Društvo
02.11.2017. 15:19
Đoko Kesić
DANAK U KRVI: Zloupotreba generala Vladimira Lazarevića
Srbe danas niko ne može ubediti da generalu Vladimiru Lazareviću ne pripadaju sva prava koja uživaju obični ljudi, jer i nepravedna kazna njega je uzdigla, a tek dvostruki aršini međunarodne pravde
Danak u krvi, ali u novom ruhu! Asocijacija apsolutno stoji, pre šest vekova zločin su osmislile Osmanlije a prigrlili su ga SAD i EU. General Vladimir Lazarević manirom starogrčke sofističke škole objašnjava suštinu: "Oteli su nam sve, sad hoće da nam otmu i sećanja. Ako su tajno uzeli našu vojnu doktrinu odbrane koju smo primenili na Kosovu, pa je izučavaju na svojim vojnim akademijama, sasvim je jasno zašto im ja smetam"!
Za Srbe, general Lazarević je hodajući obelisk, veliki vojnik, skroman čovek, moralna gromada, general koji nije poveo samo svoju vojsku da brani Srbiju, poveo je i dva sina, bili su na prvoj liniji fronta. Neko u Srbiji je učinio nešto mudro, čist incident za skromnu srpsku pamet, postavio je velikog generala za gostujućeg predavača na Vojnoj akademiji.
Posle je buknuo požar, najpre u Ambasadi SAD u Beogradu, ekselencija Kajl R. Skot je izjavio da je to skandal, ratni zločinac, a predaje na Vojnoj akademiji, a tako hitro, kao da se radi o hitnim planetarnim problemima, reagovala je visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini. Ona je saopštila da "politički lideri moraju da poštuju žrtve prošlih sukoba i da promovišu pomirenje na zapadnom Balkanu. Srbija kao kandidat za članstvo u EU ne može da odstupi od tih principa, pa se imenovanje osobe koja je osuđena za ratne zločine za predavača na Vojnoj akademiji smatra protivno evropskim standardima..." Ana Brnabić, predsednica Vlade Srbije, saopštila je "da je general Lazarević odslužio kaznu, i da je on danas slobodan čovek kao i svi drugi", što nije naišlo na ozbiljnu pažnju ni u administraciji u Vašingtonu niti u Briselu.
U Briselu, a tek u Vašingtonu ne pominju javno, već guraju pod tepih svoje zločine da su 1999. bombardovali Srbiju bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, da su u toj sramotnoj NATO agresiji ubili skoro dve hiljade nedužnih ljudi. Oni se bestidno igraju dvostrukih standarda, što nas zapravo to dovodi do suštine. Moćni svet se drži maksime osmišljene u nekad moćnom Rimu: "Quad liced lovi, non liced bovi", što će reći: "Što je dozvoljeno Jupiteru, nije volu". Verujemo da zbog tih ubeđenja gospođa Maja Kocijančič, portparolka Federike Mogerini, nije odgovorila na pitanje "Ekspresa" - Kako je moguće da Rustem Beriša, koji je u Srbiji osuđen na petnaest godina zatvora zbog ratnih zločina, bude imenovan za ministra odbrane vlade u Prištini? Kaznu nije odslužio. Umesto odgovora, na naše pitanje gospođa Kocijančič je "Ekspresu" prosledila saopštenje Federike Mogerini koje smo napred citirali.
Pripadnici paravojne formacije OVK Rustem Beriša, Šićem Mljoku, Gaši Džefer, Gocaferi Demuš, Agon Isufui, Čuni Antona i Abit Alija osuđeni su pred sudom za ratne zločine u Nišu na zatvorske kazne od 120 godina zbog toga što su 30. septembra 1998. na jugoslovensko-albanskoj granici, u rejonu karaule Košare, ubili pet, a ranili šest pripadnika Vojske Jugoslavije.
Presuda s dokazima dostavljena je Haškom tribunalu i svakako nadležnim službama u administraciji Evropske unije. Niko od njih nije se oglasio.
Rustem Beriša nije usamljen slučaj u dvostrukim standardima i zločinima u građanskom ratu na prostoru bivše Jugoslavije. Naser Orić pre dve godine postavljen je za savetnika u Ministarstvu odbrane u Vladi BiH Federacije u Sarajevu. Federiki Mogerini Evropska komisija niti administracija u Vašingtonu nigde ne pominju Nasera Orića "koji vređa žrtve sukoba na ovim prostorima". Protiv Nasera Orića još traje sudski proces. Tom "principijelnom" spisku možemo dodati i Talana Džaferija, koji trenutno stoluje na funkciji predsednika Sobranja BJR Makedonije. Džaferi je kao pripadnik "Oslobodilačke nacionalne armije" u pobuni Šiptara u Makedoniji, u Tetovu i okolini učestvovao u ubistvu oko 200 ljudi. On je u nekakvim okolnostima aboliran za taj zločin, što je svakako veoma čudno. Jer niko nema zakonsko pravo da abolira bilo koga za ratni zločin, što takođe prećutkuju važne instance moći koje se kriju iza citirane latinske poslovice... Nije reagovao ni Haški tribunal, jer mu se tamo neka neformalna "pravnička" grupacija meša u posao.
I hrvatski general Ante Gotovina je savetnik ministra odbrane Hrvatske, ali Gotovina je u Hagu oslobođen pod čudnim okolnostima, ali i zaslugom srpskog Tužilaštva za ratne zločine na čijem čelu je stolovao časni Vladimir Vukčević.
Bezbroj je dokaza o nedoslednosti međunarodnog prava i pravde. Haški tužilac Karla del Ponte je podlegla pritiscima iz Vašingtona, pa je odlučila da NATO žrtve u bombardovanju Srbije 1999. nisu ratni zločin jer NATO, bombardujući civile, nije imao nameru da počini ratni zločin. Na to podseća ugledna novinarka Ljiljana Smajlović koja kaže: "Amnesti internešenel se nije složio i lako je zamisliti da bi na nekom pravom, neselektivnom i slobodnom međunarodnom sudu, dakle nekom koji Amerika ne finansira i ne kontroliše, zločin počinjen u Aberdarovoj bio procesuiran i kažnjen. Ali u tom slučaju Vesli Klark ne bi mogao da predaje na vojnim akademijama ili da se kandiduje za američkog predsednika".
Kada bi nezavisni međunarodni sud, kojeg ne finansiraju Amerikanci, sudio američkim oficirima, bila bi to duga kolona neopevanih ratnih zločinaca
Ljiljana Smajlović i Miroslav Lazanski, novinar i član Odbora za Odbranu i bezbednost u Skupštini Srbije, podsećaju na pogibiju kamermana i šminkerki u zgradi RTS, ali kao vrhunac licemerstva podsećaju na slučaj poručnika vojske SAD Vilijama Kelija, koji je zajedno sa 14 oficira hladnokrvno likvidirao više od 500 civila, zapravo isključivo žena, dece i staraca u vijetnamskom selu Mi Laj 1968. Od svih oficira koji su učestvovali u ovom masakru, pred sud je izveden samo Keli. Kažnjen je pred sudom doživotnom robijom. Međutim, u zatvoru je proveo 24 sata, a u kućnom pritvoru nepune četiri godine. Sud mu je posle prvobitnu kaznu ukinuo.
Ljiljana Smajlović podseća da je Džimi Karter kao guverner Džordžije (potonji predsednik SAD) uveo državni praznik u znak podrške Keliju, a u Indijani su zastave bile spuštene na pola koplja u znak žalosti nad Kelijevom teškom sudbinom. Osamdeset odsto Amerikanaca smatralo je skandaloznim to što je poručnik Keli osuđen.
Miroslav Lazanski kaže da je suđenje generalu Lazareviću u Hagu bilo beskrajno sramno. Više od 95 odsto optužnice na sudu je palo, generala Lazarevića kao komandanta Prištinskog korpusa osudili su samo zbog toga što je vojska sarađivala s policijom. Lazanski postavlja pitanje da li je vojska Sjedinjenih Američkih Država počinila, i da li i dalje čini ratne zločine - od Iraka, Libije, Sirije, Avganistana, koliko je nedužnih civila poginulo u tim ratovima i na kraju ko može da kaže da se u zloglasnim kazamatima na ostrvu Gvantanamo ne dešavaju svakodnevno ratni zločini.
U svim licemerjima, svako iz sve snage s predumišljajem, učestvuju skoro svi demokratski i slobodni mediji, od Vašingtona, Londona, Pariza, Amsterdama... Oni su bezrezervno podržali bombardovanje Srbije, podsticali su sve ratove koje pominjemo, i danas prećutkuju civilne žrtve. Pokušavaju da budu duhoviti. U komandnom centru vojske SAD, koji rukovodi napadima bespilotnih letelica u Iraku, oficir raketom ubija civila. Kolega do njega kaže mu "ubili ste civila". Ovaj mu odgovara "učinilo mi se da je pas...", pisao je jedan američki dnevnik.
VESELA HILARI I SLOBODNI MEDIJI
Nesuđena predsednica Sjedinjenih Američkih Država (krivi su Rusi) je po sopstvenom izboru postala eksperimentalni kunić novih priloga o napretku zapadne civilizacije. Ona je glavni junak onog megaplanetarnog video klipa gde se gospođa Klinton, u funkciji državnog sekretara USA, u orgazmičnom ciktanju raduje dok gleda kako neka banda ubija predsednika Libije Muamera Gadafija.
Video klip videli su svi - NVO organizacije, Hjuman rajts voč, lekari bez granica, žene u crnom, haški tužitelji, gloduri uticajnih medija i udruženje povremenih berača šumskog voća iz Grdelice. Niko nije reagovao, niko ovu scenu nije shvatio kao kap koja je prelila čašu na tasu uticaja i početka kraja zapadne civilizacije.
Svi su uživali u njenom orgazmu. Skup je bio taj seks, meren kvalitetnim barelima libijske nafte.
Šta bi na sve ovo zapisao Tomas Sterns Eliot. Na njegovu sreću, davno se preselio u večna lovišta.GENERAL NIJE BITAN
Haški tribunal i zapadne prestonice digle su veliku prašinu oko toga što je general Lazarević gostovao na Vojnoj akademiji Vojske Srbije kao predavač. U Beograd su hitno došli čelnici Haškog tribunala, sve sa Seržom Bramercom. Više profesora s Fakulteta političkih nauka u Beogradu je procenilo da Lazarević nije meta. Njih zanima da Srbiju uteraju u mrtvi ugao sa statusom Kosova.
JELENA MILIĆ: LAZAREVIĆ, PUTIN I TRAMPOV IZOLACIONIZAM
U uniformi NATO oficira za vezu, Jelena Milić, direktor Centra za evroatlantske studije, u već viđenoj priči objasnila nam je kako su nam "sporazumima" i "asocijacijama" vezane i ruke i oči
Pitanje suđenja za ratne zločine je deo obaveza koje zemlje Zapadnog Balkana imaju u procesu približavanja EU skoro od samog prestanka oružanih sukoba. To su uslovi i za uspostavljanje Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa EU, u procesu pregovora po poglavljima... Dakle, ništa novo što se navodno sad nameće i to navodno samo Srbiji. Presude Haškog suda, na osnovu validnih dokaza a ne na osnovu etničkih principa lažne simetrije odgovornosti su, zajedno sa procesom saradnje tužilaštava u regionu, do pre pare godina polako ali sigurno gradile zdraviji teren za pravdu i za reforme kompromitovanih sistema bezbednosti i smanjivanje njihovog uticaja na druge reformske procese.
Putinov istorijski revizionizam, ekonomska pa migrantska kriza, unutrašnja dinamika u EU, porast populizma, Trampov izolacionizam, stvaranje internacionale moćnih autokratija na globalnom nivou, sve se uklopilo u potrebe onih koji su vidljivo ili manje na vlasti u Srbiji i koji nemaju interes da se sudske instance bave njihovom odgovornošću za zločine devedesetih. Oni verovatno u šaci drže i mnoge druge strukture u zemlji i regionu. Dovoljno su lukavi da ne kažu javno da im je interes bežanje od vlastite odgovornosti, već to pravdaju neutemeljenom potrebom da se bude lojalan majčici Rusiji, što odgovora i "običnim kriminalcima" koji čerupaju javne resurse i kojima takođe nije u interesu vladavina prava i druge ekonomsko-političke mere kojima se sitem kroz proces evropskih integracija uravnjuje.
Neko se osilio
Berlinski proces, ustanovljen pre par godina sa dobrom namerom, tipičan je primer kako je Zapad hteo neprirodno da ubrza procese integracija u regionu, gradeći kule jeftinijeg rominga na živom pesku nerasvetljenih ratnih zločina i nemanja minimuma konsenzusa o zbivanjima devedesetih. "Shotgun" pomirenje, slikanja na mostu, igranja šaha...
Ne radi se o "osporavanju generalu Lazareviću da predaje na Vojnoj akademiji VS" već o mnogo većem problemu na koji, nažalost, zapadna međunarodna zajednica jedno vreme nije adekvatno javno reagovala - potpunom zastoju u procesima suđenja za ratne zločine u Srbiji i ustaškom revizionizmu nedavne istorije, pre svega u Hrvatskoj, ali i u Federaciji BiH, koji hrani druge revizionizme u regionu i usporava suđenja. Slučaj Lazarević nije od juče, on je sa svim počastima aktuelnog državnog vrha dočekan natrag u Srbiji pre par godina. Zapad je tada javno mlako reagovao, između ostalog i zbog odsustva konsenzusa i među NATO članicama o uzrocima i povodima NATO vazdušne intervencije i neko se "osilio". Pitanje odgovornosti aktuelnog načelnika Generalštaba VS, generala Dikovića se, zarad oportunizma, takođe, nije javno aktuelizovalo, ali je očito tinjalo, ako ništa drugo, iz straha za sopstvene interese iz nužde zajedničke reakcije na migrantsku krizu i borbu protiv nasilnog verskog ekstremizma.
Na štetu Srba
Nažalost, takozvana demokratska opozicija aktuelnoj vlasti je potpuno zakazala u zalaganju za tranzicionu pravdu takođe, pa je tetka iz Kanade postala ozbiljniji problem nego nerasvetljeni ratni zločini i slon u sobi - očiti problem u demokratskom nadzoru nad sistemom bezbednosti. Feudalizacija resora se sada Vučiću koji, bojim se, ne drži sve konce u rukama, vraća kao bumerang. Vulin i kompanija nisu klovnovi već ozbiljna moralna i bezbednosna pretnja. I potencijalna moneta za ucene Rusije, a slučaj Lazarević testiranje moći i primer tog unutrašnjeg sukoba frakcija u vojsci, SNS-SPS u Vladi, namenskoj industriji, u koju se neodgovorno uključio i Vojni sindikat Srbije. I oni koji su ga podržavali donedavno pa su naprasno ućutali.
U tom smislu slučaj Lazarević nije kap u moru, kako je to nedopustivo ocenila premijerka Brnabić, već kap koja je prelila čašu. Apsurdno potpuno, u trenutku kad su konačno na red došla pitanja zločina počinjena nad Srbima, kad je osnovano specijalno veće za zločine OVK i kad se ogoljuje operacija "Oluja" i svi propusti oko nje i kad se konačno govori o zločinima nad Srbima u istočnoj Bosni. Urušavanje koncepta humanitarnog prava i međunarodnih institucija poput Haga sada najviše ide na štetu srpskih žrtava, ali o tome nikog na vlasti u Srbiji, izgleda, nije briga.
Komentari
