INTERVJU, SRĐAN GOJKOVIĆ GILE: Mator sam ja za monaha

U budizmu, zamonašiti se znači tome posvetiti ceo svoj život. Slično je kao u pravoslavlju, koliko se ja razumem, tome morate apsolutno da se predate. Monasi nemaju ni ženu ni decu, za to je potrebna određena vrsta odricanja. Ovde sam gde sam, i samo želim da mi sada u životu bude malo lakše nego što mi je bilo dok nisam otkrio tehniku budističke meditacije

Frontmen „Električnog orgazma" Srđan Gojković Gile, osvedočeni roker i autor legendarnih hitova koje i dalje peva cela bivša Jugoslavija, ovih dana je u centru pažnje i zbog otvaranja Centra za meditaciju u Čortanovcima. S Giletom razgovaramo o tome šta ga je privuklo budizmu, šta je postigao meditacijom, koliko ga je to izmenilo i uticalo na njegov život, kako se opstaje skoro četiri decenije na rok sceni, kako se snalazi u ulozi oca jednog devetogodišnjaka...
Kako ste otkrili budizam? Reklo bi se da je više reč o filozofiji, a manje o religiji. Šta je Vas privuklo tome?
-    U pitanju je i deo odgovora. Ne doživljavam budizam kao religiju, svestan sam da po nekim elementima jeste religija, ali mene religije ne zanimaju, i upravo to me je privuklo. Budizam nije ono na šta religije obično liče, organizovan sistem verovanja, što mene ne privlači niti zanima. A otkrio sam ga, sećam se i datuma, 21. juna 2012, u knjizi „Umetnost i negovanje harmonije i ravnoteže duha", sedmoj knjizi Budinog učenja, koju sam kupio krajem osamdesetih godina, a pročitao je tog leta 2012. Kada sam se te 2012. spremao na dugo letovanje na Adi Bojani, gde sam mesec i po dana radio kao di-džej, i počeo da skupljam knjige po kući za taj period, setio sam se „Puta kojim se ređe ide" Skota Peka, koju sam voleo u gimnaziji, i hteo sam u stvari tu knjigu da izvadim s police. Posegnuo sam za njom, a u ruke mi je uletela knjiga o budizmu. U toj knjizi je izbor delova Budinih govora iz njegovog vremena, koji u stvari sadrže delove njegove filosofije i učenja, gde je Buda na neki način objašnjavao problematiku ljudske egzistencije na Zemlji, a meni je to delovalo logično. Dalje sam nastavio da čitam i tražio da kupim još neke knjige na tu temu, i shvatio sam da u tom trenutku ne postoji nijedna knjiga koja se bavi budizmom, osim „Dhamapada". To je čuvena knjiga Budinih stihova, ali ništa drugo osim toga nisam mogao da pronađem. Na internetu sam otkrio da u Srbiji postoje neke budističke organizacije. Ispitujući koja je kakva, najorganizovanijim mi se učinio „Srednji put", koji je osnovan u Novom Sadu, a imao je i neke svoje radionice gde su se organizovale grupne meditacije. Ono što je meni bilo najzanimljivije jeste to što su postojale razne knjige koje su bile prevedene na srpski jezik i koje su se tamo besplatno delile. Otišao sam u Novi Sad, uzeo pet-šest knjiga, otišao na more, počeo da ih čitam, i bio privučen tim teoretskim delom. Dopalo mi se što tu nije bilo nikakvog misticizma, bajki, priča koje su neproverljive, već je sve bilo objašnjeno na nekoj naučnoj bazi. Ličilo je na nekakvu psihologiju, filozofiju, fiziku, matematiku, neka kombinacija svega toga. Čitavši, došao sam do tačke kada sam shvatio da je to u stvari sve lepa teorija, ali da bih ja sve to proverio, sledeći korak je bio da naučim tehniku meditacije. Počeo sam iz knjiga da učim da meditiram pet do deset minuta na dan, a onda, kada sam se vratio s mora, odlazio sam i na te grupne meditacije.
Uči li se meditacija doživotno?
-    Ne uči se doživotno, ali se doživotno vežba. Ja to doživljavam kao neku vrstu mentalne higijene. Kao što se doživotno tuširamo, šišamo, sečemo nokte, peremo zube, što je taj materijalni deo čoveka, tj. telo, postoji i duhovni deo koji se u budizmu zove um, tako da je po budizmu čovek jedinjenje te dve stvari - duha, tj. uma, i materije. Kao što se bavimo higijenom tela, neophodno je, ako ne i važnije, baviti se mentalnom higijenom. Reč je o sistemu vežbanja kako da treniramo svoj um u jednom jedinom cilju, a to je razumevanje mentalne patnje, nezadovoljavajućih osećanja kroz koje prolazimo u životu, od lagane dosade do teške depresije. Prvo treba da ustanovimo da neka patnja postoji jer niko ne prođe kroz život a da ne uđe nikad u neka takva stanja, da onda po budizmu shvatimo kako je um došao u to stanje i, ono što je zapravo najvažnije, kako da izađemo iz tog stanja i da predupredimo da do njih dođe ponovo.
Kako se razvila ideja za budistički meditacioni centar u Srbiji?
-    Glavni pokretač je Branko Kovačević, koji je i osnivač „Srednjeg puta". Dugo se razmatrala ideja da se otvori centar gde bi postojali profesionalni treneri, koji bi trenirali ljude da meditiraju. U budizmu su to monasi. Oni su svoj život posvetili istraživanju uma i tome kako da druge ljude koje to zanima upute da i oni treniraju sami svoj um da bi prevazišli patnju. Ovim centrom pokušavamo da dignemo stvar za jednu lestvicu više, da dovedemo monahe da se oni bave podučavanjem drugih zainteresovanih za meditaciju. Uskoro treba da stignu dva monaha iz Mjanmara koji će tu biti narednih meseci, i oni još uvek čekaju srpsku vizu, koju treba da dobiju, nadam se, svaki dan.
Od čega će se centar i monasi izdržavati?
-    Sve se finansira od donacija, od dobrovoljnih priloga ljudi iz Srbije, kao i ljudi iz zemalja koje žele da pomognu. To su uglavnom Tajland ili Mjanmar ili ljudi iz tih zemalja koji žive u Engleskoj, pošto je taj naš glavni učitelj, poštovani Damasami, poreklom iz Burme, ali u Oksfordu postoji njegov glavni centar, koji se zove „Oxford Buddha Vihara", pa se i naš centar zove „Oxford Buddha Vihara Srbija". Mi smo njihova ekspozitura, tako da će nas oni pomagati finansijski da bi monasi imali šta da jedu. Inače, u budističkoj školi koja se zove „Theravada", kojih ima na Tajlandu, u Burmi, Laosu, Kambodži, na Šri Lanki, a to su zemlje južnog budizma, monasi se izdržavaju tako što idu u prošnju hrane dva puta dnevno. Neki njihovi laički sledbenici im pomažu tako što ima daju šta da jedu. Monasi ne primaju novac, niti im ga ovi daju, to je jedno važno pravilo. Plate im račun za struju ili vodu, ali nema cirkulisanja keša. Na takav način sprečeno je da dođe do neke vrste korupcije i da se stvar otme kontroli, da neki ljudi sami sebe korumpiraju i zapadnu u neku pohlepu i gramzivost.

Kako se postaje monah i zašto Vi to ne nameravate da postanete?
-    Mislim da sam ja malo mator za to. Biti monah znači tome posvetiti ceo svoj život. Slično je kao u pravoslavlju, koliko se ja razumem, tome morate apsolutno da se posvetite. Monasi nemaju ženu ni decu, za to je potrebna određena vrsta odricanja. Budistički monasi nemaju nikakvu privatnu svojinu. Oni mogu da imaju nekoliko svojih stvari, odoru koju nose, sandale i monašku činiju s kojom idu u prošnju hrane. To su neka originalna pravila iz Budinog vremena. Sada eventualno imaju i mobilni telefon, ali nemaju nekretnine, automobile, stanove, nikakvu vrednu imovinu... Ja zaista nemam nameru da u ovom trenutku postanem monah. Ovde sam gde sam, i samo želim da mi sada u životu bude malo lakše nego što mi je bilo dok nisam otkrio tehniku budističke meditacije.
Šta ste pronašli u budizmu što je pozitivno uticalo na Vaš život?
-    Smanjuje mi se stres, mentalna napetost koja je u velikoj meri bila nepotrebna, a ja toga nisam ni bio svestan, mislio sam da to tako mora. Zahvaljujući Budinom učenju, shvatio sam da ima izlaza iz te situacije i da jedino sam sebe mogu da izvedem iz te situacije. Ne može to nikakav guru ili nekakav učitelj, on može samo da mi objasni kako da ja to sam uradim. Jedino ja sopstvenim treniranjem mogu da smanjim taj nepotrebni stres kroz koji svi ljudi prolaze u životu. Naravno, nisam ja na nekakvom nivou da sam ga skroz eliminisao. Kada eliminišete sav stres, u budizmu se to zove nirvana. Tada ste potpuno oslobođeni i nema ništa više što vas može izbaciti iz mentalne ravnoteže.
Letos smo dobili singl „Duga topla noć", do kraja godine biće još jedan, a iduće godine i CD. Da li to „Orgazam" radi punom parom?
-    Mi sve vreme radimo punom parom. Imali smo jedan period krajem osamdesetih kada sam ja radio s Vladom Divljanom i kada je naš bubnjar bio u inostranstvu. Tada smo imali kratku pauzu. Ali svih 37 godina, koliko bend postoji, u kontinuitetu sviramo koncerte i radimo novu muziku. Pitanje je koliko to medije zanima. Generalno, mediji baš i ne prate rokenrol bendove jer to ne može mnogo da se proda, nije komercijalno. Sada je profit postao neko vrhunsko božanstvo kome se svi klanjaju i sve zanima ono što donosi više profita, a ne šta je umetnički vredno. U tom smislu, nekim ljudima izgleda kao da smo se mi vratili s nekog odsustva. Nigde nismo bili, prošle godine smo izdali dva singla. Danas singl znači pustiti stvar u promet, na internet. Pretprošle godine smo imali jedan singl. To su u stvari delovi našeg budućeg albuma, koji je sniman skoro tri godine. Zapravo sve te pesme postoje, ali mi smo promenili malo tu taktiku jer smo shvatili da ovako imamo više pažnje medija. Sve menja pod uticajem interneta. Čini mi se da je to bolja taktika. Mi nikada nismo bili bend koji je zarađivao i živeo od prodaje nosača zvuka, osim delom osamdesetih. „Orgazam" zarađuje od koncerata i delom od autorskih honorara, i to bude neki deo godišnje zarade. Koncerti su naša glavna aktivnost. Mi sviramo sve vreme kao što smo radili svih ovih decenija.
Posle izdavanja tog CD-a, pretpostavljam da će biti i koncert?
-    Biće koncert i pre i posle CD-a. Bob Dilan ima naziv svoje turneje „Never Ending Tour", i meni se sviđa taj naziv. Mi smo na takvoj nekoj turneji, i ona će se svakako u nekom trenutku završiti jer jednog dana neće postojati ni „Električni orgazam", ni mi nećemo postojati, a u međuvremenu su to sve samo faze jedne turneje. Ovo je sada faza pre izlaska i promovisanja CD-a. Zapravo, pre marketinške zavrzlame i igrice koju i mi moramo da igramo jer smo u tom nekom kolu, a tako se sada stvari predstavljaju i prikazuju publici. Nismo baš presrećni zbog tog načina funkcionisanja, ali moramo da budemo realni i da prihvatimo stvari onakvim kakve jesu. Prvi sledeći koncert „Orgazma" je 9. septembra u Tuzli. Sviramo dve pesme s novog albuma koje su već puštene, prvi singl „Bio sam loš" i drugi „Bila si kao san". Treba vremena ljudima da se srode s tim pesmama. Mi imamo dovoljno albuma i ljudi očekuju da čuju te hitove, neke poznate i važne pesme iz naše prošlosti.
Nemoguće je razgovarati s Vama a ne pomenuti Vaš kultni album „Distorzija", koji, osim što je proglašen za jedan od najboljih albuma, ima i neverovatne priče vezane za svaku pojedinačnu pesmu. Koja je Vama najdraža pesma ili, bolje rečeno, uspomena iz tog perioda po kojoj je pesma i nastala?
-    Moram da kažem da zaista volim taj album. Često se autori ne slažu sa izborom kritike, ali u ovom slučaju ja se slažem i kažem da je to jedan od najboljih albuma „Električnog orgazma". A „Kapetan Esid" je jedna od mojih omiljenih pesama „Orgazma", ne samo s „Distorzije" već generalno, a koja je bila ispirisana tada aktuelnom ljubavnom vezom. Nekako je u toj pesmi Kapetan Esid u stvari siže cele te priče i baš ta pesma sažima celu tu ploču.
Da li ste plaćeni za „Igra rokenrol cela Jugoslavija", „Lepa sela, lepo gore" i za doček košarkaša?
-    Nisam dobio nijedan dinar za film „Lepa sela", a ni za doček košarkaša. To su bile lude devedesete godine, kada nije postojala pravna država i kad niko nikome ništa nije plaćao, a svako je mogao da radi šta hoće i da iskorišćava tuđa autorska prava. Iako ona ne zastarevaju, odavno nema vajde od toga. Uzgred, Donald Tramp je na svojim mitinzima u Americi puštao neke pesme od „Rolingstonsa" i oni su pokušali da ga spreče u tome, ali nisu uspeli. Kad „Stonsi" nisu uspeli da naplate Trampu to što on eksploatiše njihove pesme, i to još u političke svrhe, šta onda ja mogu da očekujem da može da se desi u Srbiji u tim ratnim godinama, početkom devedesetih. Jasno, nemam ja tu nikakve šanse. Možda je i to navelo nekoga da nas zove da sviramo neki koncert, pa smo mi možda zaradili od tog koncerta. Čudni su ti putevi, ne naplatiš na mostu, ali ti plate na ćupriji.

Kako ste reagovali kada je ta pesma nakon raspada SFRJ postala kao neka sportska himna?
-    Stvari su se malo otele kontroli s tom pesmom, ali mi je s ove distance to zanimljivo. U ono vreme me je nerviralo što se to mimo moje kontrole dešava. A sad, naročito otkako se bavim budističkom filozofijom, shvatam da su stvari često van naše kontrole i taj mentalni grč da nešto napraviš što se ne može je samo neka teskoba i frustracija. Sada se jednostavno pomirim s nekim situacijama i prihvatim da je to tako. Ono što mi je najviše smetalo jeste to što su tu pesmu koristili na nekakvim političkim mitinzima. Za sportiste, naročito za košarkaše, to mi je bilo totalno OK, zato što je deo inspiracije za tu pesmu i krenuo od košarkaša Partizana i druženja „Električnog orgazma" u tom nekom periodu kada smo mi promovisali „Distorziju". Mi smo tada svirali dosta po Vojvodini, a tada su košarkaši Partizana bili u Novom Sadu, gde smo i mi živeli neko vreme, i dosta smo se družili. Nas je moj školski drug Milenko Savović vodio na košarkaške utakmice i onaj deo pesme s navijačkim bubnjevima me je inspirisao da bubnjeve stavim u tu pesmu, a na neki način se to vratilo istim tim košarkašima, koji su onda uz tu pesmu slavili svoju pobedu. Tako je zatvoren taj krug, što je imalo nekakvog smisla.
Kako objašnjavate to što je „Električni orgazam" u Hrvatskoj i posle svega sjajno primljen?
-    Hrvati nemaju taj dominantni turbo-folk, ako se to i dalje tako zove, ne znam drugi naziv za tu vrstu muzike, da li je to neki dens-folk ili pop-folk... Oni su imali više razvijen pop, koji je po nekoj formi bliži nekim elementima koji se nalaze i u rokenrolu. Možda je zbog toga u Hrvatskoj i Sloveniji popularniji rokenrol nego što je ovde. Mada i to isto varira, ne mora da znači. Definitivno je da smo mi najpopularniji u Hrvatskoj, i u Srbiji još uvek.
Mislite li da ćete i novim pesmama steći publiku u Zagrebu i Ljubljani?
-    Mislim, Jugoslavija ne postoji već četvrt veka, a da budem iskren, ne verujem da će nove pesme nešto mnogo time doprineti ili oduzeti. Mi smo odavno u fazi gde imamo dobru priču o legendarnom bendu i ona je veća od bilo kog našeg novog hita koji možemo da smislimo ili snimimo. To važi kako za nas, tako i za „Rolingstonse" i Boba Dilana, i za većinu ljudi koji su za života ušli u kategoriju legendarnih muzičara. Mislim da to više privlači ljude nego naš novi album.
Imate li neki savet za mlade rokere za opstanak na sceni?
-    Teško je dati takav savet. Vremena se menjaju i sve je sad drugačije nego onda kada smo mi počinjali. Te promene su trajale svih ovih 37 godina. Najbolji savet je da ljudi zadovoljavaju svoj ukus i da prate sebe. U ovoj rok priči autorske muzike, mislim da ljudi treba da se drže sopstvene vizije. Mogu da čuju poneki savet, razmisle da li to ima nekakvog smisla, ali na kraju treba da slušaju svoje srce i da idu putem koji njima odgovara. To je bila taktika koju sam ja primenjivao od prvog dana. Slušao sam pre svega sebe i bend „Električni orgazam". Mi smo uvek radili tako da to nama bude dobro, najbolje što mi možemo u tom trenutku. Nikad nismo radili s tom idejom: šta bi se sad najviše prodalo, ili najviše pažnje privuklo, ili se dopalo ovima ili onima. Nismo imali taj biznis pristup, nego smo reagovali više kao autori i kreatori koji možda rade nešto što će biti i u nekim drugim vremenima nekim ljudima interesantno. Dobar deo sadašnje publike na našim koncertima nije bio ni rođen kada smo snimali „Paket aranžman", „Distorziju", „Lišće prekriva Lisabon", što znači da smo bili u pravu. Bio sam svedok mnogih karijera, mnogo je bendova koje smo dočekali i ispratili u ovih 37 godina, a koji su u određenim prilikama bili sto puta veći od „Električnog orgazma", ali sada ih više nigde nema, ili se malo ko seća njihovih pesama.
Pre dve godina nas je napustio jedan od Vaših najboljih prijatelja i najbližih saradnika Vlada Divljan. Kako biste opisali vaš odnos?
-    Vlada i ja smo stupili na javnu scenu s „Paket aranžmanom", on sa „Idolima", a ja sa „Orgazmom". Pre svega, bili smo kolege. Bliski prijatelji postali smo tek negde krajem osamdesetih godina, kada smo počeli da sarađujemo, pre svega kada je on svirao na mom solo albumu iz 1989. pa se onda priključio mom bendu koji se zvao „Gile i fanatici", gde je svirao gitaru. Onda smo zajedno promovisali album za decu, i snimili „Lutku koja kaže ne" 1991. s Pikom Stančićem i Švabom, a onda smo saradnju nastavili sredinom devedesetih, kada sam ja svirao gitaru u njegovom bendu. Tu se zaista razvilo jedno blisko i duboko prijateljstvo. Vladu smatram za jednog od najbližih prijatelja koje sam imao u životu, i utoliko mi je teže da prihvatim činjenicu da ga više nema.
S Divljanom ste radili dva albuma za decu, da li ćete opet raditi muziku za decu, bilo da je reč o albumu ili nekoj dečjoj emisiji ili seriji?
-    Teoretski uvek postoji ta mogućnost. Ja u ovom trenutku nemam nikakvih planova iako me vežu jako lepe uspomene za taj period. Teško bi mi sad nekako bilo bez Vlade to da radim. Nas dvojica smo se ponašali kao klinci i nekako smo se identifikovali s njima, vratili smo se u to kakvi smo mi bili kao deca, i verovatno je i zbog toga sve to bilo tako uspešno. Žao mi je, imali smo plan da to bude trilogija, postojao je i treći album za decu koji je trebalo da bude snimljen s našim autorskim pesmama. Bio je plan da zovemo Ršuma da piše tekstove, a da mi napravimo muziku, ali zbog rata, zbog raznih okolnosti koje su krenule početkom devedesetih da dramatično menjaju naš život, nikad do toga nije došlo. Žao mi je što je to ostalo nedovršeno. Mi smo to radili kao naručeni posao. Prvi je bio naručen od Pozorišta „Boško Buha", a drugi od TV Novi Sad, koja je radila seriju „Fazoni i fore".
Ršum je veoma agilan, možda bi pristao?
-    Tako je, videli smo se skoro u Pozorištu „Duško Radović" kada je postavljena predstava za koju smo mi snimali obrade tih rok klasika „Rokenrol za decu". Jagoš Marković je režirao i predstava je ispala fenomenalno, sada pod nazivom „Mala škola rokenrola". U ono vreme kada smo mi to radili za „Boška Buhu", ta predstava se zvala „Rokenrol za decu". Ršum je zapravo napisao potpuno nov scenario, koji je odličan. Oduševio sam se kako su dobro uradili tu predstavu, od teksta, režije, kostima, muzike... Ja sam je gledao kada je bila premijera proletos, i zaista ako imate decu, a i ako ih nemate, idite da gledate „Malu školu rokenrola". Otišao sam reda radi, a izašao sam totalno oduševljen onim što sam video i doživeo.
Koliko Vas je promenilo to što ste postali roditelj?
-    Sigurno da me je promenilo, sada sam odgovoran za neko drugo živo biće, i ne mogu da radim šta hoću pošto neko životno zavisi od mene. Svako se promeni kada dobije dete. Dolazi do novog sazrevanja, bez obzira na to što sam ja kasno postao otac. Moj sin je rođen 2008, kada sam imao 47 godina. Ali kada god da se to desi, čovek kao da dodatno sazri i počne da gleda na stvari manje egocentrično, podređen je nekom drugom živom biću.
Čemu stremite u vaspitavanju sina?
- Najvažnije je da roditelj ne projektuje sebe na svoje dete u smislu da pokušava da od naslednika napravi neku repliku sebe, to je totalna katastrofa. Deca su neka nova bića, i kada su mali, treba da ih naučimo nekim moralnim vrednostima i, ono što je najvažnije, treba da im dajemo apsolutnu podršku kroz pažnju i ljubav. Da ih zalivamo tom pažnjom i ljubavlju kao nekakve biljke, koje će jednog dana postati samostalne. Samostalnost mog sina je veliki test koji mene tek čeka. A da u trenutku kada vidimo da su oni samostalni, da ih pustimo da oni preuzmu odgovornost nad svojim životom i da im se ne mešamo previše u njihove odluke i životne izbore.
Šta Vam je najbitnije u životu?
-    Šta je život, to je još teže pitanje. Život je ono što se dešava od kada se rodimo pa dok ne umremo, a kao i svi ljudi, težim da imam više srećnih, a manje nesrećnih trenutaka. Ali to je sve kao neki deo te gorko-slatke pilule koju život nosi sa sobom, i čovek treba da prihvati da je to tako i da uživa u situacijama kada mu je dobro u životu. Ima jedna zanimljiva teorija koja se zove 80-20 odsto. Po toj teoriji, 80 odsto našeg života je savršeno u redu i sve je super, a 20 odsto života je problematična kategorija. Ali mi nekim čudnim izborom gledanja na život zapravo provodimo 80 odsto svog vremena posmatrajući tih 20 odsto koji su možda negativni ili loši, a 20 odsto vremena provedemo fokusirani na onih 80 odsto pozitivnih iskustava. Treba dalje razviti tu veštinu, što je opet vraćanje na budizam, da živimo u sadašnjem trenutku. I da probamo da promenimo tu teoriju 80-20.

SVIRATI NA KONCERTU "STONSA" JE VIŠE OD SNA

Više puta ste pominjali da su Vam „Stonsi" omiljeni bend i da Vam se san ispunio kada ste svirali na njihovoj bini na Ušću. Imate li neki neostvareni san?
-    Mislim da je to bio tinejdžerski san, i više od sna, to je bila naučna fantastika. Da mi je neko rekao sa 15 godina da ću svirati na bini „Stonsa", na njihovom koncertu, ne bih mu poverovao. To je toliko bila daleka misao da kad se to zaista desilo, obuzela me je totalna euforija. Ne samo mene, i Ljuba i Banana su njihovi hardkor fanovi još od najranijeg detinjstva. Moj omiljeni izvođači su definitivno Bob Dilan i „Rolingstonsi". „Stonsi" su mi nekako ceo život bili kao glavni bend. Voleo bih da sviramo i kao predgrupa Bobu Dilanu, ali ovo na Ušću se ne može nadmašiti. To je bio vrh sveta za nas!

ROKENROL JE DOSTIGAO ZENIT JOŠ PRE POLA VEKA

Da li je rokenrol propao?
-    Rokenrol je generalno propao, nije više na kreativnom ni komercijalnom nivou, nema više takav značaj koji je nekada imao, i mislim da ga nikada više neće ni imati na isti taj način. Ali još postoje ljudi koji sviraju rokenrol i koji to vole. Srećom po nas koji ga sviramo, još uvek dolaze ljudi na koncerte, ali to neće više nikada biti kao što je bilo sedamdesetih ili na početku osamdesetih. Druga polovina šezdesetih i prva polovina sedamdesetih je zlatni period roka, tu negde do panka, ovo ostalo je sve isto OK, ali zenit je iza nas.