MNOGI BI I DANAS SPALJIVALI KNJIGE

Nisu naši problemi od juče i sve ih možete naći kod Sterije, Nušića, Domanovića i Lazarevića

Narod u Srbiji je pod žestokom hipnozom medija i rijalitija, u uslovima obesmišljenih institucija, a da bi se sistem vrednosti promenio nabolje, mora prevladati razum, ističe iznova Dragan Velikić, jedan od najvećih srpskih pisaca danas. U sveže objavljenoj knjizi odabranih eseja „Braća po mrlji", Velikić je zaronio u mnoge pojave, od politike i kulture do socijalnih i drugih tema koje su, nažalost, razarale srpsko društvo u poslednje tri decenije.

U recenziji eseja hrvatski pisac Boris Dežulović ističe da Velikić „ovim malim esejima postiže ono što ne može kao pisac, da angažovano i neuvijeno ukaže na svakodnevne bolesne pojave već godinama prisutne u zemlji Srbiji".

Podnaslov Vaše knjige je „Hronika našeg odustajanja". Ali je to odustajanje mene podsetilo na reči Karla Bilta, koji je svojevremeno zaključio da „Srbi nikada u istoriji nisu propustili priliku da propuste priliku". Zašto odustajemo ili propuštamo prilike iznova?

- Za početak trebalo bi odvojiti pojmove „Srbi" i „srpsko društvo", jer tek na ovo drugo može da se odnosi Biltovo uopštavanje. Većina Srba i te kako ume da iskoristi priliku koju im pruži uređeno društvo Nemačke, Švajcarske, Austrije... Što se, pak, srpskog društva tiče, tu bi neke nauke trebalo da daju odgovor zašto je takvo kakvo jeste: istorija, sociologija, socijalna psihologija. Ja nisam stručnjak za to, znam samo neke opštepoznate istorijske okolnosti koje su uslovile njegovu nedovoljnu razvijenost, zastrašujući procenat neškolovanog stanovništva, neobrazovanog, podložnog manipulisanju. Nisu naši problemi od juče. Sve ih možete naći vrlo jasno definisane kod starijih domaćih pisaca: Sterije, Nušića, Domanovića, Lazarevića. Čudno, ali između dva svetska rata ta politička oštrica kao da je otupela, verovatno zbog diktature kralja Aleksandra. U tom kontekstu za sada se dobro držimo, neki pisci još uvek bez straha ostavljaju trag u književnosti, naročito dramskoj, o ovom (ne)vremenu. A dokle će, ne znamo. Ako je jedan Aleksandar uspeo da zapuši usta mislećima u Srbiji, ko garantuje da to i drugom neće uspeti.

Naveli ste jednom da je san svakog blogera da napiše roman. I taj san je ostvaren blogerki Zorani (Zorannah), koja je dobila i ovacije na Sajmu knjiga. Nisam cenzor. Što bi rekla Vida Ognjenović, „neka cveta hiljadu cvetova", ali nek se zna da ne miriše svaki isto. Šta Vam sve to govori o pisanju i čitanju danas?

- Vida je parafrazirala Mao Cedunga, njegovo je „neka cveta stotinu cvetova", mada nije baš tako mislio. Kako god, ne možemo imati kontrolu nad nivoom gluposti ni u pisanju ni u čitanju, ali zato postoji lektira u školi. A kao i uvek, sav zadatak je na nastavnicima i profesorima. Koliko nastavnik maternjeg jezika i književnosti ima umešnosti da učenike uvuče u svet književnosti, toliko će oni kasnije u životu posezati za dobrom knjigom. E sad, šta je dobra knjiga, teško da se može precizno definisati. Za mene ona koja otkriva iza pojavnog, koja otvara nove svetove, koja pomera lične granice čitaoca.

Često putujete po svetu, gosti ste sajmova i različitih manifestacija. Kako Vi vidite čitalačke navike i kulturu ma gde da ste bili, a u poređenju s nama u regionu?

- Mi imamo mnogo nepismenih. Taj podatak kao da se zaboravlja. Evo, jedno skorašnje istraživanje kaže da smo na dnu evropske lestvice kada je reč o funkcionalnoj pismenosti. Što će reći da veliki deo onih koji poznaju slova ne razumeju tačno šta su pročitali. Za mene je to mnogo veći problem od broja pročitanih knjiga. Da odgovorim na vaše pitanje: na književnim sajmovima domaći posetioci ne zaostaju nimalo za onim stranim. Problem je u onima kojima bi bilo sasvim svejedno da se sve knjige na svetu spale, a takvih je kod nas veoma mnogo. Oni preovlađuju!

Neko je rekao da naši autori nisu posebno dobro predstavljeni u svetu, em zato što stvaraju na malom jeziku, em što se ne prevodi dosta toga. Vaše su knjige listom prevedene na nemački, ali i druge jezike. Da li mislite da bi se nešto moglo učiniti više da naši autori vredni svetske pažnje dobiju prostor kakav zaslužuju?

- Naravno da bi moglo da se učini više i da bi trebalo. Samo jedan dobro osmišljen nastup, a bio je takav na Lajpciškom sajmu knjiga 2011. godine, napravio je fantastičan efekat u kulturnoj javnosti Nemačke, i savršenu pripremu za dalje napredovanje. Nikada ni pre ni kasnije najvažnije novine i mediji u Nemačkoj, ali i na čitavom nemačkom govornom području, nisu pisali tako pozitivne tekstove o srpskoj književnosti i njenim autorima. Naravno, taj se nastup 2011. godine, kada je Srbija bila zemlja gost, pripremao dve godine. Prethodili su sajmovi u Frankfurtu i Beču, gde su održane svojevrsne generalne probe za veliko finale srpske književnosti u Lajpcigu. Zato i jeste bilo rezultata. Objavljeno je 45 knjiga srpskih autora.  Međutim, odmah posle toga dogodila se smena u Ministarstvu kulture, došla je nova garnitura i sve se vratilo na staro, po već viđenom modelu da grupica naših pisaca sedi na nekom perifernom štandu i priča s nekolicinom posetilaca, najčešće zemljaka. Ne kažem da nije bilo pokušaja da se Lajpcig 2011. ponovi, međutim, to teško ide sa aparatčicima kojima je jedino merilo His Master's Voice.

Opširiniji intervju sa našim najpoznatijim srpskim savremenim piscem pročitajte u najnovijem broju Ekspresa koji će se od petka naći u prodaji na kisocima

Niz priznanja

Dragan Velikić je rođen u Beogradu 1953. godine. Diplomirao je opštu književnost s teorijom književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu. Od 1994. do 1999. godine bio je urednik izdavačke delatnosti Radija B92. Pisao je kolumne za NIN, „Vreme", „Danas", „Reporter" i „Status". Od juna 2005. do novembra 2009. godine bio je ambasador Republike Srbije u Austriji. Živi u Beogradu kao slobodni književnik. Knjige Dragana Velikića prevedene su na šesnaest evropskih jezika, na arapski i farsi. Dva puta je osvajao NIN-ovu nagradu, prvi put za roman „Ruski prozor" (2007), a drugi put za „Islednika" (2015). Dobitnik je i Srednjoevropske nagrade za književnost, „Kočićevog pera", Vitalove nagrade, nagrade „Kočićeva knjiga". Neformalno se u srpskim književnim krugovima smatra jednim od najozbiljnijih kandidata za Nobelovu nagradu za književnost.