INTERVJU, GORAN VESIĆ: Rezultat je nova mera srpske politike

Isti ljudi koji napadaju Vučića imali su 2003. godine projekat „Menhetn na Balkanu". A svako ko je bio u Njujorku zna da su simbol Menhetna visoke zgrade. Problem je u nečemu drugom. Oni su imali samo želju, a nisu imali ni znanje ni volje, a ni sposobnosti da je sprovedu. A mi jesmo. E, u tome je razlika između nas i njih

Goran Vesić je u život krenuo kao klasični jugoslovenski globtroter. Rano detinjstvo je proveo u slovenačkom Mariboru, gde mu je otac, vojno lice, radio u JNA, zatim je prešao u Kraljevo da završi osnovnu školu i gimnaziju. JNA je služio u Somboru, Zagrebu i Zemunu. Krajem osamdesetih je stigao u Beograd da studira, uđe u onaj izvorni DS, oduševi se Zoranom Đinđićem, desetak godina kasnije plati cenu tog oduševljenja, izađe iz politike, da bi se u drugoj deceniji dve hiljaditih odlučno vratio u nju, podržavajući nekoga čiji su ga talenat, odlučnost i jasna politika podsetili na Đinđića, i postao član SNS i menadžer Grada Beograda. Opet, ako bilo ko razmišlja o Vesićevim političkim ocima, veliku grešku će napraviti ako ne pomene Jovana Sarića, gradonačelnika Kraljeva s kraja 19. veka, onog koji je želeo da Kraljevo bude „kao Čikago", i koji je nacrtao urbanistički plan u kojem su sve ulice, baš kao u Čikagu, bile pod pravim uglom, a zatim svoju volju sproveo na brz i efikasan način uklanjajući ograde i kućice s nekoliko pandura, ne prežući ni od čega kako bi podozrive srpske seljake uveo u neki red.
- Jovan Sarić je primer posvećenog gradskog čelnika. Ne samo po tome šta je uradio, odnosno kako je jednu orijentalnu varošicu pretvorio u urbanizovan grad sa ulicama koje se seku pod pravim uglom i s bulevarima. Imao je plan i viziju kako to da uradi. Bez vizije, bez ideje kako da se plan pretoči u stvarnost ne može se voditi veliki grad. Jovan Sarić je imao hrabrosti da se u 19. veku, obrazovan na zapadu i pun energije, vrati u Srbiju i jednu tursku varošicu pretvori u evropski grad i da menja stvarnost. Takav je bio gradonačelnik Beograda Branko Pešić, hrabar lider s jasnim planom kako da Beograd postane metropola. Gradeći Gazelu, „Beograđanku" i Prokop, pokazao je da ima san i viziju. Ja svoj Beograd sanjam, svaki dan i svaku noć. Sanjam veliki uređen grad, sanjam gradilišta, kranove, mostove, parkove, nove zgrade, naselja, sanjam njegove prave uglove, veze i, naravno, ljude koji u njemu žive i rade. Bez ljudi, san ne vredi. Prazan grad nije ništa drugo nego kulisa za nemi film, bez sadržaja, radnje i bilo kakvog kraja. Grad su ljudi, ljudi koji ga grade, misle o njemu, koji su njegov sadržaj i čine ga svakoga dana velikim. Zato kada me ne neko pita da opišem u jednoj rečenici kakav Beograd želim, ja kažem da želim „grad za ljude". Grad koji je humanizovan, koji vodi računa da život stanovnika bude komforan, a to znači šetališta i pešačke zone, dečja igrališta blizu zgrada gde ljudi žive, biciklističke staze, dobar javni prevoz čiji je deo i metro, uređene muzeje, obdaništa i škole... To je moj san.
Opet, to ipak ne objašnjava, bar ne do kraja, pozivanje na davno umrlog kraljevačkog gradonačelnika Sarića ili beogradskog Pešića.
- U pravu ste. Kod Pešića i Sarića ima još nečeg što je veoma važno za svaki grad. Oni su bili domaćini u najboljem smislu te reči. Mislim da ta reč najbolje objašnjava ulogu svakoga ko želi da rukovodi gradom. Jednostavno, mora da bude domaćin. Da radi i ono što ljudi žele tako što priča s njima i sluša njihove zahteve, ali i da čini ono što im se na prvi mah ne sviđa, da ih tera da rade, da zakera ako nisu dovoljno efikasni, da zahteva rezultat svakog dana, da ruši sve prepreke pred sobom i da omogući da svi koji su pod njim na kraju dana budu zadovoljni. To ne važi samo za gradove. Uostalom, pogledajte najuspešnijeg političara u novijoj srpskoj istoriji, Aleksandra Vučića. On je pravi domaćin čitave zemlje. A ako malo pogledate u svet oko nas, videćete to isto. Državama, onim najuspešnijim, upravljaju domaćini. Oni koji su hrabri da vode, da donose odluke, da menjaju stvarnost i da vode napred. Politika je, posle toliko godina, ponovo stigla na taj osnov, na personalizaciju zadatka koji je pred njom, na jasnu ulogu onog prvog među jednakima. Merkelova je domaćin, Orban, Putin, Makron... To nije samo trend. To je potreba svakog sistema ako hoće da bude efikasan i da ostvari neki rezultat. Neko uvek mora da bude taj ko će vući, gurati, davati najviše, ali i tražiti najviše, i odlučivati na kraju o nečemu što je u opštem interesu. Da se vratimo na početak, to su bili Branko Pešić i Jovan Sarić. Ljudi odluke. I efikasnog sprovođenja istih odluka. Hoćemo prave uglove, nema prečica, krivina, silaska s puta kojim smo krenuli. To radi Vučić. I to mora da radi svako ko rukovodi bilo kojim gradom u Srbiji, a pogotovo Beogradom, koji je veći od nekih zemalja Evropske unije.
Lepo to zvuči, ali izaziva i otpor. Nečije uređivanje bilo kojeg prostora ljudi često doživljavaju kao mešanje u njihov život.
- Naravno. „Beograd na vodi", pa i Savamala su najbolji primer. Cenu za taj pokušaj uvođenja reda, uređivanja grada, njegovog privođenja nameni, oplemenjivanja, plaća, nažalost, ni kriv ni dužan Siniša Mali. A kada pogledaš već danas kako izgleda taj deo grada, ne možeš a da se ne zapitaš kome smeta sve to? Kome nije stalo do novih sadržaja u gradu, do silaska na reke, novih zgrada, sređivanja infrastrukture, velikih projekata, hiljade radnih mesta koje oni stvaraju, većeg protoka kapitala, investicija koje privlače nove investicije ili oživljavanja turističkog potencijala? Sve je to „Beograd na vodi". Projekat za budućnost, o kojem će se za sto godina pričati kao o trenutku kada je Beograd postao evropska metropola 21. veka. Godinama se vodi čitava hajka na čoveka koji je sve to pokrenuo, na Aleksandra Vučića. Prvo sam mislio da je to nerazumevanje protivnika. Jer zašto bi neko bio protiv toga da se očisti i uredi preko sto hektara zemljišta u centru Beograda pored reke, da se sklone šine, očiste bombe, da se rasele ljudi koji su živeli u vagonima i udžericama bez vode i kanalizacije u nove stanove dostojne ljudi, i da se tu još investira 3,5 milijardi evra? Kasnije sam shvatio da je u pitanju frustracija. Jer ti isti ljudi koji napadaju Vučića imali su 2003. godine svoj projekat „Menhetn na Balkanu". A svako ko je bio u Njujorku zna da su simbol Menhetna visoke zgrade. Problem je u nečemu drugom. Oni su imali samo želju, a nisu imali ni znanje ni volje, a ni sposobnosti da je sprovedu. A mi jesmo. E, u tome je razlika između nas i njih. Zato je Vučić najuspešniji političar i zato mu ljudi veruju, jer on sprovede ono što obeća. Zato se sa svakim novim izgrađenim spratom na „Beogradu na vodi" povećava stepen njihove frustracije jer je svaki novi izgrađeni kvadratni metar i svaki novi metar uređene obale još jedan dokaz njihove nesposobnosti.

Uspeli smo da pokrenemo proces ostvarivanja vizije o Beogradu na svojim rekama, koju je prvi počeo da sprovodi knez Miloš stvarajući Savamalu. Sve ostalo što će se dešavati biće samo posledice i sprovođenje ove suštinske odluke za istoriju grada

Naša nacionalna osobina je opiranje promenama...
- To je tačno. Ljudi često nisu u stanju da prepoznaju korist za sebe i svoju decu od nekog projekta. I ne bi ništa promenili, ni u sebi ni oko sebe, plašeći se da ih ta promena slučajno ne poremeti. Radomir Konstantinović bi, da je živ, u tom i tolikom otporu prema nečemu novom sasvim sigurno prepoznao palanku kako ju je opisao u svom briljantnom delu „Filosofija palanke". I ja nemam drugi izraz za to. Palanka jeste, pre svega, otpor prema svemu novom, i svakom pomeranju i promeni. I to je oduvek ovde tako. Knez Miloš je slao momke s motkama da teraju zanatlije, kafedžije i prodavce, da im ruše barake kako bismo se konačno spustili na reku. Savamala je nastala tako, motkom, kao srpska trgovačka varoš koju je knez Miloš gradio nasuprot Kalemegdanu, koji je bio u turskim rukama sve do 1867. godine. Danas nastaje uz pomoć kranova, kamiona, dizalica... Nedavno sam čitao novinske članke iz vremena kada je Branko Pešić zidao „Beograđanku". Znate li kakva je to bila hajka u ondašnjim, da kažemo kontrolisanim medijima, jer smo živeli u jednopartijskom sistemu? Da je to najružnija zgrada, da će promeniti vizuru grada, da Beograd ne treba da ima tako visoke zgrade... Kada je građena Palata „Albanija", do „Beograđanke" najviša zgrada na Balkanu, u tadašnjoj štampi je vođena takva hajka protiv tog projekta s lažima da će se sve okolne zgrade srušiti pa su ljudi prodavali stanove i bežali iz okoline! Pogledajte tekstove u novinama iz vremena izgradnje Gazele. Napadaju Branka Pešića jer baca pare pošto gradi most sa šest automobilskih traka! Danas nam ne bi bilo dovoljno ni 12 traka. Ista je matrica. Na isti način se danas napadaju „Beograd na vodi", fontana na Slaviji, šetalište pored Save, pešačke zone u centru grada. Zamislite kakva bi histerija nastala da je, recimo, sadašnja vlast u Beogradu odlučila da Meštrovićevog „Pobednika" postavi na Kalemegdanu. Već znam šta bi pričali, od toga da narušava vizuru tvrđave i da spomenika nema u originalnim projektima pa do toga da nije bilo javnog konkursa i zašto baš Ivan Meštrović kada ima stotinu njih koji su predodređeni da nešto tako urade, samo ih niko ne zove.

I gradnju „Beograđanke", u vreme Branka Pešića, pratila je hajka u medijima. Da je to najružnija zgrada, da će promeniti vizuru grada, da Beograd ne treba da ima tako visoke zgrade

Da li mislite da je lakše političarima koji ljudima povlađaju?
- Na prvi pogled jeste lakše, ali takvi političari ne ostavljaju trag u istoriji. Najbolji primer za to vam je najveća prevara u istoriji srpske politike, Boris Tadić. Prevara ravna Šćepanu Malom. On je prvi promovisao „marketing politiku", odnosno, da prevedem na srpski, „politiku bez ideje, u kojoj se ljudima priča samo ono što žele da čuju". I to može da traje neko vreme, da ljude lažete i obmanjujete, ali posle nekog vremena oni vide da tu nema ni vizije ni politike, ali ni napretka, i odbace vas surovo. Zato sada kao neko ko je imao milione glasova ide po pijacama između kupusa i paradajza i bori se za jedan odsto. E, on je iza sebe ostavio čitavu generaciju takvih političara, od Đilasa, preko Pajtića i Šapića, do Radulovića, Jankovića i Jeremića, pa do onog Obradovića. Sve same prevare. Nemaju odgovor ni na jedno važno pitanje, bez obzira na to da li je posredi Kosovo i Metohija, odnos s Rusijom, NATO, kako privući strane investitore ili konsolidacija javnih finansija. Nisu u stanju da reše nijedan problem, čak ni da izmere tačnu razdaljinu od škole do kladionice, ali znaju tačno da izmere koliko javne ulice treba da otmu građanima i pretvore je u svoje dvorište. Tada ne greše. Usta su im puna građana i čim se pojavi neki problem u društvu, prvi su da šire lažnu nadu, da ubeđuju ljude da može i šta ne može i da, naravno, budu uvek protiv onoga za šta je Vučić. Takvi političari su već mnogo koštali Srbiju. Šta rade pravi lideri? Pogledajte Vučića. Recite mi jednu populističku odluku koju je doneo. Smanjenje penzija za deset odsto, smanjenje plata i broja zaposlenih u javnom sektoru, pregovori o normalizaciji odnosa s vladom u Prištini i sporazum o Zajednici srpskih opština, pregovori s MMF-om i stezanje kaiša, do oduzimanja privilegija tajkunima koji više ne vladaju Srbijom... Sve su to bile teške i nepopularne odluke zbog kojih je Vučić bio izložen mnogim napadima. Pogledajte šta „Kurir" radi poslednjih 50 dana samo zato što njegov gazda ne želi da plati porez. Veliki političar se postaje na teškim odlukama. I tako se zaslužuje veliko mesto u istoriji. Da se vratimo na Pešića i Sarića, građani ne očekuju od političara da im pričaju lepe stvari i da ih lažu, već da rešavaju probleme, da imaju plan i viziju. I tada su spremni da ih slede koliko god da im je teško.
Utisak je da u Vašem životu veoma dugo posle raskida sa DS-om nije bilo velikih planova. Otkuda su se oni ponovo pojavili?
- Nije bilo velikih političkih planova. Da, ja sam iz politike izašao početkom 2004. godine i punih deset godina nisam bio u tome. Izašao sam, nekako, i svojom voljom i protiv svoje volje. DS posle Đinđića nije hteo ljude koji su bili Đinđićevi saradnici i prijatelji, sve pozivajući se, kao, na njegovo nasleđe, a ja opet nisam hteo takav DS, nisam hteo stranku bez politike, punu neiživljenih sujeta. Znaju veoma dobro neki od onih koji sada vode tu stranku da deset godina nisam prekoračio njihov prag, kakav sam tretman imao i šta sam mislio o toj novoj, Tadićevoj stranci. I sasvim mi je lepo bilo bez politike, čak i u trenucima kada me je taj DS, odnosno njihov lider Tadić, doživljavao kao državnog neprijatelja broj jedan. S druge strane, ja jesam u biti homo politikus, zanima me politika, možda čak mogu da kažem da je razumem. Možda zato nisam mogao da odbijem poziv Aleksandra Vučića da se krajem 2013. godine vratim u politiku. Ali to se ne bi dogodilo da nisam sve to čemu smo težili u vreme Đinđića prepoznao u Aleksandru Vučiću. Znam koliko to smeta njegovim protivnicima, ali on jeste čovek koji je oživeo njihovu umrlu politiku, koji joj je udahnuo život, pokrenuo je i, što je još važnije, ostvario je. Srbija pre njega nije bila na evropskom putu, nije bila ni na kakvom putu. I nije se bavila sobom, nije radila ama baš ništa, nije pokušavala da pronađe rešenja, tavorila je, dok su ljudi koji su je vodili malo dremali, a malo obožavali svoj zamišljeni lik u krivom ogledalu. I glavno političko pitanje i jeste bilo: kaži mi, kaži, ko je najlepši na svetu, a ne šta ćemo i kako ćemo. Vučić je to promenio i samim tim promenio je bukvalno sve. Paradigmu, suštinu bavljenja ovim poslom je promenio, toliko da posle njega nikada više ništa neće biti isto. Neće proći niko ko ne bude ispunjavao te sasvim nove standarde. A oni su: rad, rezultat i pristajanje na svakodnevno učenje i menjanje da bi se bio bolji, da bi rezultat bio bolji. I da ne dužim, prepoznavši to, otišao sam kod Vučića, koga znam još s fakulteta, rekao sam mu da hoću da pomognem na način koji on odredi i ako misli da ima potrebe, a potom mi je on ponudio taj, novi - stari posao. Imao sam, pritom, samo jedan uslov. Da radim nešto veoma konkretno, nešto što može da se meri tom novom mernom jedinicom koju je on uveo u Srbiju, a koju je zagovarao i Đinđić. Rezultatom.

DS posle Đinđića nije hteo ljude koji su bili Đinđićevi saradnici i prijatelji, a ja, opet, nisam hteo takav DS, nisam hteo stranku bez politike, punu neiživljenih sujeta

I? Šta kažu brojke? Koji su rezultati?
- Najvažniji projekti su završetak izgradnje kanalizacione mreže u narednih deset godina jer danas trećina Beograda nema kanalizaciju, i izgradnja pet fabrika za preradu otpadnih voda jer danas, nažalost, sva naša kanalizacija ide direktno u Savu i Dunav. Vrednost ovog projekta je oko milijardu evra. Uspešno smo priveli kraju međunarodni postupak za javno-privatno partnerstvo za deponiju komunalnog otpada u Vinči i prošle nedelje dobili ponudu francusko-japanskog konzorcijuma vrednu 347 miliona evra. To je najveća investicija u Beogradu posle „Beograda na vodi" i jedna od najvećih u Srbiji. Deponija komunalnog otpada u Vinči postoji 40 godina i jedna je od dve najugroženije u Evropi, leglo je zagađenja životne sredine i zaraze, a nalazi se pored samog Dunava. Sada će deponija biti sanirana, zatvorena, biće rešen ekološki problem, a nastaće pogoni reciklažne industrije s više od 300 radnih mesta. Od 2014. godine uradili smo 646 ulica, čija je dužina 313 kilometara, i tu dolazimo do drugog infrastrukturnog problema koji nas čeka, a to je da ćemo morati u narednih deset godina da izdvojimo oko 700 miliona evra samo da uredimo ulice prvog prioriteta kojima ide gradski prevoz jer decenijama nije ništa ulagano. Ove godine izdaćemo što građevinskih dozvola, što lokacijskih uslova, a to znači da može odmah da se gradi preko milion kvadrata, dok su naši prethodnici jedva uspevali da dostignu 350.000 kvadrata. Beograd u ovom trenutku ima više od 600 otvorenih gradilišta, od kojih infrastrukturnih gradilišta, koje radi naša Direkcija za građevinsko zemljište, ima preko 80. Za manje od četiri godine rekonstruisali smo 55 dečjih igrališta, 22 teretane na otvorenom, 20 parkova, trgova i urbanih džepova, 19 sportskih terena i napravili četiri zone za kućne ljubimce. Kroz projekat „Uradimo zajedno", sa građanima smo uredili 442 zelene površine ispred stambenih zgrada, a do kraja godine uređujemo još 17 parkova. Zasadili smo 16.300 stabala, a postavili i osam zelenih ili cvetnih zidova. Otvorili smo pet novih klubova za seniore, i to četiri na opštinama gde do sada nisu postojali: Rakovica, Barajevo, Zemun i Novi Beograd, a do kraja ove godine otvaramo još dva, na Vračaru i u Rakovici. Kada smo kod socijale, vratili smo 500 miliona zaostalih dugovanja za trudnice, porodilje i socijalno ugrožene i oko pet milijardi, koliko je ostavljen dug za subvencije ovim licima prema javnim preduzećima. To najbolje pokazuje kako su tzv. marketing političari vodili grad obećavajući sve i svašta, ali da plate nisu znali kako. Krenuli smo u rekonstrukciju četiri velike pijace, i to Kalenića, Bajlonijeve, Palilulske i Senjačke. Prvi put smo izjednačili decu koja idu u privatne i državne vrtiće tako što i za decu u privatnim vrtićima grad plaća subvenciju od 80 odsto pa sada primimo i subvencionišemo skoro 19.000 dece svake godine naspram oko 9.000, koliko je bilo pre četiri godine. I sve to tako što roditelji sada plaćaju oko 5.500 dinara, a ranije su plaćali preko 9.000 dinara. I pored toga, čeka nas mnogo napora da ovu oblast potpuno uredimo. Kupili smo 60 novih „Ikarbusovih" autobusa i pet električnih autobusa. Renovirali smo garažu na Obilićevom vencu, počeli s proširenjem pešačke zone oko Knez Mihailove, počeli sa izmeštanjem železničke i autobuske stanice iz centra grada, uredili i osvetlili 120 od 180 fasada, koliko je planirano, a sledeće godine ćemo uraditi 200 novih fasada. Satima bih mogao da nabrajam šta smo sve uradili, ali čak ni najveći naši kritičari ne mogu da ne priznaju da je Beograd postao veliko gradilište i da od osamdesetih godina prošlog veka nije pokrenuto više infrastrukturnih projekata. I to sve u situaciji kada vam ovi „veliki stručnjaci" što znaju da dele samo tuđe pare ostave dug od 1,1 milijarde evra, a radeći sve ovo uspete da vratite više od 450 miliona evra.

Vučić je promenio paradigmu, suštinu bavljenja politikom, toliko da posle njega nikada više ništa neće biti isto. Neće proći niko ko ne bude ispunjavao te sasvim nove standarde

Sve to zvuči impresivno, ali ne znači i da je Beograd konačno priveden svojoj svrsi. Kada će, na kraju, zaista i biti ono što treba da bude, veliki grad?
- Ja mislim da je danas velik upravo onoliko koliko smo mi koji ga činimo veliki. I ako se to nekome ne sviđa, ako misli da je sve do gradske uprave, žao mi je, ali moraću da ga razočaram. Da li stvarno bilo ko od nas, iz kog god da smo političkog šinjela izašli, kojoj god opciji da pripadamo, treba da traži razlog i opravdanje za onoga ko baci đubre kroz prozor? Ili za onoga koga mrzi da ponese kesu kada šeta psa? Za onoga ko neće da plati gradski prevoz? One koji šaraju po sveže okrečenim fasadama? Onima koji pljuju, gaze, prljaju i ne poštuju nikoga oko sebe? Mislim da ne treba. Mi smo oni koji treba da daju okvire, da omoguće da se gradi grad, da se širi, da bude lepši i humaniji, i naravno, da postave neka pravila. Kada to kažem, mislim i na mnogo šire stvari od okvira za civilizovano ponašanje svih ljudi u gradu. Potrebni su nam okviri, i na tome ćemo raditi, za jednostavnije i lakše bavljenje biznisom, pre svega onim malim, porodičnim, u Beogradu. Ne možemo mi da otvorimo fabriku na Vračaru, ali možemo, i uradićemo to, da omogućimo ljudima da mnogo brže, lakše i jednostavnije na tom Vračaru otvore prodavnicu, radnju, hostel, bilo šta što pravi novac njima i ovom gradu. Takođe, i znam da se to mnogima neće svideti, ali moram da kažem, uradićemo sve, od edukacije, do oštrije kaznene politike, da neke Beograđane načinimo pravim Beograđanima, onima koji zbog sebe poštuju red i pravila igre. Recimo, ko se parkira na pešačkom prelazu ili ko uđe kolima u pešačku zonu, platiće mnogo veću kaznu.

Boris Tadić je najveća prevara u istoriji srpske politike, ravna Šćepanu Malom. On je prvi promovisao politiku bez ideje, u kojoj se ljudima priča samo ono što žele da čuju

Tirnanić je tvrdio da je dovoljno da se od železničke i autobuske stanice popneš Balkanskom ulicom do „Moskve" i Terazija, i da si postao Beograđanin. To je, inače, karakteristika velikih gradova koji svakog „uzmu za nekoliko minuta" i nateraju ga da se oseća kao da je čitavog života tu. Svako ko je bio u Njujorku ili Londonu zna o čemu pričam. Ali da se vratimo na Tirketa, Balkansku i Beograd. Ja znam, pošto sam išao tim putem, da to nije dovoljno. Beograđanin si ako naučiš da poštuješ i voliš taj grad. Ako ga čuvaš, štitiš, ne prljaš, paziš na njega. I to ne sme da ima ikakve veze s politikom. Beograd je bio tu i pre nas, a biće i posle nas. Velik upravo onoliko koliko smo svi mi veliki i koliko može da primi novih ljudi, jer se megalopolisi stalno šire. A veličina se, i to znam, video sam na primerima stvarno velikih ljudi, i sama uči. Neprestano. U tome je i sva njena tajna. Baš kao i tajna velikih gradova.
Na kraju, izdvojte jednu stvar koja je najvažnija, a urađena je u Beogradu dok ste njegov prvi operativac?
- Najvažnije je to što je promenjen pravac u kojem se razvija Beograd. Grad se decenijama širio ka periferiji. Mi smo, najviše zahvaljujući Aleksandru Vučiću i njegovoj viziji „Beograda na vodi", promenili pravac u kojem se grad razvija. On se sada spušta na svoje reke. Beograd ima skoro 200 kilometara rečnih obala koje su skoro potpuno neiskorišćene. Zato skoro svi naši veliki projekti imaju veze s rekama. Ne samo „Beograd na vodi" već i projekat Makiško polje, uzvodno od Ade Ciganlije, Blok 18, koji se nalazi preko puta „Beograda na vodi" na desnoj obali Save, prostor između Luke Beograd i Pančevačkog mosta na koji Beograd ima pravo, pa desna obala Dunava od Pupinovog do Pančevačkog mosta, novi most na mestu starog savskog tramvajskog mosta, automobilski tunel Sava-Dunav... Uspeli smo da pokrenemo proces ostvarivanja vizije o Beogradu na svojim rekama, koju je prvi počeo da sprovodi knez Miloš tridesetih godina 19. veka stvarajući Savamalu. To je najvažnije jer sve ostalo što će se dešavati biće samo posledice i sprovođenje ove suštinske odluke za istoriju grada.