PONIŽAVANJE SRBIJE: Koliko košta srpski radnik

PONIŽAVANJE SRBIJE: Koliko košta srpski radnik

Foto: Oksana Toskić


Da li se ona utvrđuje cenkanjem sa štrajkačima kao na nekom bliskoistočnom bazaru? Da li se usred Evrope radnici mogu tretirati onako kako se velike kompanije odnose prema radnicima u nekim dalekoistočnim zemljama, gde ih plaćaju mizerno, izrabljuju maksimalno, a pritom ih ponižavaju terajući ih da tokom radnog vremena nose pelene da ne bi gubili vreme odlazeći do toaleta?

Ne zna se šta je tužnije – da li zahtevi štrajkača u srpskim fabrikama, ono što im njihova poslovodstva nude ili ono na šta radnici na kraju pristanu.
Primer prvi. Tužno je, na primer, to da su radnici “Gorenja” u Valjevu tražili povećanje plate od svega 5.000 dinara (40 evra) i da im se u halama u kojima rade na 45 stepeni postave klima-uređaji. Bezobrazno je da se menadžment cenka oko ovako minimalnih uslova, u fabrici u kojoj su radnici ionako plaćeni ispod zvaničnog državnog proseka od oko 380 evra. A tragično je što posle dve nedelje štrajkovanja radnici prihvate sramnu ponudu menadžmenta o povećanju plata od 3.000 dinara (24 evra), još 1.000 dinara (osam evra) za topli obrok, uz jednokratnu pomoć od 3.000 dinara zbog otežanih uslova rada! Pa, za te pare ni ventilator ne mogu da kupe.
Primer drugi. Radnici “Goše” iz Smederevske Palanke još od marta štrajkuju ne tražeći povećanje plata, već da im se isplati ono što su do sada zaradili. Okidač za štrajk bilo je samoubistvo jednog radnika koji se obesio jer nije imao para da plati autobusku kartu kako bi došao na posao. Što je još gore, radnici nemaju s kim ni da pregovaraju, s obzirom na to da je fabrika u međuvremenu promenila vlasnika pa je sada u rukama kompanije sa Kipra, koji je inače poznat kao jedan od poreskih rajeva u kojem firme otvaraju „kontroverzni biznismeni” koji bi na neki način da operu nelegalno stečen novac.
Posledica toga je da su početkom nedelje, nakon što su počeli sa blokadom železničke pruge Beograd-Solun, pojedini radnici počeli i štrajk glađu.
Primer treći. Dve nedelje generalnog štrajka u “Fijatu” u Kragujevcu bilo je potrebno da predstavnici radnika, menadžmenta i Vlade Srbije sednu za pregovarački sto kako bi pronašli rešenje za zahteve radnika. A oni nisu preveliki – da najmanja neto zarada bude 45.000 dinara (365 evra), da se bolje organizuje proces rada, da dobiju bonus efikasnosti i da im se plati prevoz u večernjim časovima kada gradski prevoz ne radi. Zahtevi, dakle, više nego primereni, naročito što se tiče zarade, koja trenutno iznosi oko 38.000, što je oko 310 evra, što je od dva do pet puta manje od plata “Fijatovih” radnika u Turskoj, Poljskoj i Italiji.
Štrajk je prekinut, pregovori su u trenutku kada nastaje ovaj tekst počeli, a kakav će ishod biti teško je i pretpostaviti ukoliko se u vidu ima ranije izrečen stav menadžmenta “Fijata” da on sa štrajkačima ne pregovara.
Opravdan bunt
Pitanje koje posle svega lebdi u vazduhu jeste – kolika je cena srpskog radnika? Da li se ona utvrđuje cenkanjem sa štrajkačima kao na nekom bliskoistočnom bazaru? Da li se usred Evrope radnici mogu tretirati onako kako se velike kompanije odnose prema radnicima u nekim dalekoistočnim zemljama, gde ih plaćaju mizerno, izrabljuju maksimalno, a pritom ih ponižavaju terajući ih da tokom radnog vremena nose pelene da ne bi gubili vreme odlazeći do toaleta? I, naravno, nakon svega radnici treba da budu srećni što uopšte imaju kakvu-takvu platu, pa makar iznosila i bednih 25.000 dinara, jer je „bolje išta nego ništa”.
Šta je dovelo do toga da mnogi strani investitori zaista shvataju Srbiju kao „zemlju obučene, a jeftine radne snage”, kako se ponegde reklamira, pa sa tih pozicija i nastupaju kada dolaze da investiraju?
Za ekonomistu Sašu Đogovića ovi štrajkovi nisu nikakvo iznenađenje jer, kako kaže, „očigledno je da je bunt opravdan, te da je pored uslova rada, suština u niskim zaradama”.
– To se moralo desiti, a to je produkt toga da ne možete očekivati da usred Evrope imate tako malo plaćenu radnu snagu koja će da se zadovolji time da samo preživljava i da su zadovoljni samo zato što rade – kaže Đogović za “Ekspres”. Ispostavilo se, kako kaže, da su mnogi investitori dolazili u Srbiju zbog jeftine radne snage.
– A ako je odgovoran i ozbiljan, investitor mora da bude takav i prema radnicima, a ne da ih tretira kao jeftinu radnu snagu sa kojom može da radi šta god hoće – dodaje Đogović, koji uzorke problema vidi u državnoj politici koja dovođenje stranih investitora bazira na subvencijama za zapošljavanje novih radnika.
On podseća da je bio protiv toga još kada se sa takvom praksom počelo u doba dok je Ministarstvo ekonomije vodio Mlađan Dinkić.
– To subvencionisanje kompanija ne znači ništa u smislu podizanja kvaliteta života. Može na određeni rok da zaposli ljude, ali ta kompanija, vidimo, može i da ode. I šta smo onda uradili, ništa nismo uradili. Poenta je stvaranje uslova da dođu ozbiljni investitori koji će da ostanu duže, bez tog finansijskog mamca u vidu subvencija – objašnjava Đogović.

Ako je odgovoran i ozbiljan, investitor mora da bude takav i prema radnicima, a ne da ih tretira kao jeftinu radnu snagu sa kojom može da radi šta god hoće – ocenjuje ekonomista Đogović

I po tome se ne razlikuje od mnogih drugih ekonomista koji opominju i da bez reforme državne uprave, bez smanjivanja ili ukidanja parafiskalnih nameta, bez izgradnje kvalitetne infrastrukutre, bez uvođenja e-uprave, bez sistemske borbe protiv korupcije, bez nezavisnog pravosuđa nema poslovnog ambijenta koji će privući ozbiljne investitore na zdravim osnovama.
– A mi poslovni ambijent vrlo sporo menjamo. Ne sme da bude privilegovanih igrača na tržištu. A čim dajete subvencije neko je privilegovan, ili neko plaća porez, a neko ne plaća, ili plaća jeftiniju struju, ili ne plaća rudnu rentu… – kaže Đogović.
Ugovori u senci
Tu dolazimo do drugog problema, a to je netransparentnost, pored ostalog i pri dodeljivanju podsticaja. Tako ni dan-danas nisu poznati detalji ugovora koji je Vlada Srbije sa “Fijatom”sklopila još 2008. godine, a koji je dopunjen decembra 2009. godine. Ministarstvo finansija i Ministarstvo privrede uporno međusobno prebacuju lopticu tvrdeći kako je upravo ono drugo dužno da javnosti pruži informacije o tome koliko je država na ime subvencija do sada dala novca kompanijama poput “Fijata” i “Gorenja”. Osim toga, javnosti ostaju dužni i odgovor na pitanje koliko je država, kao manjinski vlasnik, do sada uopšte uložila u “Fijat”, nezavisno od davanja subvencija.
Iz Ministarstva finansija čak odgovaraju da se „za preciznije podatke o tome koliko je do sada uloženo u FAS možete obratiti samoj kompaniji u kojoj je država manjinski vlasnik”. Da li to znači da sama država ne zna koliko je do sada uložila?
U intervjuu Istinomeru krajem 2016. godine, Boris Tadić, predsednik Srbije u doba kada je ugovor sa “Fijatom” potpisan, rekao je da je Srbija za ovu kompaniju dala oko 700 miliona evra! Javno je do sada objavljen samo Ugovor o zajedničkom ulaganju, koji je potpisan 29. septembra 2008. godine između Vlade Srbije i “Fijat grupe automobili”. Tada je dogovoreno da će biti osnovana zajednička kompanija čiji će upisani kapital biti 300 miliona evra, od čega će 100 miliona biti kapital Republike Srbije. Navedeno je i da će do 2012. godine zajedničko preduzeće da investira 709 miliona evra u proizvodnju i da će se u fabrici zaposliti 2.433 radnika. Prikriven je, međutim, deo koji se tiče o zajmovima i podsticajima države, a u međuvremenu se saznalo da državne subvencije “Fijatu” iznose 10.000 evra po zaposlenom radniku.
Sve vlade do sada odbijale su da objave ugovor u celini, pozivajući se na to da se sa time ne slaže „druga strana”, ali je zato na osnovu finansijskih izveštaja FAS moguće utvrditi da je ova kompanija oslobođena plaćanja poreza i doprinosa za sve zaposlene, poreza na dobit u trajanju od 10 godina od prve godine kada je ostvarena oporeziva dobit, da je oslobođena poreza na nekretnine, poreza za sprovođenje urbanističkog plana, poreza na prikazivanje zaštitnog znaka…
Ni reči o ovom ugovoru nije bilo moguće čuti ni od njegovog potpisnika sa srpske strane Mlađana Dinkića, čiji su svi nama poznati telefoni bili nedostupni, niti od tadašnjeg premijera Mirka Cvetkovića koji nije odgovarao na telefonske pozive. Tako smo ostali uskraćeni za komentar činjenice da štrajkuju radnici upravo u fabrikama koje su dobijale najveće državne subvencije, poput “Gorenja” i “Fijata”, a koje su ugovore potpisale i pogone otvorile upravo u vreme dok su oni bili na vlasti. Desetogodišnji ugovor sa “Fijatom” ističe septembra 2018. godine. Sadašnja vlast nada se da će on biti produžen, ali nema odgovor na pitanje šta će da se desi ako do toga ne dođe.

POVERLJIVOST

Na konkretno pitanje može li ugovor koji je Vlada Srbije potpisala sa “Fijatom” da bude tajna, poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić odgovara da je ugovorom bila utvrđena obaveza uzajamne „poverljivosti” između ugovorenih strana, ali ističe i da podaci o subvencijama i drugim podsticajima, ustupanju, odnosno poklanjanju državne svojine i oslobađanju od poreza, ne mogu da budu tajna, jer je reč o informacijama koje su „nužne za ocenu, sa stanovišta javnog interesa, opravdanosti raspolaganja javnim novcem i resursima”.
– Ugovor je predviđao i slučajeve u kojima se obaveza poverljivosti neće primenjivati, a pored ostalog i izričito da se “obaveza povereljivosti neće primenjivati ako otkrivanje informacija zahteva merodavno pravo”. A kao merodavno pravo bilo je ugovoreno naše, srpsko pravo – kaže Šabić za “Ekspres” i dodaje da „naš zakon ne poznaje nijedan apsolutni razlog zbog koga bi se moglo ograničiti pravo javnosti, već predviđa da se u svakom konkretnom slučaju mora ceniti da li se pravo javnosti može ograničiti radi zaštite nekog legitimnog interesa”.
– A organ vlasti koji želi da uskrati informaciju mora da dokaže postojanje tog interesa i štetu koja bi nastupila odavanjem informacije – navodi Šabić.
I bez tog dokazivanja, međutim, tadašnje Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj odbilo je da vladinom Savetu za borbu protiv korupcije dostavi ugovor sa “Fijatom”. To su učinili tek nakon intervencije poverenika, ali su i tada dostavili gotovo potpuno zacrnjen ugovor, izigravajući tako zakonsku obavezu.
Poverenik je novčano kaznio Ministarstvo, a potom zatražio od Vlade da u skladu sa zakonom ona obezbedi prinudu izvršenja. Vlada to nije uradila. Ni tadašnja ni sve naknadne.
– I onda sam smatrao i sada smatram da je to bilo pogrešno i štetno. U javnosti sada svakodnevno kolaju razne nezvanične “informacije” koje s pravom izazivaju brojna pitanja na koja javnost s pravom očekuje odgovore – kaže Šabić.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar