POSLEDNJI INTERVJU LJUBE POPOVIĆA: Srbi ne vole pametne i velike ljude

POSLEDNJI INTERVJU LJUBE POPOVIĆA: Srbi ne vole pametne i velike ljude


Umetnost je danas u svetu izgubila svoju vrednost. Preovlađuje mržnja. Poezija je nestala, slikarstvo nestaje i sve što spada u fine oblike ljudskog bića počelo je da nestaje. Pojavila se mržnja, pojavili su se ratovi. Jednu divnu zemlju kao što je Amerika vode gangsteri iako je Amerika vrlo bogata država emotivno, kulturno, naročito na planu filma

“Kad sam bio klinac u Valjevu gledao sam kako čuveni Bebile Milošević zaroni u bazen i nestaje, nema ga, dugo, a onda tamo na kraju bazena pojavi se ruka, zamlatara jedared i potone, a u nama umre svaka misao. Mislimo, udavi se Bebile Milošević. A on se pojavi tamo odakle je krenuo. Onda zaronim ja i osećam da neću dugo izdržati, ali velim sebi – još, Ljubo, još, slabotinjo, još, đavo te odneo, i ronim sve dalje. Tako je i sa slikanjem. Zaronim u sliku, provedem pred platnom sate i sate, a onda, kada mi se čini da sam na izmaku snaga, vičem sebi to isto – još, Ljubo, još, đavo te odneo, i slikam dalje. Onda primećujem da se slika otima, postaje jača od mene, da me nadrasta, da dobija moć. Tada znam da sam na drugoj obali.”
Veliki srpski slikar Ljuba Popović u intervjuu za RTS u serijalu “Vreme (je) za elitu”, koji je prvi put emitovan 29. decembra 2015, osam meseci pre nego što je preminuo, govori o ličnom činu stvaranja, o vremenu nenaklonjenom kulturi, o univerzalnoj poruci umetničkog dela, o odnosu novca, umetnosti i kolekcionara, o našim nadama, iluzijama, nacionalnim ostrašćenostima…
Od oktobra do sredine decembra 2015. održana je prestižna izložba njegovih slika u Galeriji RTS-a u Beogradu pod nazivom “Izbor iz opusa Ljube Popovića”, gde je bilo predstavljeno trinaest slika velikog i srednjeg formata iz ovdašnjih privatnih kolekcija, nastalih između 1975. i 2008. Ovo mu je bila prva veća izložba u Beogradu. Francuska i Pariz su mu za života bili naklonjeniji.
Mi objavljujemo reprint ovog intervjua godinu dana od njegove smrti, kao podsećanje na jednog od naših najznačajnijih umetnika, poznatog i kao slikara svetlosti i tame, čiji kritički duh i oštre, jasne rečenice, svojstvene ovom umetniku, uvek izazivaju interesovanje javnosti.
Najbolji esej o Vama, kažem esej, napisao je Žika Pavlović, filmski reditelj, pisac, inače vaš kum: Ljubino slikarstvo je rođeno u kolevci između dveju opsesija raspadanja u Erosu i raspadanja u Tanatosu. I tu je sve i uzlet u visine i pad u ništavilo i svetlost i tmina. Pred Vašom slikom se naravno ne stoji samo zarad estetskog doživljaja, već Vi vašom slikom nagonite čoveka stalno da postavlja pitanje – ko smo, kuda idemo, šta je naš cilj? Ima li nade za čoveka u ovom svetu iluzija?
– Čovek se rađa i umire na planeti Zemlji. To je jedino biće koje je svesno života i smrti. I to neki ljudi osećaju, neki ne osećaju. Svakako umetnici iz raznih oblasti, pisci i slikari tu tragediju ljudsku nose u sebi. I oni pokušavaju, mnogi slikari od Gogena, čak i od Direra, veliki majstori, pokušavali su da odgonetnu to pitanje. Međutim, čovek ne može da odgovori na takva pitanja jer su to pitanja koja prevazilaze ljudski um. Tako da na mnogim slikama kao što su na slikama Gogena ili na nekim mojim slikama, nije važno, to pitanje se postavlja, ali odgovora na to nema.
Dobro da je to tako, to je podstrek za umetnost…
– Pa jeste na jedan način, da. Na jedan način. Ljudsko biće je pre svega jedna usamljena tvorevina. Svaki od nas je svoje posebno carstvo, svaki od nas je posebna ličnost i svako ne može nikad da prodre u drugo biće. U tome je specifičnost čoveka.
Ovde u Galeriji RTS nalazi se 13 Vaših slika iz različitog perioda, nedostaju one prve rađene umbrom, takozvane bezbojne, i ove poslednje gde je jedan pojačan kolorit. Mi kažemo kada posmatramo i tumačimo da je to promena Vašeg raspoloženja, dioptrije, vizure kroz koju gledate ovaj svet.
– Nije stvar pitanje raspoloženja, pitanje je koliko čovek sazri da bi nešto video, kao na primer šta ja znam. Nije isto pročitati “Anu Karenjinu” sa 20 godina i pročitati “Anu Karenjinu” sad. To je ogromna razlika. Tako i kod slikara. Nije isti moj način mišljenja, nije isti kao što su u Valjevu one moje stare slike rađene umbrom i ove sadašnje slike zato što sam ja, hvala Bogu, možda čak evoluirao u pozitivnom smislu. Tako da sada ulazimo u neku fazu neke sigurnosti, neku fazu gde nemam taj tehnički problem koji sam imao tad. Ja sad vrlo lako slikam, ali ja moram da vam kažem da postoje dve vrste energije. Postoji takozvana kreativna i postoji fizička energija. Fizička energija, to je da možete da stojite na nogama, jer ja ne slikam sedeći nego stojeći, e sad, treba da se pojavi ova druga energija, to je takozvana stvaralačka energija, neka želja da se nešto napravi, kad se te dve stvari spoje, onda nastaje slika. Ako se te dve stvari ne spoje, ne mogu da slikam.
Da li ste nekada osetili uzaludnost onoga što radite?
– Kako da ne. Međutim, ovde sad kada sam ušao u dvoranu, moram da vam priznam da sam jako zadovoljan i pitam se ko je sve to radio. Ja prosto ne mogu da verujem da sam ja napravio te slike. To mi se dešava isto tako kada iz Kerizopotamije iz Grčke dođem u moj pariski atelje, ja sam šokiran kad vidim neke moje slike, ne mogu da verujem, ne mogu da ukapiram ko je to radio. Zato što je to verovatno nešto nastalo van moje takozvane kontrole racionalne i hvala Bogu da su te slike nastale na jedan volšeban način za koji ne može da se da odgovor. Jer umetnost je praktično jedna tajna.
Uvek se pitam kada stanete ispred platna, belog platna visokog 2 metra i 35 centimetara, širine 3 metra. Bože, kakvu li teskobu ovaj čovek oseća.
– Da vam ne odgovorim direktno. Stenli Kjubrik napravio je film koji se zove “Šajning”, o jednom piscu koji odlazi u jedan dvorac, igra ga Džek Nikolson, i on je došao u taj dvorac da piše roman. I nalazi se pred belim papirom, kao što vi kažete pred belim platnom. I on svaki dan nešto kuca na mašini. Međutim, kada je njegova žena zavirila u te spise, ona je samo našla jednu rečenicu, jer on nije imao šta da kaže. Prema tome, belina platna i belina papira su izazov na jedan određen način. Ali ja nikad nisam stavio platno i počeo da slikam. Ja obično stavim platno belo i onda se danima nervozno šetam po ateljeu i ne znam odakle da počnem. Prema tome, odakle sad to stiže. Naravno, to je pitanje koje vas zanima i zanima ljude. Moram da vam kažem da ni ja ne znam odakle stiže. To su neke tajne koje nosi ljudsko biće, tajne koje su sakrivene u čoveku i koje su neka vrsta akumulacije. I sad ta akumulacija koja se nalazi u čoveku, u pitanju je sad da li ima talenta da se izrazi, da li muca ili ne muca. Kad čovek muca, on ne može da se izrazi.
Ljuba Popovic01 Marko TodorovicPrimetila sam da ste veoma tolerantni, da podržavate i mlade kolege pohvalom, podrškom, potpuno promenite izraz lica, postanete drugi čovek, transformišete se kad ispred Vas stane neznanje?
– Znate šta, Francuzi imaju reč “Il injorans” koja znači neznanje. Ja sam, moram da vam priznam, često fasciniran koliko ljudi ništa ne znaju, zato što ih ništa ne interesuje, žive kao biljke. Ja nikad nisam tako vaspitan. Ako je jedan Umberto Eko zainteresovan za strip, to ne znači da ni ja nisam zainteresovan za strip. Prema tome, moje detinjstvo je u stvari slično njegovom detinjstvu, jer smo čitali te romane avantura, imali smo žar, to je naša reč, lepa, za onim što radite. Taj žar, to mi je Milo Milunović rekao: “Ljubomire, ako sačuvaš infantilnost, bićeš veliki umetnik”. Ako nemate ljubavi za jedan posao koji radite, taj posao neće nikad da valja. Bilo šta da radite. Kod mene je stvar u tome što ja materiju slikarsku volim, toliko sam zaljubljen da ja u trenucima kad se unesem u svoj rad, ja zaboravim da postojim i to je moja najveća plata koju sam ikad imao u životu.
Kada ste završili dvogodišnji specijalistički kurs u ateljeu Mila Milunovića, napisao Vam je jednu karakteristiku: “Ovo što radi Ljuba meni se ne sviđa, ali ne znači da jednog dana neće biti veliki slikar”, kao da Vam je u neku ruku predskazao Vaš slikarski put. Vaša slika “Mesečarka” nalazi se u najvećoj svetskoj kolekciji slika nadrealista Danijela Filipakea i u knjizi koju piše Saran Aleksandrijan. “Iskušenje posle” štampana je, tj. reprodukovana je preko cele strane u Tašenovoj Istoriji simbolizma, zatim “Blud” je u Svetskoj enciklopediji erotskog slikarstva Žila Nerea i Majkla Gibsona. Tu je zatim sedam monografija, prva o našem slikaru u svetu posvećena je Vama, a piše je sedamdesetih godina u Parizu Rene de Sloije, potom 20 filmova i televizijskih serija… Dovoljno da ovaj svet gledate sa visine Olimpa. Kako to da niste postali egocentrični?
– Slikarstvo je više lična priča. I čim je u pitanju neka lična priča, kao što je u mom slučaju, onda si čitav život posvećen tome i on nikave veze nema sa sujetom koju imaju ljudi. Tako da je slikarstvo u suštini za mene specijalni slučaj. Deo života, jedan život u manastiru koji je zaključan, život sam sa sobom. To je vrlo teško definisati ljudima i objasniti da se radi o nekakvoj vrloj dubokoj priči ljudskoj koja je u čoveku.
Ali zemlja u kojoj ste rođeni, u kojoj ste završili Akademiju, čiji ste kulturni ambasador 50 godina u Parizu, nije vam se odužila na adekvatan način. Ovo je prva vaša velika izložba u Beogradu. Imali ste jednu pre 12 godina, retrospektivnu u Subotici, nekoliko manjih u privatnim galerijama i to je sve. Velikim svetskim kolekcijama u pariskom muzeju Bobur, a ovdašnja javnost nema uvida u Vaše stvaralaštvo.
– Znate šta, da neke stvari raščistimo. Ja karijeru nisam pravio u Beogradu, nikad, to je broj 1. Broj 2, država Jugoslavija, Brozova, i ova država Srbija, one nikada nisu učestvovale u mojoj avanturi. U moju avanturu i takozvanu internacionalnu kotu, za koju se ovde zna kao što je internacionalna kota to ovde Đoković, meni su to napravili Francuzi. U mene je uložen novac francuski. Posle je uložen novac iz zamka, odnosno čovek koji ima zamak, koji se zove Mišel Puks. Tako da ja praktično nikakve organske, finansijske veze nisam imao ni sa Srbijom ni sa Jugoslavijom.
Ali ste kulturni ambasador ove zemlje.
– Znate šta, odmah da vam odgovorim na pitanje. Srbi ne vole pametne ljude, tj. velike ljude. Dokaz je da su imali najpametnijeg čoveka pre rata, princa Pavla, koji je govorio pet jezika, kog je Hitler držao pet sati, nije hteo da ga pusti, njega nisu voleli zato što je imao nešto iznad. Tako da sve ono što se uradi kod nas, ono što je u sportu uradio Đoković, otprilike smem da se kompariram da sam ja to isto uradio na planu umetnosti, ali to kad nas nema značaja niti je to neka velika stvar. Jer kod nas slikarstvo, premda smo mi jedan vrlo talentovan narod, možda najjači na Balkanskom poluostrvu, a i šire. I da momentalno Srbi imaju te neke, kako da kažem, kvalitete koji su vrlo retki. Ali se to kod nas ne ceni. Postoji jedna velika degradacija kod nas, a i u svetu. Tako da mene to i ne čudi pravo da vam kažem i nemam nikakav odnos prema tome.

Znate šta, da neke stvari raščistimo. Ja karijeru nisam pravio u Beogradu, nikad, to je broj 1. Broj 2, država Jugoslavija, Brozova, i ova država Srbija, one nikada nisu učestvovale u mojoj avanturi. Mene su napravili Francuzi

Nikada niste bili u ekskluzivnom odnosu sa državom?
– Država Jugoslavija u doba Broza već tad je vodila rat protiv Medijale. Veliki broj članova Medijale je bio u zatvoru, šišan do glave. Mene su više puta šišali zbog brade itd. Država Jugoslavija pod Brozom je negovala enformer na čijem čelu je bio Laza Trifunović. I Laza Trifunović nikada nije prihvatio Medijalu iako su posle iz snobizma on i Irena Subotić počeli to da prihvataju. Znači, Medijala je bila neka posebna priča u našoj sredini i ona je dala neke rezultate koji su svakako prevazišli granice Srbije i Jugoslavije. Kod nas je to optuživanje Šejke zato što je čitao ruske mističare. I mnogi slikari iz Medijale imali su dosta probleme sa vlašću. Tako da vlast nikada nije oficijelno prihvatila Medijalu. Čak je u muzeju na ušću čuveni Protić, veliki esteta i pametni čovek, Medijalu držao u ćošku, iako je to bilo najoriginalnije što smo imali na našem tlu.
Da, bojim se da vas lično ne zadesi sudbina kao Gogena, koji nikad nije ušao u formate države, pa su mu slike završile van Pariza i Francuske. I Vaše kapitalne slike se nalaze van Srbije.
– Pa normalno, zato što tamo živim već 52 godine. Normalno je da te slike pošto sam tamo, ostaju tamo. Ovde što je skupljeno, drago mi je što te slike vidim u Srbiji, zato što su se neki ljudi probudili. Ali su kupovali te slike više iz snobističkih razloga, a manje iz estetskih razloga. Jer ovi ljudi koji imaju te slike nisu nikakvi estetičari. To su ljudi koji su shvatili da to vredi finansijski i da je vaše znanje prvi put u istoriji naše države u tzv. svetskom rejtingu, govorimo i o rejtingu koji ima i Novak Đoković, Dado Đurić, Veličković i ja samo na svetskom tržištu, znači ono sve što radimo ima vrednost finansijsku, a ne samo estetsku i kulturnu.
Umetnost i novac jesu bili isprepleteni. Bojim se da će Vas pogrešno shvatiti sada. Zato što je novac jedina religija kojoj se klanjaju. Ali moramo napraviti razliku. Umetnost i novac idu zajedno, ali je prava vrednost kada umetničko delo određuje vrednost novca.
– Pa nije više tako. Nekad je bilo tako, sada više nije. Sad postoje tzv. veliki magnati, veliki tipovi koji imaju ogromne pare i oni da bi uložili te pare momentalno, a u Francuskoj nikad nije izlagao nijedan slikar francuski ili onaj koji nije imao para. Znači, postoji prvo potreba da jedan slikar ili skulptor, iza sebe ima jedno dva-tri miliona evra da bi mogao da izlaže u Boburu. To je sad tako i to je činjenica što vam kažem, nisam to ja izmislio.

LJUBA POPOVIC - JEDNA SLIKA-IZLOZBASrbi ne vole pametne ljude, ne vole velike ljude. Dokaz za to je da su imali najpametnijeg čoveka pre rata, princa Pavla, koji je govorio pet jezika, kog je Hitler držao pet sati, nije hteo da ga pusti, njega nisu voleli zato što je imao nešto iznad

Koja je uloga umetnosti danas?
– Znate šta, umetnost je danas u svetu izgubila svoju vrednost. Preovlađuje mržnja. Poezija je nestala, slikarstvo nestaje i sve što spada u fine oblike ljudskog bića počelo je da nestaje. Pojavila se mržnja, pojavili su se ratovi. Jednu divnu zemlju kao što je Amerika vode gangsteri iako je Amerika vrlo bogata država emotivno, kulturno, naročito na planu filma. Tako da čak mogu da vam kažem, što će da iznenadi ove što slušaju, mislim da je čak najgori sistem, sistem Hitlera i Gebelsa poštovao umetnost nego što se sad poštuje. Zašto, zato što u ona vremena od tridesetih godina pa do početka Drugod svetskog rata najveća kuća u kojoj su se proizvodili filmovi bila je UFA, a ne Holivud. U UFA su se rađala remek-dela, svetska remek-dela. U UFA su radili najveći reditelji sveta. Tako da na tom planu, na planu slikarstva isto tako, ono što je najcrnje u celoj ovoj priči jeste da su fašisti više poštovali umetnost nego ovi sad. Znači, više su fašisti poštovali umetnost nego tzv. demokrate sad, što je apsurdno. Pitanje je dosta kompleksno i ja ne mogu da ga odgovorim iz šireg ugla zato što neke slike, kao što je slučaj Gogenove slike, kao što ste postavljali pitanje malopre ko smo, šta smo i kuda idemo, Gogen je na šest metara naslikao jednu takvu sliku na Tahitiju. Naravno, Gogen voleći svoju zemlju, kao što i ja volim svoju, smotao je sliku u rolnu i poslao je. U to vreme nije bio Luvr nego Luksemburg kao muzej. Direktor muzeja je to remek-delo odmotao, pogledao, zamotao i vratio na Tahiti i rekao da to nije za njegov muzej. To je jedno od svetskih dela koje se nalazi u Čikagu ili negde. Znači, Gogen je hteo na neki način da se oduži toj svojoj zemlji, kao što sam se ja odužio na neki način ovoj zemlji preko triptiha o materiji smrti, a taj triptih se sad nalazi u nekoj rupi, oštećen… i nije mogao da bude ove izložen zato jer nisu hteli da ga daju da bude izložen.
A taj triptih je bio reprodukovan u Figarou, bio je izložen u pariskom Baburu. I zapravo najbolnije i na sreću RTS ima snimak tog triptiha pre 12 godina kada smo radili umetničko veče sa Vama, moje kolege i ja smo to snimili u “Interkontinentalu” i Vi ste u neku ruku žrtva tranzicije, Vaša slika…
– Vi kada izvršite analizu ovih naših koji vode, sadašnjih ili onih prošlih… oni nikad kulturom nisu hteli da uđu u Evropu. Njih kultura uopšte ne interesuje. Oni misle da se u Evropu ulazi tako što tamo lete pečene ševe. Ja tamo živim 52 godine i znam da je taj svet veoma surov i jedino što mi možemo da uradimo, a to je da našu kulturu koja je velika, i našu tradiciju koju nosimo u sebi, mogli smo tom tradicijom da uđemo u Evropu, a ne da pričamo kojekakve priče. Srbija je imala uvek i pre rata, za vreme kralja Aleksandra, a čak i za vreme Broza koji je sve to nasledio, imala je kulturni potencijal. Čak i danas kada se posmatra i analizira na Balkanu, Srbija je možda moćnija na planu ljudi koje poseduje i na planu kulture. Samo što to jednostavno nismo stavili u prvi plan. Mi u Parizu kao kulturna država ne postojimo, kulturni centar je nula, ne vodi se računa ni o čemu, ništa se ne zna o Srbiji.

Marsel Dišan, izvinjavam se na izrazu, zasr’o je čitavu umetnost. On je od govana pravio pitu

Ali nije ništa bolja situacija ni u svetu. Nedavno je u Beogradu bio nobelovac Mario Vargas Ljosa koji kaže da mi danas živimo u svetu bez kulture, suštine. Mislim da je to više dijagnoza nego definicija vremena u kome živimo. Koliko je Vama blisko da je kultura izgubila suštinu, da sve kliza po površini, da nije više autentična?
– Znate šta, takvo je vreme. Mi ovde u Srbiji živimo u loncu koji se kuva i za sve nesreće koje nam se dešavaju optužujemo vlast, optužuje se ono ili ovo. U suštini u celom svetu, računajući i Francusku kao kolevku kulture, sve je popustilo. Ja kad sam došao u Francusku bilo je 12 galerija na Sen Žermenu i najmanje 10 knjižara, danas nema nijedne. Znači, tu postoji jedna degradacija totalna i ko je za to kriv, ja ne ulazim. Hoću da vam kažem da je kultura do te mere popustila, zbog toga su ratovi, krvoprolića, zbog toga se ljudi ubijaju i zbog toga danas živimo u jednom paklu. I moja zadnja slika koju radim zove se “Satanin svet”. Suština ako hoćete, nivo, suština našeg naroda je da je mnogo pao, nije pao samo kod našeg naroda, pao je u celom svetu, a to je posledica nedostatka kulture, poezije. Pogledajte sad na primer konkretno sadašnju Nemačku i Nemačku za vreme Hitlera. U današnjoj Nemačkoj nemate više ništa, a ona je kao najnaprednija, i naj, naj u Evropi. Nemate nijednog pisca, skoro je umro Ginter Gras, Fazbinder ne postoji, Hercog, veliki reditelj, nestao, Šlendorf više ne pravi filmove, znači, šta vi imate u Nemačkoj. U Nemačkoj sam bio, u knjižarama se prodaju knjige koje govore o turizmu. Znači, čak i Nemačka, zemlja Direra, velikih majstora, Luke Hranaha, ta zemlja više ne postoji, zato što se svet promenio i taj svet koji se promenio nije više ista etika, jer je sad pitanje postalo pitanje novca.
Ne znam da li ste primetili da postoje ljudi koji nisu laici u umetnosti, a počinju da se klanjaju stvarima koje nemaju umetničku vrednost?
– Znate, u istoriji sveta vi ste imali obmanjivače, to znači ljude koji su ombanjivali svet. Jedan od vrhunskih u ono doba je bio Tioli Špigel. Tioli Špigel je došao na dvor i rekao ja ću da naslikam to i to. Radio je tri godine, a zidovi su ostali prazni, a onda je ispričao priču da samo budale ne vide ništa. To je broj 1. Vi ste imali Barona Minhauzena koji je obmanjivao svet. On je tvrdio da sebe uhvati za perčin i da sebe izvuče iz blata, tvrdio je da je bio na Mesecu… To su sve veliki obmanjivači i među tim velikim obmanjivačima, vi ste u Americi imali Marsela Dišana koji je od klozetske šolje proglasio umetničko delo i svi su mu verovali. To su ti svi veliki obmanjivači koji postoje u svetu i ljudi takvim timovima veruju. Marsel Dišan, izvinjavam se na izrazu, zasr’o je čitavu umetnost. On je od govana pravio pitu. I sad taj Marsel Dišan intelektualac bio, pametan čovek, ali Salvador Dali je rekao da je to najveća lenčuga koja je ikada rođena u umetnosti. Znači, ništa nije radio nego je izmišljao. E sad, on je taj svet potpuno zarazio i napravio ovo u čemu se sad mi nalazimo. Danas je dovoljno da uzmete neki objekat i da ga proglasite umetničkim delom i da se tu neko potpiše, neki mali Kretino. Vi danas nemate više škole, akademije gde čovek ne može da svira na klaviru ako ne zna gde su mu dirke. Kako neko može da svira na klaviru, mislim to nema šanse, ako ne zna gde se šta nalazi. E to je današnje vreme. Akademija, naša tzv. Akademija u Beogradu je jedno vreme bila solidna. Međutim, francuska likovna akademija ne vredi ništa, tamo sede neki majmuni bez veze. Profesori nemaju pojma ni o čemu. Tako je vreme došlo, ne možete vi protiv toga.
Imali ste sreće u životu da izbegnete teror osrednjih.
– Čovek ima jedan život, taj život je kao jedan kaiš, koji se odmotava i vrlo je delikatno i racionalno voditi svoj život, to neko vrlo teško može da radi. Tako da sam imao mnogo sreće. Sreo sam neke prave ljude u Parizu, velike intelektualce i zahvaljujući našoj državi i ovim saznanjima koja sam stekao i u kinoteci i u literaturi mogao sam na jedan vrlo određeni način da komuniciram sa francuskim intelektualcima, jer sam čitao njihove knjige, njihove romane, njihovu filozofiju.

Ima godina kada sam se divio crtežima Pikasa, posle toga sam shvatio da je to jedan umetnički proliv

Ne, ne, ja mislim da je to pitanje Vašeg karaktera. Vi ne želite da kontaktirate sa ljudima i da podredite sebe osrednjima.
– Ja sam čist tip na taj način, da vam kažem. Čist na taj način da sa mnom ne mogu da vode banalne razgovore. To mene ne interesuje, jednostavno to odbijam. Vi meni ne možete pričati o automobilima, nema šanse. Ne možete da mi pričate o nekim stvarima ko je s kim i šta ja znam, ja to odbijam.
Vi danas neumorno kupujete knjige, Vaša biblioteka ima nekoliko hiljada naslova, vrlo sofisticiranih, probranih, ne kaže se uzalud reci mi šta čitaš, pa ću ti reći ko si. Šta Vi trenutno čitate i čemu se vraćate?
– Ja momentalno čitam Puškina. Vratio sam se Puškinu iz više razloga. Ono što sad čitam od Puškina to je Istorija Jemeljana Pugačova. To je najveći bandit svih vremena koji je živeo u Rusiji. Puškin je njega upoznao na nekim saonicama i kaže kad je video njegove kose oči, uplašio se od njega, a on je usred zime na minus 50 stepeni išao u košulji. Pugačov je najveći krvnik Rusije i mene sad taj roman zanima, jer je Puškin lično poznavao Pugačova. Pročitao sam ponovo Sabatov “Tunel” i potpuno je velika razlika između onog što sam čitao nekad i sad. Inače, lično sam upoznao Sabata i ova moja izložba u RTS je praktično posvećena Milanu Komneniću. Milan Komnenić je jedan od retkih naših intelektualaca, koji je pre Francuske uveo južnoameričku literaturu u naš jezik, u našu literarnu priču. Ono što je interesantno da kažem, ja sam u to vreme kada su Srbi pripovedali o junacima i grobovima, čuveni roman od Sabata, dobio pismo od Milana Komnenića iz “Prosvete” i rekao Sabato neće naš honorar, jer ga naše pare ne interesuju, ali eto, Sabato je negde u Buenos Ajresu video knjigu u kojoj je video priču o nekom slikaru iščašenom i njega zanima da li Srbi mogu da mu nabave jednu sliku za honorar. I naravno ja sam bio oduševljen i poslao sliku “Prosveti”, oni su je platili u dinarima. Slika se zvala “Filozofska staništa”. Dosta teška i mučna. I naravno slika je otišla u Buenos Ajres kod Sabata.
Odgovora nije bilo, a Vi ste Sabata sreli u Parizu posle 10 godina?
– Kada sam ga sreo u Parizu, bio sam strašno stidljiv, a on kada sam ga pitao imate li jednu sliku koja je stigla iz Beograda, on je rekao Ljuba.
Vaši prijatelji iz Medijale imali su svoje slikarske uzore. Šejka je bio zagledan u Vermera, Vi ste Medijali pripadali, ali nikada joj niste robovali. Olja je gledala ka Leonardu da Vinčiju, Siniša Vuković ka Đorđu de Kiriku, Glavotić ka Daliju, ali Vi ste uvek nekako izmicali, ko je Vama uzor? Vi ste 60 godina ispred slikarskog platna. Slika ispred koje stanete i drhtite i kažete – e ovo ljudska ruka nije mogla da naslika.
– Znate šta, to sve zavisi od godina. Ima godina kada sam se divio crtežima Pikasa, posle toga sam shvatio da je to jedan umetnički proliv. Nikad nisam cenio Pikasa, ali onda su došle godine kada sam cenio Direra, cenio Vermera, ali nisam nikada bio neko ko je slepo zaljubljen u Vermera, zato što sam smatrao da sam imao šta da kažem ja lično, a da od njih mogu nešto da naučim, tu je cela tajna u tome.

Francuska likovna akademija ne vredi ništa, tamo sede neki majmuni bez veze. Profesori nemaju pojma ni o čemu, tako je vreme došlo, ne možete vi protiv toga

Ne postoji slika pred kojom zanemite?
– Ima slika o kojima se ovde ništa ne zna, ako vas zanima ispričaću vam kratku anegdotu o tome. Slikar Žerveks napravio je sliku koja je remek-delo, istorija jedne pariske kurve i oficira. Taj oficir je celog života bio zaljubljen u tu ženu i skupljao je pare da bi proveo jednu noć sa njom. Žerveks su optužili za perverziju jer je naslikao sliku ogromnog formata, gde ona raspolućena leži na krevetu, ali je to remek-delo slikarske vrednosti. Ja u svojoj nekoj naivnosti sam mislio da je on posle burne erotske noći otvorio prozor da uzme vazduh, međutim, jedan od mojih prijatelja kritičara je rekao: Ljubomire, on je skočio sa petog sprata, ubio se. E sad, taj Žerveks je bio osuđen od kritičara, njih 40 je potpisalo da slika ne može da uđe u salon i nju je kupio neki ludi predsednik opštine Bordo i ona se nalazi u Bordou.
Primetila sam da ispred slike, ispred umetničkog dela ne stavljate nacionalnu odrednicu kao vrednosnu kategoriju.
– Slikarstvo je univerzalna priča, zbog toga je puno Srba, da ne navodim imena, tvrdilo da u slikarstvu Ljube Popovića nema ništa srpsko. To je poznata stvar. Ovo što sam ja ispričao nisam ništa izmislio. Naravno, ja na takva pitanja ne odgovaram. Znate šta, sve što je nacionalno, to je primitivna priča. Ne postoje nacionalne države. Država koju je napravio kralj Aleksandar je bila geografija, a ne nacija. Onog trenutka kada nešto postane nacionalno, tog trenutka kreće ka fašizmu, jer država je geografija, kao što je slikarstvo namenjeno očima. To što je namenjeno očima, namenjeno je nekom Kinezu, Japancu, Arapinu i to je ista priča, samo što je Stojan Maksimović govorio – poslao sam ti one u pidžamama, a oni hoće pola slike gde je led, a ne gde je golotinja. Hoću da vam kažem da ljudi gledaju sliku očima i to je doživljaj.

“BOG I SREĆA DADE DA SE U TAZBINU VRATIM”

Da li Vam godi ova izložba u RTS?
– Mogu da vam kažem da sam vrlo zadovoljan postavkom, da su se tu našle vrlo retke slike, drago mi je što su se neke slike vratile u otadžbinu, kao što bi rekli pre rata. Ima ona narodna pesma, “ako meni Bog i sreća dade da se zdrav u tazbinu vratim”. Vratio sam se posle 1970. i sad mi ništa ne fali, drago mi je što sam tu i što će moje slike da vide neki što za mene nisu nikada čuli. RTS je uradio nešto vrlo pohvalno.

MENJAO SLIKE ZA POLITIKIN ZABAVNIK

Samo da otkrijem još jednu Vašu tajnu, ako dozvolite, više ne kupujete “Politikin zabavnik”, a Mika Miš više ne izlazi. Imate sve “Politikine zabavnike” predratne Jugoslavije?

– Da, samo predratne meni. Da to sam ja menjao, dao sam neke slike da bih dobio ukoričene “Politikine zabavnike” i one iz doba NDH. Taj predratni “Politikin zabavnik” to se zna da su bili neverovatno dobro obavešteni. Sve što su objavili u predratnom “Politikinom zabavniku” ušlo je u svetsku istoriju stripa. Znači, naši novinari predratni su bili vrlo obrazovani ljudi. Isto tako imam nešto što nema niko, to je Epoha Ante Pavelića koju je radio Andrija Maurović i braća Nojgebauer. To je veliki format i to nema niko. Imam celog Miku Miša od početka do kraja. Mika Miš je veoma značajan za našu kulturu jer su ga radili ruski majstori.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar