, i morate da ih pustite”, on je odgovorio da to nije tako i da se, prema IPAP, za svaki ulazak sklapa poseban sporazum. Sve mora da bude najavljeno i precizirano. Mi čak imamo subregionalni dogovor o inspekciji oružja. Znači, Hrvati nam se pojave na granici kod Šida i kažu: hoćemo u roku od 24 sata da vidimo Batajnicu ili bazu „Jug” ili aerodrom u Nišu. I mi smo dužni da im pokažemo. Isto tako, mi se pojavimo na granici kod Šida i kažemo: u roku od 24 sata hoćemo da vidimo bazu „Lora”, aerodrom „Pleso”, kasarnu u Varaždinu – kaže Lazanski.

On ocenjuje i da bi prihvatanje ideje generala Hodžisa, koji kaže da je to neophodno zbog ruske agresije, značilo implicitno priznanje da ruska agresija postoji.

– E, onda bi ovi iz Moskve pitali nas o kakvoj to politici vojne neutralnosti govorimo. Naša diplomatija i politika moraju da se postave vrlo odlučno. „Vojni Šengen” za NATO članice je njihov problem, a ne srpski. Srbija nije članica NATO-a i kod nas to ne bi smelo da prođe jer će se postaviti vrlo ozbiljna pitanja kroz parlament i medije. Nemojmo da se ponašamo kao da smo članica NATO-a i da preuzimamo obaveze NATO-a kad nemamo nikakva prava. U krajnjoj liniji, treba biti pošten i staviti pitanje NATO-a na referendum pa neka narod kaže šta misli o tome – kaže na Lazanski.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar