INTERVJU, NIKOLA KUSOVAC: ANTISRPSKA UJDURMA

Ugledni istoričar umetnosti, stručnjak za srpsko slikarstvo XVIII i XIX veka, svoj radni vek je proveo kao kustos, muzejski savetnik i dugogodišnji šef Odeljenja za istoriju umetnosti Narodnog muzeja, a znanje i iskustvo je brusio uz Milana Kašanina i Veljka Petrovića, ljude koji su na njega profesionalno najviše uticali. Nikola Kusovac ni u devetoj deceniji života svoje vreme ne traći, već se i sada, kada je u penziji, dva puta nedeljno bavi procenom umetnina kao jedini licencni procenitelj kod nas.

Sa žarom tridesetogodišnjaka, Kusovac nam priča o umetničkim delima koja potražuju Slovenci, otvaranju Narodnog muzeja, nedavno otvorenom Muzeju savremene umetnosti, Šlomovićevoj zbirci, privatnim kolekcionarima...

Slovenci od Srbije potražuju slike i skulpture, snimke Filmskih novosti, zastave slovenačkih jedinica iz NOB-a i pojedine predmete iz Vojnog i Poštanskog muzeja. Mogu li nešto i da povrate?
- To što oni sada nešto potražuju je smešno i besmisleno. Od ovoga što je u muzejima, a to dobro poznajem, svakom se komadu koji je stigao u muzej zna poreklo, a mislim da to i ne traže. Neko je pomenuo portret Nadežde Petrović koji je uradio Grohar. On je obožavao Nadeždu, ona ga je dovodila u Sićevo, gde su slikali i družili se. Tada je uradio taj portret i posvetio ga svojoj prijateljici. I sad Slovenci to da traže... Grohar je veliki umetnik, ali je Nadežda još veća pa ne znam šta je važnije -to što je Grohar naslikao nju ili to što je naslikana rukom Grohara. Pride, to je on njoj poklonio.

Čak je i velika Nadežda Petrović Slovence tako okarakterisala.
- Da, velika Jugoslovenka, a Srpkinja, najveća naša slikarka Nadežda Petrović bila je prijatelj, likovno gledano, sa Slovencima, a ne sa Srbima. Oko nje su se okupljali Jakobič, Grohar, Sternen, najbolji slovenački slikari s kraja XIX i početka XX veka. Međutim, Nadežda je 1908. držala govor na mestu koje danas zovemo Trg Republike, na pozorišnom trgu, u ime Kola srpskih sestara. Tu se dosta naroda skupilo u protestima protiv Austrougarske, i ona je tada izgovorila rečenicu koja određuje Slovence, govori o Austrougarskoj, u kojoj su Slovenci bili dični jer su bili jedna pokrajina: „Nemojte kupovati njihovu robu, kaznite ih, udarite ih tamo gde ih boli, a njih boli džep." Slovence kad udariš po džepu, vrisnu kao Damjanov Zelenko. Dakle, sve što Srbija poseduje od slovenačkih umetnika, to je i kupila, i naše je. A Slovenci mogu samo da dolaze turistički u Beograd i da plate da gledaju ta dela.

Predmet sporenja Srbije i Slovenije su i Titovi automobili?
- O tome da ne pričam. To je na revers uzeto za izložbu 1985. i nikada nije vraćeno. To je čist bezobrazluk. Izvršili su zaplenu. Date im na revers i oni, umesto da vrate, kažu ovo je naše. Još gore je s filmovima. Nisam stručnjak za Kinoteku, ali neke stvari znam, sa Zelenovićem sam pričao skoro. Pazite, Jugoslovenska kinoteka je jedna od najvećih na svetu po onome što se u njoj čuva, i pojedine republičke ustanove su plaćale participaciju za održavanje, a Slovenci nisu ni cvonjka dali, a sada traže da im se nešto vrati. Mi smo čuvali „Kekeca", koji jeste njihovo kulturno dobro, i to značajno, nema zbora. Daćemo im digitalnu formu, ali što bismo im dali original?!

Kad sam video da se država raspada, proveo sam šest meseci u Ministarstvu inostranih poslova i napravio popis toga što se nalazilo u ambasadama i konzulatima. Moj nalaz je bio da se oko hiljadu i nešto više značajnih predmeta nalazi u posedu po našim ambasadama i drugim telima. Gledao sam poreklo, najviše je toga bilo iz Srbije, 70 odsto, to su bili naši umetnici od kojih je kupovano.

Slovenci su uvek bili takvi?
- Oni se ponašaju onako kako su naučili. Slovenci su u tu našu zajednicu 1918. i ušli isključivo iz interesa. Da uzmu, a ne da daju, to je njihovo pravilo i dosledno su se toga držali do poslednjeg časa. Ako može zajednica da im nešto pruži ili oni iz nje da uzmu, ako mogu da prodaju svoju robu, a uzmu sirovine od nas. To je klasično ponašanje Slovenaca, i uvek je u njihovoj svesti bilo da oni neće u toj zajednici ostati. To je ta slovenačka karakteristika koju su oni preuzeli iz jedne civilizovane, velike imperije koju smo mi razbili.

Srbi su se mnogima zamerili?
- Srbi imaju velike grehe. Razbili smo Otomansku imperiju, učestvovali smo u razbijanju velike Habzburške monarhije, odnosno Austrougarske. To nam ni danas Britanci ne praštaju iako su imperijalistički narod. A usput smo i ubijali, pa ne samo što smo ubili nadvojvodu nego smo ubili svoga kralja, a atakovali smo i na Mihajla, kao i na njegovog naslednika Milana. Dakle, sve su to stvari koje nama Evropa nije oprostila.

Imajte u vidu da razgovarate sa čovekom koga je u izvesnom smislu odredio Ave Justin Popović. Bio sam njegov učenik, imao sam nezasluženo zadovoljstvo da provedem izvesno vreme pored njega kada sam 1964. obrađivao Šabačko-valjevsku eparhiju, obilazio crkve i spomenike i sve registrovao. Tako sam upoznao Justina Popovića, teologa i filozofa najvišeg ranga, koji je bio evroskeptik. On je jasno uočio ono što se dogodilo u Evropi u srednjem veku. Naše crkve su se definitivno podelile na zapadnu i istočnu 1054. To deljenje je došlo u trenutku kada se završavalo monaško zajedništvo naše dve konfesije, koje su imale jedno slično monaštvo, sličnu umetnost. Naša romanika je jedna ekspresionistička, opora i tvrda umetnost, koja je vodila računa više o duhu nego o telu, i onda dolazi humanizam, odnosno renesansa. To je taj trenutak koji treba uočiti. Evropa je pošla pragmatičnim putem verujući da je čovek važniji od svega. To je bila deifikacija čoveka, gde čovek postaje ravan Bogu, pogotovo umetnik jer je stvaralac. Kad se krenulo tim putem, onda se pragmatična Evropa definitivno odvojila od nepragmatičnih Srba, koji su se na svim poljima dokazivali kao oni koji su opredeljeni za neko više carstvo, netelesno, nepraktično. Dakle, mi možemo samo da se zanosimo da hrlimo u tu Evropu, ona nas po prirodi stvari nikada neće prihvatiti. Ne može.

Opširnije pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa, koje je od petka na kioscima