TITO JE BIO HRVAT PO MERI SRBA

Stalno govorim da je Tito bio kompatibilan sa Srbima. Zašto? On je obnovio Jugoslaviju koju su oni smatrali svojom državom, stvorio moćnu vojsku koja je uvek bila velika, nacionalna vrednost za Srbe koji su mnogo ratovali

Kaže da je razmišljala da se povuče iz javnosti, da zatvori radnju i potpuno se posveti knjigama. Čitanju i pisanju. "Toliko imam knjiga da sa njima više ne mogu da se snađem, da pronađem onu koja mi treba. Lakše mi je da ih uzmem na revers." Ovih dana čita monografiju hrvatskog istoričara Ive Goldštajna "Jasenovac". Tema o kojoj i sama želi da napiše još jednu knjigu. A u trosatnom razgovoru citira i pominje na desetine drugih pisaca i kvalitetnih knjiga, kojih je, kaže, sve više. Njih istoričarka Latinka Perović koristi za svoju građu.

Možda joj upravo to i daje odstupnicu da na jugoslovenske godine, u kojima je bila i subjekat i objekat, gleda sa rezervisanošću i distancom jednog istoričara. Da o vremenima kada je zajedno sa Markom Nikezićem smenjena sa mesta sekretara CK Saveza komunista govori kao o progonu tamo nekih liberala. Ali i da gotovo u istoj rečenici priča o liberalnom nasleđu i koristi kovanicu socijalističkog duha "filmski radnik"...

- Autoritarnost proističe iz društva, vlada u porodici. Ona nije neiskorenjiva ako stvarno promenite politički i vrednosni sistem. Onda jedan moj kolega kaže "ja sam liberal". Pa dobro, možda si ti liberal, ali si tako jedan tvrdokoran nacionalista i mitoman.

Kako Vam se sada čine generacije u odnosu na one iz osamdesetih i devedesetih godina?

- U svakoj generaciji imate različite mogućnosti, orijentacije. Tokom rata devedesetih bilo je dosta ljudi u Institutu za istoriju. Oni su doktorirali, magistrirali. Mi smo tada izdavali časopis. Pa to je bilo neverovatno. Štampali smo engleski, francuski... Slovence smo štampali, što je bilo neverovatno u ratu. Mene je direktor pitao: Šta ako nam neko zameri? A ja ga pitam: Je l' štampamo francuski, engleski? Što ne bismo i slovenački? To će ljudi bolje da razumeju... Držali smo tada skupove o položaju žene, modernizaciji... Bilo je to subverzivno u struci, ali je bilo moguće. I to je formiralo jednu generaciju. Jedno vreme je bio važan odlazak mladih u svet. Neki od njih su prvi put putovali. Sećam se da smo jednom išli na neki skup. Ja sam već bila u Dubrovniku, a Dubravka Stojanović je trebalo da dođe sa mlađima. I ona mi kaže, objašnjava gde da se nađu na aerodromu. Oni kažu: Profesorka, ali mi ne znamo gde je aerodrom. Nikada nisu putovali. To je dobar svet, oni su nešto naučili.

A ko je danas u Srbiji intelektualna elita?

- Intelektualna elita su pojedinci. Ima ljudi koji razmišljaju, nije da nema. Kada pratite intervjue, u svakoj oblasti ima poneko ko razmišlja. Od glumaca do novinara.

Ima li ih u politici?

- To ne vidim i žalim što su neke orijentacije u politici zamrle. Po trajanju ima tradiciju, nema po dubini i širini. Liberalne orijentacije su uvek postojale, uvek su bile zaustavljane. Ali da baš potpuno zamru, iščeznu, nije ni realno. Politika je suviše svedena na tehnologiju vladanja, na koristoljublje, a onda nema stvarnog pluralizma.

U svojoj knjizi ste zabeležili da je i u jednopartijskom sistemu Komunističke partije ipak postojao pluralizam u zadatim okvirima.

- Gramši je govorio da u jednoj partiji uvek imate više stranaka. Jeste to bio jedan monistički sistem kakav Srbija uglavnom ima u svojoj tradiciji. Bili su to nekad radikali, pa komunisti. Sad je ponovo povratak na jednopartijske modele političkog života, mišljenja, vladanja. U Komunističkoj partiji je bilo življe, jer je pre svega postojao nacionalni pluralizam. Srbi, Hrvati, Slovenci, svi redom, dovršavali su svoje integracije, imali svoje interese. Tu se, naravno, arbitriralo, ali se i sporilo. A onda ste dolazili do tih granica kada ste se pitali šta dalje. Da li ići na veće otvaranje prema Evropi ili ne? To su i generacijske razlike. Vlast koja je došla posle rata oblikovala se u periodu diktature. Zabrane. Prošle godine smo radili prvi projekat istoričara iz cele bivše Jugoslavije posle rata. To je bilo koncentrisano oko Helsinškog odbora. I onda me pitaju šta dalje? Ja kažem: Ajmo da se pomerimo malo sa te političke istorije, rezolucija, deklaracija. Ajde da uđemo u druge slojeve, kako je to izgledalo po periodima. Jedno je u Jugoslaviji pričati o 1945. i 1948. To je period kada ličite na Sovjetski Savez. Onda dolazi period posle 1948. godine, pa se pedesetih održava Kongres književnika u Jugoslaviji, pa počinje časopis "Nova misao". Imate i početak leksikografskog rada, na enciklopedijama. To je vrlo različito. I treba pratiti tu dinamiku. Dopalo mi se kad Goldštajn kaže: U redu događaji, brojke, ali ta unutrašnja istorija... Zašto čovek postaje zločinac? U kakvom stanju je žrtva? Ima ljudi u kojima su objedinjeni i zločinac i žrtva. On ulazi u motive, psihologiju ustaške ideologije, kada ona počinje, traje, zašto se uklapa u taj međunarodni koncept tridesetih godina. Govori o tim dugim pripremama za stvaranje NDH. Zato se mnogo bavim ljudima. Pitate me da li ima takvih ljudi, intelektualaca? Uvek ima. Sada govore o populizmu. I ja pitam mlađe kolege zašto to zovu populizmom? To je zapravo narodnjaštvo koje ovde ima duboku tradiciju, koja se artikuliše kao nacionalizam. To su seljački narodi. To je crkva. Dominantne ideologije u srpskoj istoriji su takve ideologije. One koje imaju svoje korene u Rusiji. Zadruga, jednakost, jedinstvo. U tim kategorijama ne možeš ni da razvijaš pluralizam, sve je podređeno nečemu.

Da li u tom revizionističkom diskursu bilo koja druga ideja ili tok može da dopre do našeg bića ako smo mi posledica istorije, prošlosti?

- Postoje osnove da ona dopre. Postoje radovi, studije. Ali to je ono što se ignoriše. U toku rata devedesetih profesor Sima Ćirković, naš najugledniji srednjovekovni istoričar, poznat u svetu, napisao je na zahtev Engleza jednu knjigu o Srbiji pod nazivom „Serbs". To je bila jedna edicija o evropskim narodima. I Englezi su uvrstili nas. Prevedena je na deset jezika, a ovde je imala samo dva prikaza. Jedan istoričar akademik je govorio o dve istorije u Srbiji: usmenoj koja se zasniva na legendi i predanju i naučnoj istoriji koja radi na osnovu činjenica i dokumenata. I on je rekao da se vrlo često oslanjamo na ovu prvu. Tu imate jedno preuveličano viđenje sebe, svoje uloge. Jednu konstrukciju. Uvek citiram Slobodana Jovanovića koji, kada je pitao svoga oca Vladimira Jovanovića, osnivača ideje liberalizma ovde, bio je plodan pisac, donosio jednu modernu ideju iz Evrope, a u isto vreme tvrdio da su Srbi bili najdemokratskiji narod u IX veku: Pa dobro, zašto ste toliko glorifikovali istoriju? On je rekao: Pa nismo imali od čega da počnemo. S tim bih se složila. I to je u redu za prvu generaciju koja uspostavlja vezu sa svetom. Ali je problem ostati na tome i smatrati jednu istinu rodoljubivom. Ta autoritarnost je u biću tog populizma, u biću seljačkog naroda, koji živi u svojim ustanovama pod Turcima i tu pravi legende. Uvek se setim jednog inženjera sa Kosova, koji je pobegao od rata i govorio: Ja bih zabranio čitanje narodne poezije svakome do 18 godina. To mi je ostalo. Naši istoričari, Stojan Novaković, profesor Ćirković, to su ljudi koji su pisali da su ta predanja, mit, socijalne osnove koje ulaze u vašu svest. Ali to nije nauka, koja je stroga, egzaktna, na neki način pravedna i prema protivniku. To je istorija iznutra.

Opširiniji intervju sa istoričarkom Latinkom Perović, možete pročitati u novom broju Ekspresa koji će se od petka naći u prodaji na kioscima