A SAD SE KAO ČUDIMO

Dve decenije nemamo odgovor na pitanje zašto smo ugasili četiri domaće banke i tržište prepustili stranim bankama koje danas na svojim računima drže 9,3 milijarde evra štednje građana Srbije i na tome zarađuju

Narodna banka Srbije saopštila je nedavno da je devizna štednja građana dosegla brojku od 9,3 milijarde evra. Vest do zla boga dosadna, ali u suštini krije opasnu, čak pogubnu zamku u koju su Srbiju ubacili eksperti iz Đinđićeve vlade kada su strancima predali srpsko bankarsko tržište, što nije učinila nijedna zemlja u svetu. Jer, umesto da srpska privreda raspolaže sa pomenutih 9,3 milijarde evra, što je četvrtina BDP Srbije, ona mora da uzima skupe kredite od stranih banaka koje finansira iz pomenute štednje građana.

Mirko Stamenković, bankarski stručnjak, novinar i publicista, jasan je: „Suština je upravo u tome - ako devet milijradi stoji u stranim bankama, one ubiru kajmak dajući kredite. I zato, ma šta ko mislio o Dinkiću, Đeliću i Labusu, pravo je svakog građanina Srbije da ih smatra dželatima srpskog bankarstva i privrede, jer su ukinuli bez ikakve osnove Beobanku, Jugobanku, Beogradsku udruženu banku i Investbanku, i tako besplatno ustupili stranim bankama srpsko tržište".

Koliko je skup novac banaka koje su franšize iz zemalja EU jasno govori već poznat podatak da je Evropska komisija svrstala Srbiju u zemlje rizičnog ulaganja, pa samim tim je i kamata između četiri i 5,5 odsto. Ova saznanja nameću pitanje - koliko te banke zarađuju na deviznim ulozima građana Srbije ako građanima daju kamatu 0,5 odsto ili kamate nema? Računa se da je ranijih godina iz Srbije tim načinom odlazilo više od tri milijarde evra godišnje.

Profesor Dejan Šoškić, bivši guverner NBS, kaže da su zarade banaka u poslednje vreme opale, neke banke su u gubicima zbog sniženih kamata i smanjene tražnje neoporavljene srpske privrede. Međutim, Mirko Stamenković, ne sporeći tvrdnju profesora Šoškića, kaže da je fascinantan rast devizne štednje građana uprkos smanjenim kamatama na štedne uloge.

- Podatak da u ovom trenutku u bankama u Srbiji ima 9,3 milijardi evra na štednji skoro da demantuje one neverne Tome koji misle da su niske kamate na štednju destimulativne. Jer prema onom što se može naći na sajtovima banaka, čak i oročena štednja na 24 meseca, sa stanovišta onog ko štedi, ima opravdanja samo ako je to zamena za sopstveni sigurnosni sef.

Jer kamate na te pare koje stoje u bankama su krajnje nestimulativne. Prema onom što se može naći na sajtovima banka, krajnje je destimulativno, čak teško objašnjivo. Štedi se najviše u evrima, država s pravom ima razloga da preko Narodne banke interveniše i jača dinar, pa evri koji su se doskora menjali i po kursu od 122 ili čak i 123 dinara za evro, danas su su spali na 117 ili najviše 118 dinara i još nekih 20 ili 40 para, analizira Stamenković.

On savetuje građane da je skoro isplativo razoročiti štednju na 24 meseca čim krene trend jačanja dinara. Jer, primera radi, na 5.000 evra oročenih na 24 meseca, zavisno od banke do banke, vlasnik dobija najmanje 24 a najviše 210 evra godišnje kamate. Ali, ovu najvišu cifru samo u jednoj jedinoj banci. Trend je sličan i u svetu, jer ritam života je takav da i novac mora brže da se obrće.

Stamenković podseća koliko su nekad domaće banke bile poslovnije i visprenije u obrtu novca, posebno u namerama da privuku deviznu štednju naših privremeno iseljenih ljudi u zapadnu Evropu. Danas se oni više ne osećaju „privremeno iseljeni". Stigle su druge i treće generacije i oni, makar zadržali i običaje i državljanstvo Srbije, u svemu drugom se i ponašaju i osećaju kao državljani zemlje u kojoj su rođeni i odrastaju!

Niske kamate i brzi obrti novca doveli su u pitanje pokretanje humanitarnih akcija. Skoro da je nemoguće i humanitarnu pomoć, recimo, za naše „heroje sa Kosova i Metohije", koji žive u nemogućim uslovima, gde je im je život ugrožen. Najčešće su to samohrane majke sa troje ili šestoro dece, bez nade da nađu posao ili plasiraju ono što im je višak ako obrađuju parče zemlje.

Srbija tek sada sprema program otkupa, dosad su to činili Albanci i izvozili za Srbiju ili druge komšijske zemlje i ubirali dobit! Francuz Arno Gujon već deset godina donosi humanitarnu pomoć, ali je brže od nas shvatio da je humanije omogućiti im da sami rade i stvaraju, pa je preduzeo korake da se izgradi farma alpskih koza i opremi mlekare za potrebe tamošnje narodne kuhinje i renoviranje škola (samo lane obnovljeno ih je šest). Obim pomoći odavno je prešao sumu od milion i po evra u robi, ne računajući finansiranje dvadesetak projekata u saradnji sa Eparhijom raško-prizrenskom.

Strane banke, podseća Mirko Stamenković, ove akcije ne interesuju. Mi smo u „demokratskoj tranziciji uništili četiri najveće nacionalne investicione banke i na tacni predali kompletno bankarsko tržište strancima. To nijedna pametna država ne radi. Ako je tačna informacija da u bankama u Srbiji, a ima ih prema jednoj informaciji 25, a drugoj 35 (što je verovatno razlika između onih za koje su okončale registraciju i banaka koje još nisu dobile sve saglasnosti), ima oko 9,3 milijarde evra na raznim oblicima štednje, onda je to kapital koji obrću strane banke, jer kamata na kredit je uvek veća od one na štednju, pa samim taj deo prihoda odlazi u zemlje odakle su i banke. Zar ne?!

Suma od 9,3 milijarde evra je mnogo visoka da bi prošla bez komentara. Za Srbiju to ne mora da bude najpovoljnija vest. Jer novac koji stoji u banci, pošto je reč uglavnom o stranim bankama, zapravo je suma koja stoji u sigurnijem sefu nego onom kod kuće. Za ljude koji se razumeju u biznis, to je prevashodno umrtvljen kapital. Za naše građane, koji su navikli da na devize dobijaju solidnu kamatu, takođe je bio neka vrsta malog biznisa!

Kako rešiti problem, kako deviznu štednju, odnosno veliku sumu novca učiniti jeftinijim kapitalom za domaću privredu i istovremeno stimulisati građane većom kamatom na štednju?
- Da imamo svoje banke, da su naši biznismeni većinski vlasnici i da su oni stimulisani ili, kao u nekim državama pod strogom poreskom kontrolom, onda bi to bio kapital sa kojim bi država mogla da rešava bar neke svoje najaktuelnije ili najdramatičnije probleme. Ovako, to je kapital kojim strani vlasnici banaka mogu da utiču na stanje na našem tržištu, pa čak i da se u nekim manjim sektorima mešaju i u ekonomsku politiku zemlje - upozorava Mirko Stamenković.

Profesor Dejan Šoškić na ovaj problem gleda složenijom dioptrijom. On kaže da je „ključna stvar da se uspostavi sistem koji stimuliše preduzetništvo i ekonomsku aktivnost u zemlji. To podrazumeva jačanje institucija sistema, njihove nezavisnosti, kompetentnosti i efikasnosti, posebno pravne države i njene sposobnosti zaštite zakonitosti u zemlji. Uz to, dalji razvoj finansijskog sistema, pored postojećeg bankarskog sistema, treba da omogući veći stepen kreiranja domaće štednje i njene efikasne alokacije u domenu novih investicija koje kreiraju privredni rast, zaposlenost i rast životnog standarda građana. Mislim da država treba da razmotri mogućnost da direktno ponudi građanima investicione, tj. razvojne obveznice za finansiranje infrastrukturnih projekata u zemlji, jer bi to mogao da bude jeftiniji izvor finansiranja za državu, ali i vid sigurnijeg i potencijalno likvidnijeg plasmana štednje građana u odnosu na depozite građana u bankama".

Stamenković je bankar starog kova i njegovo iskustvo je poučno. „Bio sam potpredsednik i direktor štedionice Beobanke i prilikom odlaska u penziju 1987. godine svom nasledniku sam ostavio nešto više od dve milijarde dolara devizne štednje. Međutim daleko privlačnije za nas je bila jedna druga stvar. Reč je o tekućim računima preko kojih su Beograđani primali svoju zaradu. Imali smo 750.000 takvih klijenata i na njihovim računima je na kraju meseca ostajalo 7,5 odsto nepotrošenog novca. Bio je to privlačan kapital sa kojim je banka finansirala najveće beogradske fabrike, kao što su IMT, IMR DMB, Teleoptik i niz drugih pod povoljnijim uslovima od drugih. Kao domaća banka smo vodili i politiku države u nekim oblastima, iako smo do toga došli uz veliki otpor države. Jer, kao prva banka po veličini kapitala na štednji u SFRJ, a pogotovo i sa najvećim brojem naših građana na privremenom radu u inostranstvu, kojima su kamate kod nas bile privlačnije, bili smo uveli da pod povoljnijim uslovima, a nižim cenama, mogu da svojim rođacima, umesto da im šalju gotovinu, za novouloženu deviznu štednju, bez skidanja sume koja je već na knjižicama, kupuju traktore, stanove i automobile kod „Zastave", svedoči Stamenković o tome kako su banke podsticale razvojnu komponentu u privredi.

Direktna ulaganja građana
- U svetu, finansijski sistemi su znatno razvijeniji u odnosu na finansijski sistem Srbije. Uz banke, razvijene zemlje poznaju i čitav niz štedionica, kreditnih unija i drugih depozitnih institucija, ali i daleko razvijeniji sistem hartija od vrednosti koji omogućava direktno ulaganje građana u infrastrukturne i druge privredne projekte. Postoje i pozitivni primeri nacionalnih razvojnih banaka. Srbija je, nažalost, ostala na nedovršenom i nerazvijenom finansijskom sistemu i uz nedovoljno rezultata u domenu stvaranja podsticajnog poslovnog ambijenta. Podsticajan poslovni ambijent podrazumeva efikasni pravni sistem, kvalitetno obrazovanje, znatno razvijeniju nauku i istraživanje i razvoj, mnogo bolju infrastrukturu, efikasno suzbijanje korupcije i slično - objašnjava profesor Dejan Šoškić na temu kako se posluje u svetu depozitima građana.