INTERVJU, DR STANISLAV SRETENOVIĆ, ISTORIČAR: Kralj Aleksandar je bio naivan

Najtragičnije u srpsko-francuskim odnosima danas je činjenica da, ako pitate Francuze zašto su nas bombardovali 1999, oni će reći da se toga uopšte i ne sećaju. Nekad smo bili iskreni prijatelji

Ubistvo kralja Aleksandra Karađorđevića pre 83 godine jeste bio senzacionalan zločin, ali u to vreme u Evropi politička ubistva, pa i ubistva krunisanih glava nisu bila retkost. Ubistvo kralja Aleksandra u Marseju nije bio toliko ključan događaj kao što to nama Srbima i danas izgleda. Period između dva velika rata bio je pun sličnih tragičnih događaja, i tada su terorizam i ekstremizam bili deo političkog folklora. Dve godine pre pogibije kralja Jugoslavije u atentatu je ubijen francuski predsednik Dumer. Na identičan način stradao je belgijski kralj Albert Prvi, koji se često svojim vrlinama i savezništvom s Francuskom poredio sa kraljem Aleksandrom - podseća dr Stanislav Sretenović, naučni savetnik u Institutu za savremenu istoriju Srbije, sa kojim razgovaramo o istorijskim okolnostima u kojima je ubijen kralj Aleksandar Karađorđević u Marseju 1934, kao i o savremenim odnosima između Srbije i Francuske na čijem primeru možemo da gledamo neke nove odnose i principe savremene diplomatije. Tim pre što je gospodin Stanislav Sretenović doktorirao na srpsko-francuskim političkim i državnim odnosima između dva rata.
- Kralj Aleksandar je jedna tragična ličnost, koja je tim svojim nasilnim odlaskom najavila dolazak velike planetarne tragedije - Drugi svetski rat. Bila su to vremena velikih previranja, teška vremena, puno ekstremizma, netolerancije i terorizma.

U čemu je bio značaj i ukupna politička i državnička uloga kralja Aleksandra u to vreme?
- Kraljevina Jugoslavija je bila jedna slaba zemlja, poput one komunističke Jugoslavije koja ju je nasledila. Ali značaj kralja Aleksandra u međuratnom periodu je bio veliki. Najpre, on je izgradio vrlo lepu sliku o sebi i bio je veoma dobro prihvaćen u Evropi, naročito u srpskoj saveznici Francuskoj. Bio je poznat kao kralj-vojnik, hrabri kralj. Kralj koji je odvažno vodio svoj narod u Prvom svetskom rata. Kralj koji je stao iza tog naroda i iza svoje zemlje Srbije, koja je bila nepravedno osvojena od strane centralnih sila tokom rata. On je svojom odlučnošću i boravkom na Solunskom frontu pokazao hrabrost i energičnost da Srbiju i Srbe dovede do velike pobede. Svet je to poštovao. Na ceni je bila i njegova ideja da Srbiju i Srbe razvija u demokratskom, liberalnom i tolerantnom identitetu. Dakle, on je bio kralj koji je želeo da tzv. srpsku seljačku demokratiju proširi i ojača i prenese na dar Hrvatima i Slovencima. I otud ta ideja o stvaranju jedne liberalne, demokratske i parlamentarne Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Gde je grešio?
- U tim svojim ambicioznim nastojanjima pokazivao je veliku dozu idealizma. Smatrao je da su Srbi, Hrvati i Slovenci braća jednog istog plemena, da su isti narod. Nije uzimao u obzir sve razlike - i kulturološke i religijske, i u krajnjoj liniji iskustva Prvog svetskog rata da su Srbi, Hrvati i Slovenci bili neprijatelji, koji su jedni drugima napravili puno nesreće, naročito u toku okupacije Srbije. Aleksandar je zaboravljao da ta nova kraljevina počiva na teškom iskustvu prošlosti koje je trebalo prevazići, za koje su bili potrebni materijalni i ljudski resursi koje Srbija nije imala. Kralj Aleksandar je bio idealista koji nije uspeo da izgradi adekvatnu državnu konstrukciju.

Kako je nestala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca?

- Političke i nacionalne tenzije između Srba i Hrvata koje su počele odmah posle 1918. kulminirale su 1928. ubistvom hrvatskih poslanika u parlamentu. Kralj Aleksandar, u strahu da će se ta njegova državna konstrukcija srušiti, pribegava diktaturi. Ta diktatura nije bila klasična diktatura, bila je to diktatura sa ciljem da se spase državno jedinstvo. Da ne dođe do urušavanja jedne države u srcu Evrope, što bi dovelo u pitanje ceo evropski sistem izgrađen posle Prvog svetskog rata. On proglašava Kraljevinu Jugoslaviju. Zavođenjem diktature on je stekao veliki broj neprijatelja, naročito kod hrvatskih ekstremista. Istoričari smatraju, i ja u to verujem, da su njegove namere bile dobre, jer on sa Oktroisanim ustavom 1931. želi da se vrati ustavnosti i demokratičnosti. Ali tridesete godine su promenile duh Evrope i sveta. To su godine ekstremizma, rađanja nacizma, pritiska fašističke Italije da sruši Kraljevinu Jugoslaviju.

Ko je istinski stvorio prvu Jugoslaviju?
- Jugoslavija je proizvod srpskih vojnih pobeda, delovanja srpske diplomatije, zajedno s diplomatijom zemalja pobednica u Prvom svetskom ratu. Prvenstveno Francuskom. Jugoslavija je stvorena po sistemu "napravićemo državnu tvorevinu, a kasnije ćemo se dogovoriti o njenom ustrojstvu". To pokazuje i Krfska deklaracija, koja je jedan vrlo nejasan i nedorečen dokument. Znači, Jugoslavija je napravljena iz ideoloških razloga bez vizije kako će da funkcioniše. Srbi, Hrvati i Slovenci nisu bili spremni za jednu takvu kreaciju.

Mnogi dokumenti dokazuju da su građani, uprkos svemu, voleli kralja Aleksandra?
- Narod je voleo kralja Aleksandra, ne samo u Srbiji. Vrlo su indikativne slike ispraćaja njegovih posmrtnih ostataka vozom kroz tadašnju kraljevinu. Bilo je tu svakako i državne režije, ali ne možemo da sporimo da je i među hrvatskom populacijom bilo ljudi koji su podržavali kralja i želeli da žive u državi koju je on osmislio. I većina Slovenaca deklarativno se izjašnjavala za kralja. Istina, kralj je sa svojim stavom vojnika, ratnika, odlučnog čoveka prosto plenio, i ti narodi koji su dugo živeli pod Habzburškom monarhijom imali su određenu kulturu odnosa prema vladaru. Ali većina u Hrvatskoj i Sloveniji bila je rezervisana prema ovakvoj kraljevini. Smatrali su da bi bilo bolje da je konstituisana na federalnim osnovama. I to je jedan od faktora koji je delio Srbe, najviše Srbe i Hrvate u kraljevini. A nemojmo zaboraviti da je sa uspostavljanjem januarske diktature kralj Aleksandar proglasio integralno jugoslovenstvo. Od prvobitnog bratstva tri naroda istog plemena, on jednom odlukom briše tu koncepciju i proglašava ta tri naroda kao jedan - jugoslovenski. Taj koncept stvorio je otpor kod svih, pa i kod Srba. Kralj Aleksandar je ovim činom pokazao veliku slabost.

Kome je bilo u interesu da ubije tako slabog kralja?
- Kralja su ubili zločinački ekstremisti koji su bili opijeni fašističkom ideologijom. Ubili su ga Hrvatska ustaška organizacija i makedonski nacionalisti okupljeni oko VMRO. Njihovi politički ciljevi bili su nezavisna Hrvatska i nezavisna Makedonija koja bi se pripojila Bugarskoj. Imali su podršku Benita Musolinija.

Da li je Ante Pavelić učestvovao u atentatu?
- Ustaška grupa koju je podržavao Musolini bila je trenirana i materijalno podržavana od Italije, a među njima bio je i Ante Pavelić, budući poglavar NDH, ali nije imao značajnu ulogu u atentatu. Ubistva je planirao i obavio VMRO, a ustaška organizacija bila je upućena u njihove planove. Sam atentat je izvršio čovek po imenu Vlado Georgijev Černozemski. Pored blaženopočivšeg kralja Aleksandra, ubijen je i francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu. Da li je Bartu ubijen direktno, ili od rikošeta, nije mi poznato. Stradala su dva čoveka koja su u tom trenutku želela da se suprotstave nacističkoj, fašističkoj i komunističkoj ekspanziji u Evropi. Ovim činom upaljena je crvena lampica koja je upozorila da nema više one Evrope koja je rođena posle Prvog svetskog rata.

Ta istorijska dokumenta su dostupna u Francuskoj?
- Tačno, ali mi u Institutu jednostavno nemamo novaca za jednomesečno istraživanje tih novootvorenih istorijskih dokumenata u Francuskoj.

Da li je u atentatu učestvovala Hitlerova Nemačka?
- Postoje razne teorije o tom ubistvu, pa i ta da je Hitler stajao iza njega, da je to neka nacističko-komunistička zavera, mada je sovjetska enciklopedija iz tog perioda vrlo pozitivno govorila o kralju Aleksandru. Međutim, ono što mi danas znamo, ono do čega smo došli na osnovu analize dokumenata i arhivske građe je to da iza ubistva stoji fašistička Italija.

Ko je bio šef nemačke delegacije na sahrani u Oplencu?
- To je vrlo interesantno za simboličku analizu. To je čuvena fotografija koja je obišla svet, sa sahrane, na kojoj su Peten i Gering jedan do drugog. Budući maršal Peten.

Odakle tolika naivnost kod Srba da se opijaju Jugoslavijom?
- Na kraju Prvog svetskog rata Srbi su po prvi put u svojoj istoriji živeli u jednoj državi, u toj Kraljevini SHS. I srpske političke elite su se ponadale da će biti dovoljno zrele i dovoljno snažne i odlučne da to srpsko jedinstvo, u jugoslovenskom okviru i održe. Međutim, unutrašnji i spoljnopolitički problemi o kojima smo govorili, pokazali su da je to bilo jako teško, možda i nemoguće. Posle Drugog svetskog rata komunisti su u jednoj krvavoj revoluciji došli na vlast tako što su praktično desetkovali Srbiju, koja u duši nije bila komunistička. Srpski seljak nije rado prihvatao komunizam. Kolege istoričari su prebrojali negde oko šezdeset hiljada nastradalih Srba od komunizma, posle četrdeset i pete godine. Tadašnja srpske komunističke političke elite igraju ponovo na kartu Jugoslavije, ovoga puta iz ideoloških, ali i iz razloga da bi sebe održali na vlasti. Da bi tu jednu malu kliku i elitu koja je rođena u krvi bratoubilačkog rata i u jednoj pobedi koja je nametnuta nasiljem i pomoći Crvene armije, koja ulazi u Srbiju da bi, dakle, opstali, oni insistiraju ponovo na toj Jugoslaviji?

Danas se to nameće kroz zajedničko tržište, opet kroz sveopštu saradnju jugoistočne Evrope?
- Slobodno tržište treba da postoji. Ja ne vidim da je tu problem da jugoistočna Evropa ima jedno liberalno, slobodno, otvoreno tržište u kome će se kupovati i prodavati kvalitetni proizvodi, konkurentni na evropskom tržištu.

Ali u Hrvatskoj i Sloveniji nema danas srpskih proizvoda, u Srbiji Hrvati i Slovenci su gazde?
- To jeste problem. Problem je ne toliko ideologija koliko intervencija ideologije u tržišnoj ekonomiji. Prema tome, može da se postavi pitanje zašto nema srpskih proizvoda, kvalitetnih srpskih proizvoda na tržištima jugoistočne Evrope. Zašto postoji otklon prema srpskim proizvodima? I ukoliko postoji intervencija države u tom smislu, to je u današnje vreme nedopustivo i Srbija ima sve da takav jedan stav pred svim međunarodnim sudovima pobije.

Da li je Srbija bombardovana da bi se smanjio njen politički značaj u jugoistočnoj Evropi?
- Smatram da su Srbi veoma nezreo narod, zapravo nezrele su srpske političke elite. Molim vas da se to razlikuje, srpske političke elite su veoma nezrelo postupile u momentu pada Berlinskog zida. Po mom mišljenju, srpske političke elite devedesetih godina 20. veka su se vezale za ekstremizam, koji je nasleđen iz doba komunizma samo zato da bi opstale na vlasti. One nisu razumele istorijski trenutak jedne zaista duboke promene u međunarodnim odnosima i u odnosima u Evropi i nisu u tom trenutku razmišljale o svom, o srpskom narodu, koji je živeo i živi i dalje u raznim zemljama na jugoistoku Evrope, nego su razmišljali o sopstvenom interesu i zato mislim da je odgovornost na srpskim političkim elitama nasleđenim iz doba komunizma. To je osnovni uzrok našeg trenutnog posustajanja koje, opet, istorija nam govori, ne mora da znači da će biti trajno. Srbija ima potencijala, ima mogućnosti da se razvije u jednu stabilnu, solidnu ekonomiju i značajan faktor na Balkanu.

Odnosi između Srbije i Francuske su se razvijali dugo, skoro dva stoleća, išli su uzlaznom putanjom, da bi devedesetih godina prošlog veka odjednom došli u zastoj?
- Da, srpsko-francuski odnosi imaju dugu istoriju i možemo da kažemo da je Francuska jedna od retkih, velikih sila ili danas sila srednje veličine i značaja sa kojima Srbija ima pretežno dobre odnose. Ti odnosi su bili proizvod interesa, prvenstveno srpskog, u mnogo manjoj meri - francuskog. Te odnose su uslovljavali geografska udaljenost, različitost u snazi - Francuska je uvek bila uticajnija i jača od Srbije - i kulturna različitost. Srbi i Francuzi su nosioci potpuno različitih kultura. Veoma bogatih, ali različitih. E sad, u igri tih faktora su se razvijali francusko-srpski odnosi. Oni nisu u celom tom periodu isključivo dobri i stabilni. Nemojmo zaboraviti period Drugog svetskog rata kada je Srbija okupirana, kada je Francuska okupirana... Postojali su, doduše, neki indirektni kontakti Nedića i Petena u kojima, samo na nivou ideja, Nedić pita Petena kako da opstane u toj novoj konstelaciji snaga tokom Drugog svetskog rata u toj germanskoj nacističkoj Evropi. Ali to su bile samo ideje i privatni kontakti.

Ti međudržavni odnosi bili su stabilni i u vreme Josipa Broza?
- Za vreme komunizma odnosi između SFRJ i Francuske se obnavljaju, gde jugoslovenski komunisti pokušavaju da se dočepaju simbola francusko-srpskog prijateljstva, iskrenog, koje je utemeljno u toku Prvog svetskog rata, opet za sopstvenu promociju na međunarodnoj sceni. Dakle, tu titoisti koriste srpsku istoriju i dobre francusko-srpske odnose za sopstvenu promociju.

Devedesetih godina prošlog veka dolazi do prekida diplomatskih odnosa Srbije i Francuske?
- Tačno, devedesetih godina dolazi do pada u tim odnosima, čak i do prekida diplomatskih odnosa za vreme NATO agresije protiv Srbije. Međutim, po mom mišljenju, to je jedan tragičan period naše istorije u kome Francuska nije bila ključni faktor koji je odlučivao o toku događaja. Francuska je učestvovala u bombardovanju Srbije i mnogi Francuzi danas zbog toga žale.

Da li su morali da učestvuju?
- To je pitanje francuske pozicije u međunarodnom sistemu i u Evropi i u NATO.

Mogli su da kažu - mi to nećemo?
- Nemojte da zaboravite da je to vreme kada je francuska spoljna politika imala određena previranja. Miteran zajedno sa celom grupom svojih saradnika i političkih pristalica polako silazi sa scene. Njegov uticaj i u francuskoj unutrašnjoj politici blago opada. Javljaju se te nove političke snage koje žele Francusku da vrate u NATO strukture i koje su kasnije i vratile Francusku u NATO strukture. Dolazi do jačanja francusko-nemačkog prijateljstva zasnovanog na stabilnim ekonomijama i želji da više nikad međusobno ne ratuju. Dakle, ima nekoliko faktora koji su Francusku negde vodili ka tome da ide uz svoje zapadne saveznike u politici prema jugoistoku Evrope. Ponavljam, francuska politika na jugu Evrope nije primarna u njenoj spoljnoj politici.

Nije primarna? Nije reč o tome. U pitanju je ekstreman događaju u kojem se izjašnjavaju nacije, napadaju zemlju bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN. Zar nije licemerno da Širak posle bombardovanja dolazi u Beograd i kaže spasao sam vam mostove da ih ne bombarduju?
- Pa, znate kako, političari deluju prema trenutnoj proceni njihovih interesa. Mi, naravno, to ne želimo da prihvatimo da nas je saveznička Francuska iz Prvog svetskog rata bombardovala devedeset devete godine i to je zaista za sve iskrene i prave prijatelje Francuske bio strašan udarac, a kažem, i za određene krugove u Francuskoj. Međutim, problem je u tome što ti ljudi nisu imali dovoljno uticaja da demokratskim metodama preko parlamenta i glasanja u parlamentu preusmere odluke svoje vlade.

Ni to nije validno objašnjenje velikog međunarodnog zločina?
- To je apsolutno tačno. I danas, kad razgovarate sa novinarima i intelektualcima u Francuskoj, jedni će reći da je sve to zaista sramotno, međutim, najstrašnije je što, kad pitate većinu Francuza o tom događaju, bolno ćete saznati da se oni čak neće ni setiti da se to desilo.

Francuzima su, dakle, Srbija i Balkan postali tako daleki?
- U izvesnom smislu da. Obrazovaniji svet u Francuskoj i danas je sklon da podseća na francusko-srpsko prijateljstvo, ali život ide drugim putevima. Mnogo šta pokazuje koliko im je taj Balkan danas daleko. To su činjenice s kojima korespondiraju ne samo Francuzi nego i mnoge druge nacije i države s kojima je Srbija imala stabilne i dugovečne odnose. Diplomatija je uvek bila interesna sfera, danas se ona meri robnom razmenom i obezbeđenjem novih investicija i tržišta. Srbija danas malo šta na tu temu u globalnom smislu može da nudi. Sa druge strane, posle niza grešaka koje su učinile političke elite u Srbiji, samo podsećaju da odnose s mnogim zemljama moramo graditi skoro od početka.

GERING KAO JOVAN BULJ

Novinski izveštaji kažu da je Herman Gering u beloj maršalskoj uniformi u jednom trenutku na putu za Oplenac izašao iz automobila i zbog saobraćajnog kolapsa usmeravao automobile i zaprežna kola, poput Jovana Bulja na Terazijama?
- Da, tačno, o tome su pisale novine, ali ono što je za istoričara važno to je da su se u tom trenutku u Beogradu skupili predstavnici svih tadašnjih vlada i da su tim okupljanjem u Beogradu u stvari želeli da pokažu da je kralj Aleksandar bio vrlo, vrlo cenjena ličnost i da žale za gubitkom kralja Kraljevine Jugoslavije. Tako valja gledati i na Geringovo prisustvo. U tom trenutku, to je važno, nacistička Nemačka nije zainteresovana toliko za jugoistok Evrope i za Balkan. Italija je ta koja je zainteresovana za Balkan.
Međutim, u tom periodu u Nemačkoj, a zatim u Engleskoj i u SAD javile su se grupaciji univerzitetskih profesora i novinara, koji su smatrali da je celokupan sistem nemačkih reparacija posle Prvog svetskog rata pogrešno napravljen zato što su "u stvari krivci za rat bili Srbi, potpomognuti Rusijom".

Ta srpsko-ruska krivica i danas se ponavlja?
- Dakako, stereotipi o Rusiji i Srbima se ponavljuju, to niko ne spori.