INTERVJU, DR VLADAN PETROV: Dijalog ne treba da donese konačno rešenje za Kosovo

INTERVJU, DR VLADAN PETROV: Dijalog ne treba da donese konačno rešenje za Kosovo

dr Vladan Petrov, profesor Ustavnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu


Dijalog treba da nas učvrsti u tome da je kosovsko pitanje i dalje suštinski identitetsko pitanje za Srbiju. Ako nije tako, onda ne treba njime toliko ni da se bavimo ili treba da izađemo na referendum, da kažemo – slušajte, mi smo na evropskom putu, a taj put je takav da će nam bez Kosova biti lakše i ako to nije uslov za ulazak u EU

Po okončanju unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji, koji je počeo u utorak skupom 40 pravnika u Palati Srbija, Beograd ne bi trebalo da izlazi sa konkretnim predlogom za rešenje kosovskog pitanja, jer kraj dijaloga ne bi trebalo da predstavlja i kraj pregovaračkog procesa između Beograda i Prištine. Umesto toga, Srbija bi trebalo da izađe sa platformom za dalje pregovore, u kojoj bi bilo jasno rečeno šta je to minimum ispod kojeg srpska država neće ići. To je stav profesora Ustavnog prava dr Vladana Petrova, jednog od organizatora pomenutog skupa, koji dodaje da je „samo u glavi predsednika Republike, kao inicijatora dijaloga, da li po njegovom okončanju misli da iz njega izađe sa konkretnim predlogom ili ne”.
– Da sam na njegovom mestu, ne bih išao sa konkretnim predlogom razrađenim u detalje – kaže dr Petrov u razgovoru za “Ekspres” i dodaje: „Išao bih sa platformom. O platformama se i ranije govorilo. Imali smo neke platforme u začetku i kod predsednika Tomislava Nikolića.”

Koje niko nije razmatrao?
– Niko, da… Mislim da treba da izađemo sa jasnom platformom u pogledu toga šta najviše možemo da podnesemo kad je reč o daljim pregovorima sa Kosovom. Apsolutno većinski stav je da ni po koju cenu ne treba priznati nezavisnost Kosova. To bi lančano omogućilo, kroz odgovarajuću proceduru, njihovo članstvo u UN. Drugim rečima, mi smo spremni i za ograničeni međunarodno-pravni subjektivitet Kosova, koji oni na mala vrata u pojedinim organizacijama već dobijaju. A međunarodno-pravni subjektivitet punog kapaciteta je, prema mom mišljenju, ta crvena linija preko koje Srbija ne bi mogla da ide. Profesor Vladan Kutlešić, koji je učestvovao u nekim razgovorima sa Albancima od pre 20 godina, zauzeo je jedan krajnje realističan i minimalistički pristup, a na osnovu tadašnjeg iskustva da se sa kosovskim Albancima ni tada nije moglo pregovarati. On (Vladan Kutlešić) ne vidi do čega bi bilo kakva platforma mogla da dovede, dakle, mi njima treba da damo ono što oni žele.

I što velikim delom već imaju?
– Tako je, i da onda, prema njegovom mišljenju, pošto je zajednički interes EU da stvorimo neku vrstu ekonomskog, carinskog saveza, kao neku vrstu pripreme za ono što sledi.

Ali su se stvari promenile od kada je on pregovarao sa Albancima?
– Suština je u tome da oni već tada nisu hteli da pregovaraju. Da li su tada bili spremni na nešto manje od ovoga što sada imaju, pitanje je o kojem se može spekulisati. Ali je činjenica da su oni i tada imali opstrukcionistički stav. On je proizlazio i iz činjenice, koja se često stavlja pod tepih, da praktično autonomija Kosova i Metohije po Ustavu iz 1990. godine nikada nije bila ni uspostavljena. Pristalice nove realnosti, koje insistiraju na tome da se Kosovo prizna i da mi donesemo novi ustav koji Kosovo ne bi tretirao kao deo Srbije to zaboravljaju. Nije ova stvarnost, stvarnost ovog trenutka. Mi, nažalost, prerogative suverenosti već niz decenija na Kosovu ne ostvarujemo. Ako bismo išli tom logikom, mi bismo naravno mogli da kažemo da to nije naša teritorija. Ali je činjenica da postoje Srbi na Kosovu i Metohiji, i to u mnogo većem broju nego što se to paušalno određuje i jasno je da mi nećemo moći da dobijemo ni taj minimum, a to je zaštita srpske zajednice na Kosovu, ako damo sve. Srbija mora da bude konstantno aktivna, da bude prisutna. Ne sme samo deklarativno da se zalaže za prava Srba na Kosovu. Moja je procena da, ako budemo dovoljno mudri, pitanje statusa Kosova neće biti rešeno u kratkom periodu.

Da li Vam je posle prve debate jasnije koji je okvir u kojem će se kretati i koje je moguće rešenje?
– Ako je predsednik Republike oročio, možda ne baš tvrdo, za mart, realno je očekivati da radna grupa za koordinaciju sortira materijal i počne da radi sa ljudima iz profesure na nekoj skici nečega što bi bila platforma. Sve preko toga je nerealno, pogotovo imajući u vidu spekulacije o parlamentarnim izborima… Nije realno da mi možemo da izađemo sa čvrstom platformom krajem marta, ali ipak ponavljam da dijalog treba da nas učvrsti u tome da je kosovsko pitanje i dalje suštinski identitetsko pitanje za Srbiju. Ako nije tako, onda ne treba njime toliko ni da se bavimo ili treba da izađemo na referendum, da kažemo – slušajte, mi smo na evropskom putu, a taj put je takav da će nam bez Kosova biti lakše i ako to nije uslov za ulazak u EU. Onda bi građani morali na referendumu da se izjasne o tome da li oni Kosovo vide kao deo svog političkog, a ne samo teritorijalnog bića. Ona dva scenarija koja bagatelišu dijalog su u startu neprihvatljiva. A to je potpuno usklađivanje Ustava sa stvarnošću i priznavanje nezavisnosti, odnosno da se držimo Ustava kao pijan plota.

U smislu Dali u tom slučaju imamo preambulu koja definiše Kosovo kao teritoriju Srbije sa
suštinskom autonomijom?
– Da, tako je. Ne dirajte nam preambulu, i to je to. Možda će baš to, ako radimo na suštinskoj autonomiji, koju možda treba i da nazovemo drugačije u jednom trenutku, zahtevati promenu Ustava, pa i preambule. Sve, ali po cenu da Kosovu više ne damo ništa, jer sve smo dali. A oni opet pozivajući se na Briselski sporazum koji je od pravne struke veoma loše ocenjen.

Briselski sporazum je neustavan?
– Tako je. Ali i tu Srbija može da bude spremna da poustavi Briselski sporazum.

Kako?
– Evo, ovih dana srpske sudije su dale izjavu pred kosovskim predsednikom. To su tekovine Briselskog sporazuma. To je naš pristanak da sprovodimo Briselski sporazum. Oni ga sprovode u delu koji njima odgovara. Sa druge strane, Ustavni sud Kosova je proglasio Briselski sporazum neustavnim, jer njihov duh koliko god ima nešto što nama ne odgovara, ima i nešto što njima ne odgovara. Iz Briselskog sporazuma ipak ne proizlazi međunarodno-pravni subjektivitet Kosova. Drugo, mi moramo da istrajemo na formiranju Zajednice srpskih opština, jer to je neki nukleus. Ko zna šta će se za nekoliko decenija desiti. Ne smemo dozvoliti da nas tamo uopšte nema. Možda i zbog toga što još iz neke fioke može da bude izvučena neka ideja o podeli Kosova.

Međunarodno-pravni subjektivitet punog kapaciteta je, prema mom mišljenju, ta crvena linija preko koje Srbija ne bi mogla da ide

Koliko god sad nerealno izgledalo?
– Da. Zato kažem da dijalog ne sme da pruži konačan odgovor kojim bismo se mi odrekli Kosova i Metohije. Može, ali onda bismo morali posle dijaloga, i ako bi predsednik procenio da je to rešenje, da idemo na referendum. Političko rukovodstvo Srbije na čelu sa Aleksandrom Vučićem ima legitimitet da proceni da li je trenutak, posle ovog dijaloga, da se ide na referendum. Ali rukovodstvo, pa i sam Vučić nemaju mandat da kao pojedinci kažu da Kosovo i Metohija nije Srbija. Jednostavno mora to na kraju da se iznese pred građane. Ali, koliko ja vidim, iz razgovora sa ljudima koji su mi bliski, a u tom su političkom rukovodstvu, ne vidim da je to opcija.

U debati izneti su široki ali suprotstavljeni stavovi. Kuda nas to vodi?
– Širok je opseg jer smo u situaciji u kojoj po sadašnjem Ustavu Kosovo i Metohija ne samo da su sastavni deo Srbije, nego su i oblik teritorijalne autonomije u Srbiji. To nije čak ni federalna jedinica.

To je manje od toga?
– Da. Ustav proklamuje suštinsku autonomiju Kosova i Metohije, što je pojam koji je nepoznat ne samo ustavno-pravnoj nauci nego i uporednom pravu. Prvi put se spominje u Rezoluciji 1244 SB UN, ali se nigde ne definiše pojam suštinske autonomije. Naš Ustav nju stavlja u okvir teritorijalne autonomije, ali je ne definiše. Pitanje je šta bi ta suštinska autonomija sadržinski mogla da znači. Mislim da još postoji prostor da se taj pojam širi, možda čak i mnogo više nego što smo, kada je Ustav donet, bili i spremni da prihvatimo. Ima onih koji misle da je suštinska autonomija previše tesan koncept, kako god ga tumačili, da je prevaziđen i da kosovski Albanci nemaju interes da ulaze u pregovore u kojima bismo im ponudili bilo kakav koncept suštinske autonomije. Zato se ovo i naziva unutrašnjim dijalogom, zbog toga što Srbija u tom dijalogu ne sme mnogo da se bavi drugom stranom. Moramo da se bavimo samim sobom, da vidimo gde je zaista suštinski pozicija Kosova i Metohije u modernom političkom i ustavnom identitetu i da pokušamo da izađemo sa platformom koja će biti ono što Srbija smatra da je neka krajnja granica.

Dakle, neki maksimum do kojeg se može ići?
– E tu ulazimo u drugi deo. To su te ideje o nekakvom savezu država, pa i nekakva osobena ideja profesora Kutlešića o realnoj uniji, koja ima jedan jak argument – da kosovski Albanci jednostavno ne žele nikakav aranžman u kojem ne bi bili država. Štaviše, ne žele nikakav aranžman u kojem ih Srbija ne bi priznala kao državu. On je ponudio upravo tu realnu uniju koja bi bila poprilično interesna tvorevina. Imamo pre svega neke zajedničke ekonomske interese, a možda i taj interes da manje-više sinhronizovano uđemo u EU. I možda će to biti i za EU prihvatljivije da kao takvi uđemo. Naravno, drugo krajnje rešenje je da se ne ide ni u kakav savez, nego da ide svako za sebe. To je po meni ipak prihvatljivije, jer zašto bismo ulazili u bilo kakav savez koji bi prethodno podrazumevao da priznamo Kosovo kao državu? Ako je već dotle došlo i ako ništa drugo ne možemo nego da ga priznamo, ne vidim razlog da ulazimo u savez sa Kosovom. Ali to su dva suprotna pola o kojima sam govorio. Stav koji je bio preovlađujući je da se na konceptu suštinske autonomije može barem još nešto pokušati, tako da postojeći Ustav izgleda kao da nije istrošio sve kapacitete. Dijalog mora na neki način da se sužava. Ali važno je da se zna da je jednoglasan stav sa prve debate da dijalog ne treba da okonča proces pregovora. Dijalog treba da učvrsti poziciju Srbije u daljim pregovorima. Preovlađuje stanovište da mi ne treba previše da žurimo, ne samo zbog neke promenjene geopolitičke situacije, već i zbog toga što smo mi dali sve što možemo da damo.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar