(FOTO) VALJEVAC I BEOGRAĐANKA SA JEDNIM KOFEROM OBIŠLI CEO SVET


 “Bez previše razmišljanja” glavni je moto zaljubljenog para globalnih vagabunda Strahinje i Anje. Još otkada su u Crnoj Gori zamenu gume platili bocom viskija, shvatili su da trampa i dalje funkcioniše. Krenuli su na put oko sveta sa samo 500 evra u džepovima, na kojem su preživeli tako što su u gradu Kampotu pravili krem bananice domorodcima, na Baliju su radili marketing za neki rizort u zamenu za smeštaj i hranu, u Portugalu razvozili nameštaj

Strahinja Tanasković i njegova devojka Anja Vuković žive život o kojem većina nas samo mašta. Ne, oni nisu rođeni pod srećnom zvedom, oni svoju prate. Njihova životna avantura, u stilu “put oko sveta za 80 dana”, započela je jednog lepog dana u martu ove godine, kada su dali otkaze na poslovima od 9 do 17 i skrpili 500 evra za put. Bez previše razmišljanja, kupili su kartu u jednom pravcu za Kambodžu i odleteli… Od tada su upoznali Indokinu, Bali, Šri Lanku, Bejrut, zatim Portugal, Španiju, ostrva Turske, katakombe Pariza, pa  Kubu i Ameriku. Za kratku promenu svratiše u Beograd da izljube majke, srede vize, produže kartice i povedu trećeg svedoka saradnika sa sobom u drugi nivo avanture…

Ako vam se muti pamet od sumnji i čuđenja  – “kako su, ‘leba ti, to uspeli sa 500 evra?!”, ne bojte se, odgovor nije ni u kakvim nečasnim poslovima, već u kreativnim idejama za sitni biznis. Još otkada su u Crnoj Gori zamenu gume platili bocom viskija, shvatili su da trampa i dalje funkcioniše, iako nismo u Mesopotamiji. Tako su u gradu Kampotu pravili krem bananice (prave banane su nabadale na štapić, umakali u čokoladu i prodavali lokalcima), na Baliju su radili marketing za neki rizort u zamenu za smeštaj i hranu, u Portugalu su razvozili nameštaj… Pa dalje put pod noge u neki novi kutak globusa. Napravili su blog “Whatifness”, što znači “šta ako…”, na kom opisuju svoje putešestvije, dele besplatne savete za maštovite posliće, a pritom na Instagram i Fejsbuk kače fantastične fotografije sa egzotičnih mesta. Osim toga, na blogu je moguće dobiti i uputstva za sve one koji “neće kući s mora”, a i one koji ne žele da žive po konceptu “tako treba”.
Pare koje zarade ne štede “za crne dane”, već uživaju u sitnim zadovoljstvima. Tako je Anja u Kambodži kupila za svaku devojku neophodne tigraste čarape za japanke, a Strahinja se počastio vrlo korisnim kačketom sa kmerskom legitimacijom za noćnog čuvara. Ovaj mladi par, uhvatili smo na kratkom predahu u Srbiji, dok pakuju rančeve za Englesku. Na naša pitanja odgovarali su zajedno, često uz osmeh, a dopunjujući jedno drugom i misli i odgovore.

Foto Privatna arhiva

Foto Privatna arhiva

Na vašim slikama se vidi radost, ali vrlo zanimljivo, za nekog ko stalno živi na rubu egzistencije, i spokoj. Kako vam to uspeva?

– Hranimo se solarno tako da nam je raspoloženje po difoltu – “nebrigić” (smeh). Međutim, koga zanima realnost, na našem fejsu ima klipove u kojima smo dokumentovali razna cimanja, na primer kako jedemo ostatke tuđe hrane u tržnom centru ili oblačimo sav svoj kofer stvari na sebe da ne bismo platili dodatnih 60 dolara za kofer bezobraznoj avio kompaniji.

Foto Privatna arhiva

Foto Privatna arhiva

Nedavno ste na Kubi proveli mesec dana. Samo to da ste obišli, pa bi vam pola nas običnih smrtnika zavidelo – kako je živeti tamo?

– Havana je šarmantniji, romantičniji teleport u ’92. kod nas. Umesto filozofiranja, dočaraćemo vam je jednim mentalnim bukmarkom. Suton je. Vade se improvizovani stolovi za domine. U stanu do nas, matori lik prosvirava skale na trubi. Devojčica tverkuje uz regeton, klinci igraju bejzbol sa nogom od stola i čepom od soka. Malo dalje niz ulicu, komšija nešto petlja na svom starom Tanderbird-u i šalje poljubac nekoj čikiti iz kraja, koja se vraća sa dva kartona jaja i novim turbo frenčom na noktima. E to vam je Havana, čist život. Tamo smo bili baš kada je udario uragan “Irma”.

Kad izgoriš na letovanju, namažeš kiselo mleko i hladiš kožu. Šta uraditi, ako te na letovanju zadesi uragan?

– Došli smo na “proslavu” dočeka Irme, kako kažu najvećeg uragana u poslednjih 100 godina. Sačekali su nas kilometarski redovi za hleb, vodu i konzerve tune. Tipično, stranci su se opskrbljivali kao za apokalipsu dok su lokalci svemu tome pristupili rutinski. Sa pažnjom su ornamentalno lepili izloge i šoferšajbne trakom, da bi sprečili ciklon da oduva i ono malo stvari koje imaju. Mi smo te dane proveli šćućureni u sobi, bez vode i struje. Internet, koga inače ima u mikrogramima, tih dana je bio teška apstrakcija. Celu noć smo budni slušali lomljavu i po zvukovima nagađali udarce drveća, semafora i oluka u našem komšiluku. Kada smo sutradan izašli na ulice, zatekli smo gomile Kubanjerosa koji se bez drame evakuišu na provizornim brodicima, skupljaju ostatke svojih i komšijskih kuća i klade se da li će sledeći talas koji udari u čuveni Malekon biti strašniji od prethodnog.

A posle?

– Posle toga kad se grad evakuisao, pa onda preporodio, živeli smo u favelama sa Kubancima i na kraju čak završili u vulgarno glamuroznom hotelu zbog novog ciklona i otkazivanja leta.

Foto Privatna arhiva

Foto Privatna arhiva

Zamislite kako četiri dana bez kinte živite od nekoliko zalogaja bajate zemičke ili banana. Oboje gluvi, od hronične infekcije uva, a Strahinju ujelo neko škorpioidno biće, od čega ima natečenu nogu i blage halucinacije. Na sve to, jedan novčanik izgubimo, a jedina preostala kartica nam istekne. Al’ kad pregrmiš u tvrdim uslovima, život postaje mekši, kaže Anja

Jesu li stvarno Kubanci najsrećniji narod?

Strahinja: Posmatrajući život u Havani, videli smo samo iskrene emocije, bez imalo malicioznosti. Komšijska galama, kreće od ranog jutra uz smeh kojim se ljudi dobacuju sa terasa. Poljupci se non stop šalju, ali ne oni ovlaš iz kurtoazije. U zenu su, čak i kada horda ljudi čeka jedan autobus. Ne znamo da li je sve to fasada ili ne, ali smo sigurni da su emocije iskrene i da nema čitanja izmedu redova. Ali s obzirom da to da Kubanac preko bonova dobija 250 grama piletine mesečno i da ne sme da prodaje ribu koju upeca, kažu da se raduju promenama i vidno žude za boljim danima.
Kad ste pomislili: ko me terao ovde da dođem?
Anja: Zamislite sebe četiri uzastopna dana bez kinte, i živite od nekoliko zalogaja bajate zemičke ili banana. Oboje gluvi, od hronične infekcije uva, a Strahinju ujelo neko škorpioidno biće, od čega ima natečenu nogu i blage halucinacije. Na sve to, jedan novčanik izgubimo, a jedina preostala kartica nam istekne. Al kad pregrmiš u tvrdim uslovima, život postaje mekši.

Koji kutak sveta ti liči na Valjevo, a šta je Anju podsetilo na njen kraj ili maminu kujnu?

Strahinja: Jedan suludi vodopad na Baliju i reka u centralnoj Portugaliji, su me momentalno vratili na Degurić branu i kanjon Gradca. Jednom ortaku sam poslao fotku i ložio ga da sam se vratio u Valjevo.
Anja: Moja mama previše vlada u kuhinji da bi me igde na svetu podsetilo na njeno kuvanje. Jedino se Portugalija sa svojim nezamislivo ukusnim delicijama mogla malo približiti nedeljnom ručku u mojoj kući na Lekinom Brdu.

Koliko stvari nosite sa sobom? Što bi rekle majke, imate li toplo da obučete?

– Anja: Spakovali smo se užasno! Poneli smo stvari za osvajanje Akonkagve kao i za ležernu partiju tenisa za koju prilika, normalno, uvek može negde da iskrsne. Naša neukost je bila teška 22kg po torbi. Ali tu školarinu smo platili pa greške nećemo ponavljati.

Foto Privatna arhiva

Foto Privatna arhiva

Bez koje tri stvari se ne ide na ovakav put?

– Anja: Hemingvej je rekao: “Na put se nikada ne ide bez onoga koga voliš.” A sa malo manje romantične strane dobro je imati i Kindl (ili neki sličan e-reader), jer putovanja su duga, a knjiga su teške.
– Strahinja: Neki zlatan lančić koji možete da zavaljate kad sve lađe prete da potonu.
Blog, fotografije, vođenje profila na društvenim mrežema – sve je to digitalni marketing, jeste li ikad prestali da se bavite svojim poslovima?
Strahinja: Na putu smo radili sve živo: od iseljenja, krečenja do fotkanja gajbi i prodaje čokoladnih bananica. A što se digitalnog marketinga tiče, ne bismo ga nazvali poslom nego prepričavanjem svih tih iskustava ostatku sveta.

Strahinja, dobio si poziv da održiš predavanje na nekoj marketinškoj radionici, čim ste sleteli. Jeste li svesni da ste, paradoksalno, ovim obezbedili sebi posao od 9 do 17h čim se vratite?

Strahinja: Put nam je doneo poslove, i da stvar bude još lepša jutros smo radni dan počeli gledanjem “Blade Runner-a” umesto zevanja u tuđe novine u zagužvanom busu za kancelariju.

Šta je najlepše, a šta najluđe što ste radili?

– Najluđa stvar – kada smo u gluvo doba otvorili šaht, spustili se 15 metara ispod Pariza i otkrili podzemni lavirint katakombi, gde smo proveli celo veče sa našim ortakom koji je rekreativni katafil (ljubitelj katakombi prim.aut.). Najlepša je maratonski piknik na zavučenoj balinežanskoj plaži, koju smo igrom slučaja jednog dana u maju imali sami za sebe.

Šta je slađe, zaraditi pare ili smeštaj i hranu?

– Definitivno krov nad glavom, jer teže je prodati kilo trulih trešanja van sezone nego na redukovanom engleskom ubediti nekog, recimo Šaktija iz Trinkomalea (Šri Lanka), da te angažuje i da shvati da su usluge koje mu nudiš vrednije od cene njegovog smeštaja – tri kila “JPEG-ovine” za noćenje.

Sri Lanka, Foto Privatna arhiva

Sri Lanka, Foto Privatna arhiva

Kako je kad se posvađate u nekoj vukojebini?

– Zapravo je super, zato što naučite da iskulirate i rešite sve odmah, a ne da lupate vratima i odlazite teatralno na piće da o tome dramite nekoj trećoj osobi.

Ako odlučite da se venčate, u kom delu sveta će to biti?

Anja: Na izvoru Gradca. Jeste da je Strahinjin domaći teren, ali mladina strana se uopšte ne bi žalila.
Kad ćete i da li ćete prestati sa ovakvim životom?

– Error 404.

Zovu li vas da se skrasite?

– Ako skrasiti se znači posao od 9 do 21h, 20 dana odmora godišnje i kredit – verovatno se nikad nećemo javiti na taj poziv.

 Foto Privatna arhiva

Foto Privatna arhiva

Devojčica koja tverkuje uz regeton, klinci igraju bejzbol s nogom od stola i čepom od soka. Malo dalje niz ulicu, komšija nešto petlja na svom starom “Tanderbird-u” i šalje poljubac nekoj čikiti iz kraja, koja se vraća sa dva kartona jaja i novim turbo frenčom na noktima. E to vam je Havana, čist život, objašnjava Strahinja

Šta ste o sebi naučili za ovo vreme?

– Da možemo da pocepamo atom, ako bez odugovlačenja i elaboriranja samo probamo.
Gde ste osetili najveći strah, a gde rekli “e sad mogu da umrem”?
– Anja: Kada je Strahinja za dlaku izbegao tuču sa vlasnicima lažne autobuske stanice u Kambodži, oboje smo obrisali ladan znoj na plus 50. A ESMDU (e sad mogu da umrem) trenutak me je strefiio kada sam probala iskonsku autohtonu portugalsku natu (tradicionalni kolač od koga svako normalan izgubi razum). Strahinja je to osetio kad je u srednjovekovnom selu na napuštenom imanju, uskočio u infiniti bazen sa pogledom na šumu eukaliptusa.

Šta je najlepši poklon koji ste dobili, mislim i na velike kompanije i na plemena?

– Strahinja: Ključevi od bembare na 10 dana, kao neočekivani poklon od darežljivog Engleza u severnoj Portugaliji. Najluđi poklon je kamera, koju smo dobili kada nam je bila potrebnija nego ikad (vidi okvir).

Donosite li suvenire i koji je najlepši?

– Od preživelih, najdraži nam je mesingani zvekir koga smo svugde tražili i najzad našli kod kovača u Stambolu. Taj zvekir će krasiti naša ulazna vrata, kad se budemo “skrasili”.

Sri Lanka Foto Privatna arhiva

Sri Lanka Foto Privatna arhiva

         U Aziji niko nema pojma ko su Srbi

Šta ljudi misle o nama, znaju li uopšte da Srbija nije Sibir?

– U Aziji bi pitanje vezano za Srbiju moglo da bude 15. na kvizu Milioner, a na Kubi misle da smo i dalje Jugosloveni ili Srbija i Montenegro. Ali da nađemo sredinu, imamo reputaciju legendi bez puno para.

Imali pomoć i od velikih kompanija

Anjin i Strahinjin promotivni video, obradu opere Karmina Burana, koja podstiče ljude da ne razmišljaju previše i krenu za svojim snovima, primetio je veliki mobilni operater i ispratio ih na put s novim pametnim telefonima i besplatnim romingom, “da mogu da se jave mamama”. To nije jedini put da im se posrećilo. Kada su želeli iz Šri Lanke da odu u Barselonu na neki festival, njihovi onlajn dimni signali i duhovito kukumavčenje na blogu privukli su veliku avio-kompaniju, koja im je platila karte do Barse.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar