Pošto košta radnik „Fijata"?

Dok se 2.000 štrajkača podeljenih u dva tabora svađa, država „Fijatu", koji se više od dve nedelje nije udostojio da dođe u Srbiju i s njima pregovara, svake godine revnosno ispunjava svoje ugovorne obaveze. Iako nikada nismo saznali šta piše u famoznom ugovoru koji su 2009. zapečatili Mirko Cvetković i Mlađan Dinkić, samo prošle godine na ime brojnih subvencija u kešu Srbija je „Fijatu" isplatila čak 30 miliona evra

Prosečan radnik u kompaniji „Fijat Krajsler automobili" u Turskoj prima platu od 650 evra, u Poljskoj 950 evra, u Italiji čak 1.750 evra, dok je srpski radnik procenjen na svega 300 evra mesečno!
Da li manje vredimo, manje radimo ili više izlazimo u susret prohtevima stranaca, od kojih ipak zavisimo i kod kojih Srbi po navici vole da rade, pitanja su koja nedeljama gore u medijima. Od trenutka kada su srpski radnici objavili štrajk italijanskom gigantu, ponovo su otvorena neka stara pitanja, barem kada je dolazak „Fijata" i sličnih kompanija u pitanju - da li previše dajemo ili previše očekujemo?
Dan uoči zaključenja ovog broja „Ekspresa" pokazalo se samo ono najstarije - nesloga među Srbima. Naime, nakon dve nedelje štrajka, radnici prve smene su većinom glasova, a nakon razgovora s ministrom privrede Goranom Kneževićem, prihvatili ponudu Vlade Srbije da zamrznu štrajk i uđu u pregovore. Međutim, da jutro često nije pametnije od večeri, pokazala je druga, takoreći popodnevna smena, koja je jednoglasno odlučila da se štrajk ipak nastavlja.
- Dakle, kada se saberu glasovi obe smene, odluka je jasna, štrajk se nastavlja. Mislim da smo ovim drugu stranu izbacili iz sedla i da ćemo imati bolju poziciju u nastavku borbe za poboljšanje položaja radnika - poručio je poverenik Sindikata „Nezavisnost" u „Fijatu" Zoran Stanić.
S druge strane, predsednik štrajkačkog odbora kompanije „Fijat Krajsler automobili" Zoran Marković poručio je na konferenciji za štampu nakon odluke druge smene da će o svemu tražiti „demokratski referendum".
- Želim da svi budu odgovorni prema sebi i prema svojim porodicama. Pa, ako je to stvarno stav radnika, onda neka bude, Pa da oteramo kompaniju iz Srbije... - rekao je Marković, zbog čega je pomenuti Stanić bio „vidno iznenađen".
Tragikomedija u drami
Dok se 2.000 štrajkača podeljenih u dva tabora svađa, država „Fijatu", koji se više od dve nedelje nije udostojio da dođe u Srbiju i s njima pregovara (jer im poslovna politika brani da pregovaraju dok traje štrajk, a o čemu nas je obavestila naša premijerka Ana Brnabić?!), država Srbija svake godine revnosno ispunjava svoje ugovorne obaveze. Iako nikada nismo saznali šta piše u famoznom i najbolje čuvanom ugovoru koji su s „Fijatom" 2009. godine zapečatili tadašnji premijer Mirko Cvetković i ministar ekonomije Mlađan Dinkić, samo prošle godine na ime brojnih subvencija u kešu isplatili smo čak 30 miliona evra, što je potvrdio i sam predsednik Aleksandar Vučić.
- Tačno je da je Srbija dala kompaniji „Fijat" tri i po milijarde dinara. To je bilo ispunjavanje ugovornih obaveza koje je potpisala vlada Mirka Cvetkovića - rekao je Vučić i dodao da je svima u interesu da se štrajk što pre završi.
Računica je jasna i tragična. Radnici „FCA Srbija" traže povećanje bruto osnovice sa 38.000 na 50.000 dinara, isplatu dogovorenog bonusa za efikasnost za prošlu godinu i nadoknade za prevoz, te promenu organizacije proizvodnje kako bi se eliminisala sve učestalija praksa da radnik završava i proizvodne operacije kolega koji su duže odsutni iz fabrike, ali i da im se nadoknadi (neplanirani) dolazak na radno mesto u periodu od 22 sata uveče do pet ujutru, kada u Kragujevcu ne funkcioniše gradski prevoz. S druge strane, vlasnici FCA u Kragujevcu dobijaju 10.000 evra po zaposlenom, 5,5 miliona evra godišnje, plaćenu obuku za zaposlene i garanciju za kredite, a država ih je čak oslobodila plaćanja brojnih poreza, doprinosa i taksa.
Na osnovu prošlogodišnjeg finansijskog izveštaja, prema pisanju lista „Kurir", „Fijat" je ime dodatnih davanja od Srbije u 2016. dobio 10 miliona evra, a pritom je otpustio 882 zaposlena. Dodatne subvencije su „Fijatu" dobijene na osnovu aneksiranja ugovora koji je Vlada Srbije prošle godine potpisala sa italijanskom kompanijom.

Samo prošle godine država je „Fijatu" isplatila 3,8 milijardi dinara, a plate su ukupno iznosile 2,8 milijardi. To znači da su dobili i milijardu preko uz sve oslobađanje od poreza i taksa na koje smo se obavezali, kaže Ljubisav Orbović, predsednik Samostalnih sindikata Srbije

Samo sloga sindikalce spasava
Predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović za „Ekspres" kaže da su pregovori jedini put ka pravljenju nekog dogovora.
- Čak i kad se vode ratovi, na kraju se sedne i pregovara. Smisao štrajka i jeste da se postignu bolji uslovi za naše radnike. I zato je poslovna politika „Fijata" da ne pregovara s radnicima tokom štrajka ne samo nekorektna već i u suprotnosti sa zakonom. Očekujem da će se za vikend dogovoriti jer je najavljen dolazak i Altavile, a njegove posete su vrlo retke. Budući da direktor italijanskog „Fijata" dolazi samo kad negde otvara fabrike, njegova poseta pokazuje da im je stalo da reše problem i loše bi bilo da nesloga među sindikatima to pokvari - ističe Orbović.
On ipak ističe da su radnici u Kragujevcu dobili podršku svojih kolega iz celog sveta.
- Neverovatno je da radnici „Fijata" u Turskoj imaju prosečnu platu 650 evra, u Poljskoj 950 evra, a u Italiji čak 1.750 evra. Jedino je u Srbiji prosečna plata oko 300 evra, da budemo precizni, 42.000 dinara. To je neverovatno jer ti poslovi traže i određene kvalifikacije. Iako ne znamo šta piše u tom ugovoru, zna se da imaju ogromne subvencije i pogodnosti. Navodno, na početku je bila ugovorena plata od 660 evra, ali ona nikada nije isplaćena. Samo prošle godine država je „Fijatu" isplatila 3,8 milijardi dinara, a plate su ukupno iznosile 2,8 milijardi. To znači da su dobili i milijardu preko uz sve oslobađanje od poreza i taksa na šta smo se obavezali - ističe Orbović.
Konsultant za strana ulaganja Milan Kovačević kaže da bi za Srbiju bilo važno da „Fijat" i kooperantske firme ostanu, ali samo pod boljim uslovima.
- Ako ostaju po lošim uslovima, uz subvencije i bez plaćanja poreza, onda je bolje da odu. Onaj ko je sklapao ugovor na 10 godina, uradio je vrlo lošu i štetnu stvar. Više od milijardu evra subvencija smo dosad dali, uložili smo više od trećine, a upravljamo samo trećinom. Nijedan privatnik koji bi imao 30 udela u nekoj kompaniji ne bi dozvolio da samo jedan Italijan potpisuje sve ključne papire, a da sam ne učestvuje. Pritom, nova vlada nije obelodanila detalje ugovora, već nas drži kao stado u neznanju, a sve to plaćaju poreski obveznici - objašnjava Kovačević.
Nokaut u „Fijatovoj" montaži
Ovo što se dešava vrelih letnjih dana 2017. ima, međutim, svoju predigru, koja je počela još 2001, kada je na ulicu izbačeno više od 10.000 radnika stare „Zastave", koju je država tada počela da restrukturiše. Tada je Vlada Srbije, još rovita od petooktobarskih promena, po nalogu EU i novog tranzicionog doba, krenula u cepkanje giganta iz doba socijalizma, u kojem je možda više nego u nekim drugim fabrikama SFRJ carovalo samoupravljanje.
Radnici su u Titovo vreme bili na ceni, direktori i poslovođe su strepeli od svake njihove reči, kritike, žalbe, a molbe za premeštaj na bolje radno mesto ili tome slično morali su da usvoje bez pogovora. Nova, postpetooktobarska Srbija odlučila je da se s tim prekine i da se stvari postave na svoje mesto. Zavodi su podeljeni na manje delove, a sve što nije trebalo „Fijatu" ponuđeno je na prodaju.
Bes radnika „Zastave" koji su označeni kao tehnološki višak prelio se na ulicu. Da bi smirila socijalne nemire, država je u vazda buntovni Kragujevac poslala svoje ljude od poverenja, tadašnje ministre Aleksandra Vlahovića i Božidara Đelića. Ogorčeni zbog praznih priča o neophodnosti promena, radnici su nasrnuli na obojicu. Maleni Boža se povukao, ali je kršniji Vlahović pružio otpor, sve pesničeći se s gnevnim proleterima ispred sedišta kragujevačke lokalne samouprave. Vrelina tih letnjih dana 2001. ostala je da žari i pali duhove radnika kragujevačke „Zastave" i narednih godina, sve do zime 2010-2011, kada su i poslednji proleteri koje „Fijat" nije želeo da vidi u svojim redovima poslati na biro rada.
U novoj „Fijatovoj" fabrici, koja je počela da se formira 2008, pošto je sa Italijanima potpisan ugovor o osnivanju zajedničkog privrednog društva „Fijat automobili Srbija", a u kojoj je s jeseni 2012. počela serijska proizvodnja modela „500 L", ostali su samo pokorni radnici. Menadžeri „Fijata" zaduženi za pravljenje psiholoških profila na osnovu subjektivne procene birali su mirne i poslušne radnike. I mislili su da su odabrali prave, one koji se neće buniti i praviti probleme. Ipak, među oko 2.500 primljenih nisu mogli baš svakoga do kraja da pročitaju pa su se neke bundžije provukle i zauzele radna mesta za novim mašinama.

Više od milijardu evra subvencija smo dosad dali, uložili više od trećine, a upravljamo samo trećinom. Nijedan privatnik sa 30 udela u nekoj kompaniji ne bi dozvolio da samo jedan Italijan potpisuje sve ključne papire, a da sam ne učestvuje
Milan Kovačević, stručnjak za strana ulaganja

Na prvi eksces u fabrici nije se čekalo dugo. Poslovođa Italijan, nervozan kao i mnoge njegove kolege koje su kod kuće ostavile porodice i došle u Kragujevac da obuče naše radnike i predoče im šta znači nova poslovna disciplina, zakačio se za jednog proletera u pogonu montaže, sve s namerom da mu objasni čemu služi plava, a čemu žuta krpa. Plava je bila namenjena poliranju haube, a žuta da se cakli šoferšajbna. Našem prikrivenom bundžiji je to bilo svejedno. Italijan je, međutim, ostao uporan, gurajući i jednu i drugu krpu radniku pod nos. Onda je usledila kontra pravo u bradu, i poslovođa se našao na podu. Montažeri su ovaj nokaut pozdravili aplauzom, radujući se što je ponosni Srbin, po ko zna koji put, pokazao zube stranom zavojevaču.
„Benvenuti a kaza"
„Fijat" se po drugi put među Srbima pojavio još 2006, kada je Boža Đelić s tom italijanskom kompanijom potpisao Memorandum o razumevanju. Očekivanja svih u Kragujevcu bila su velika. Stari radnici „Zastave" su se nadali da će u novoj fabrici biti mesta bar za njihovu decu ako već oni zbog godina ne budu odabrani. Međutim, te nade su se raspršile već dve godine kasnije, kada je postalo jasno da kod novog poslodavca ne pale porodične i ostale veze. Različiti pogledi na posao i život bili su, izgleda, nepremostiva prepreka. Kragujevčani su na ulazu u grad 2008, kad je potpisan ugovor sa Italijanima, postavili veliki transparent s natpisom „Benvenuti a kaza" (Dobro došli kući), a onda su se radnici preuzeti iz stare „Zastave", kojom su decenijama samoupravljali, suočili sa surovim kapitalizmom.
Nezadovoljstvo novom poslovnom politikom vrhunac je dostiglo 2013. Maja te godine, neki gnevni radnik je izgrebao i oštetio tridesetak velikih „fića" spremnih za transport do Luke Bar u Crnoj Gori, odakle je praktično počinjao izvoz automobila u Evropu i SAD. Kragujevac je bio oblepljen flajerima podrške, a mnoge anarhokomunističke grupe su likovale. Dosta je izrabljivanja, imamo mi svoj ponos, govorilo se tada na ulicama i po gradskim kafanama. Nije bilo mnogo onih koji su upozoravali da će nam se takav razvoj događaja obiti o glavu. Italijanski menadžeri svakako nisu zaboravili taj incident. Danas možda „Fijat" razmišlja da napusti Srbiju. Bez obzira na očito nepovoljan ugovor po našu državu, pitanje je hoće li nam se to isplatiti. Šta će biti s Kragujevcem i Srbijom ako „Fijat" ode? Hoćemo li se radovati što smo isterali stranog zavojevača ili ćemo kukati?