ZORANA ĐINĐIĆA JE MOĆ ISKVARILA

To je ono kad imaš toliku moć i kad ne možeš da veruješ da neko ili nešto može da se okrene protiv tebe. Pa tek ona privatizacija, tu su mnogi uzeli velike pare, a Zoran je podlegao toj atmosferi. Ne možemo ovako, dajemo penzionerima pedeset maraka. On kaže, nema para. A ima kada ovi oko te be treba da kradu

Onda kada je Zoran otišao osećao sam se kao da mi je umro drug, koji je, eto, slučajno u tom trenutku bio predsednik Vlade. Tako sam se osećao i to sam osećao prema njemu. Dok sam stajao pored kovčega i slušao Amfilohija kako govori ono „ko se mača lati, od mača će i poginuti", znao sam o čemu priča. Nije on mislio tada na ovaj ološ, mislio je na njega.

Dok je to izgovarao, Dragoljub Marković je gledao negde iznad naših glava kao da se obraća nekom u daljini. Nekom ko je otišao od njega. Nijednom kada govori o Zoranu Đinđiću nije rekao da je on umro ili poginuo. Samo da je otišao, a kada bi govorio o vremenu nakon ubistva premijera Srbije, rekao bi „onda kada Zoran više nije bio tu".

„On je bio čovek koji je strašno uticao na mene. Mislim da je on najviše uticao. Čoveče, potpuno je promenio moja način razmišljanja. Mnogo sam naučio od njega. Bio je neverovatan mozak. Savim sigurno najinteligentniji čovek koga sam ikada upoznao. To je bilo prosto neverovatno. I naše druženje je bilo potpuno neverovatno. Tako je i započelo. Ja sam čitao neke njegove članke u, čini mi se, „Književnoj reči" i pomislio sam „kako bi bilo super da upoznam ovog tipa". I tako dođe on kod mene u Surčin, pazi, to je, mislim, devedeseta. U to vreme nema velikih privatnih firmi, Mišković je tad npr. imao jednu kancelariju u hotelu „Slavija" i prodavao neke igračke. I dođe on kod mene i vidi fabriku, ne znam, sa 500 zaposlenih, red šlepera ispred koji su došli po robu... I tako mi pričamo. U jednom momentu kaže on meni, a bili smo na Vi: Izvinite, koje ste Vi godište. Kažem 1962, a on meni: Ok, onda ti meni persiraj jer sam stariji, a ja tebi neću. Pomislim, vidi ga ovaj... I tako mi počnemo da se družimo.

Bili ste baš dugo bliski?
-Pa da. Ja sam voleo sa njim da provodim vreme. Kažem vam, Zoran je bio jedan neverovatan tip. Onda me uvukao u tu političku priču i ja sam bio uz njega sto odsto. Bila je to toliko čvrsta veza da smo, kada smo bili u ratu sa Miloševićem, jedan drugom obećali da ako se nekom od nas nešto desi, da će onaj drugi voditi računa o porodici ovog drugog. I nije to ona klasična srpska kafanska priča. Ono, brate mooooj! Ne. Mi smo bili ozbiljni ljudi i imali smo vrlo ozbiljan, krajnje racionalan i težak razgovor. Ja sam tu obavezu ozbiljno shvatio, a i on. Nije tu bilo zezanje. Mislim, to je išlo dotle da sam ja znao gde on drži lovu, gotovinu, i on je to znao za mene. To vreme je bilo baš teško.

Da li ste imali problema zbog Zorana Đinđića?
-O da. Ja sam uvek imao problema zato što sam prijatelj Zorana Đinđića, kad smo se tukli s Miloševićem i posle kada smo kao bili na vlasti. Ja sam stalno imao probleme. Ono što se nikada nije desilo je kvalitetan Zoranov demanti toga da je Dragoljub loš tip. On je samo u nekoliko emisija spomenuo kako sam ja, eto, ok. U jednoj TV emisiji, kad je bio predsednik Vlade, rekao je:

Dragoljub je čovek sa kojim bih danas voleo da provodim više vremena. A napad na mene je počeo zato što je trebalo naći nekog iz Zoranovog okruženja za koga ćemo reći da je ekstremno loš pa onda ako sam ja ekstremno loš, a Zoran se druži sa mnom, pa onda mora da je i on sumnjiv. Ja sam se sa Zoranom družio potpuno bez interesa. On je meni nudio ministarsko mesto koje sam ja odbio, jer moje obrazovanje, po mom mišljenju, nije bilo adekvatno za poziciju ministra poljoprivrede. I kasnije, u svim našim odnosima je to bilo sa moje strane potpuno bez ikakvog interesa. Zoran je to, naravno, sve vreme shvatao i naše prijateljstvo je do poslednjeg dana bilo iskreno, čvrsto, toplo. Ono što je nas vezivalo, to je prijateljstvo, da ne kažem ljubav. Nije bilo interesa. Meni nije trebao ni namešten tender, ni da budem ministar. Nije mi trebalo ništa od toga što je on bio, osim samog našeg odnosa, to mi je trebalo.

To je bilo posle 2000. godine, a pre toga?
-Pre toga je Milošević hteo da me ubije i to nekoliko puta.

Kako hteo da Vas ubije?

- Pa lepo. Evo, npr. bili su oni protesti protiv izborne krađe u Beogradu 1996. Zima je bila. Sad demonstracije, ludilo, lupaju se šerpe, a masa na ulicama i zove mene Zoran i kaže: Ej, je l' možeš da nam daš šleper jaja. Hoćemo da gađamo RTS jajima. U to vreme šleper jaja je 30.000 maraka. Da ti dam šleper jaja?!? Je l' ti znaš koliko to košta? Pa daj ti meni šleper jaja. I pristanem da mi plate koliko to mene košta i još malo manje i u nekoliko manjih vozila donesem ja to njima i podeli se to demonstrantima. I onda za dva dana u nekim engleskim novinama, mislim "Telegraf" ili tako nešto, izađe na naslovnoj strani slika RTS oblepljen jajima. I meni već stiže dojava sa strane da ću ja imati problem. Ali ok. Očekivao sam to. Dođe inspekcija, dođe i naoružana policija kod mene u firmu, kao kontrola. Nema problema. Ali onda zove me Zoran da dođem brzo kod njega, a tamo Vučela. I kažu mi da su ovi rešili da me ubiju i da moram da bežim. I ja kao krenem svojim kolima ka Horgošu i u jednom momentu kažem sebi. Čekaj, zašto ti bežiš iz svoje zemlje, zbog koga? Okrenem Jovicu Stanišića, nađem ga u nekom helikopteru na Kosovu. On, iznenađen, kaže mi: "Dilbere, zar ti nisi otišao? Jesi ti normalan?" Shvatim da ni Državna bezbednost u tom trenutku ne može da mi pomogne i onda odem u London, čučao sam tamo nekoliko meseci.

Vama je Miloševićev šef Državne bezbednosti javio da se sklonite?

- Jovica je bio na našoj strani. Hm, možda nije dobar termin „na našoj strani". Ali bio je razuman čovek. Video je gde to ide i stalno nam je govorio: „Ja ću njega staviti u kućni pritvor. Ali vi morate da imate neki plan i neka rešenja." Posle je i on bio u silaznoj putanji, i njega su sklonili brzo, a onda je nastao haos kada je Rade Marković došao.

Je l' bilo još pokušaja ubistava?

- Kako nije?! Kada je bilo bombardovanje, kada sam držao Zokija u šteku u stanu kod moje tetke jedno vreme. Ej, zamisli foru. Imao sam tetku koja je živela u Švedskoj i imala prazan stan. Znaš gde? Na Studentskom trgu. Tačno preko puta stana gde je Zoki živeo. Oni ga traže po celoj Srbiji, a on se nije pomerio sto metara. Uglavnom u to vreme, kod mene visi taj Gajić iz DB-a. Bio je glavni u Službi za Kosovo, i nije loše radio posao tamo. Naprotiv, bio je odličan. I tako on kod mene po čitav dan gleda šta radim, sluša sve, ali opet ja sve uspem da organizujem Zokiju, i klopu i sve što mu treba. Jednom on kaže, ej Drakče, moramo nešto ozbiljno da razgovaramo. Ajde večeras povedi Čumeta, moramo da se vidimo nas trojica, imam strašan plan kako da spasemo državu i kako da zaustavimo ovaj rat i bombardovanje. Super, Gajo, samo kako to misliš. On kaže, videćeš, samo ti nađi Čumeta i dolazim večeras po vas. Ja razmišljam, šta sad Čume, šta njega upliće, ništa mi nije jasno. Ali ja nađem Ljubiška i on se nacrta kod mene uveče, dođe Gaja kolima, mi uđemo, Ljubiško sedne pozadi, ja napred, i Gaja počinje da priča. Kao, oni su ukapirali da je Milošević jedino osetljiv na sina Marka i, ako se Marko ubije, više neće biti problema, on će se slomiti i pristati da okonča bombardovanje. Ja ga gledam, čoveče šta pričaš? Kakva ti je priča za budale. Ovaj pozadi se sledio, nije mu dobro. Kažem Gaji, čoveče daj, kakve su to gluposti, ajd ti lepo nas vrati nazad. On kaže, ne, idemo do Bojčinske šume da se vidimo s nekim ljudima i da tamo završimo ovaj razgovor. Ja vidim da nameštaju da nas ubiju. Osetim. Ne znam da li ste nekada bili u neposrednoj životnoj opasnosti? Takva situacija ostavi traga na vama i uvek vas bar pomalo ubije.

Šta se desilo, niste išli u Bojčinsku šumu?

- Ma kakvi. Otimali smo se oko volana na kraju nas je on ipak vratio kod mene. Prođe 5. oktobar i mi saznamo da su nam tu noć nameštali ubistvo. Trebalo je tamo da nas likvidiraju.

Ko je to naredio?

- Ko je naredio? Pa takva ubistva je uvek naređivao neko politički. Hoću da kažem, nisu to ubistva iz drugih pobuda. Šta vi mislite, da je Kundaka ubila neka ljubomorna ljubavnica?
Pa...

- Dobro. Jeste. Njega je ubila ljubavnica, u pravu ste. Bila je razočarana. (smeh)

Što to niste rešili, sva ta ubistva posle 5. oktobra?

- Da vam kažem još za taj 5. oktobar...

Vi kažete da ste spojili Legiju i Đinđića 6. ujutru u 7 sati Vašoj kući i da je tada napravljen dogovor. Zar dogovor nije napravljen noć pre? Na famoznom sastanku u džipu?

- Jeste. Ja sam ih spojio tu noć. Sreli su se u džipu. Crni „linkoln navigator", mislim da je bio Limunov. Mi smo došli s njim, ja i Ljubiško, koji je u to vreme bio stalno iza mene, kao da me zaštiti, kao neki moj telohranitelj. Preko Gurija sam dobio signal da oni hoće sastanak i došao sam odmah u Skupštinu grada. Tamo je bio Zoran s Ružom u jednoj kancelariji. Ja uđem, a Čume ostane ispred. Ja kažem Zokiju: Legija hoće da se vidite. On mi pita, šta da radim? Ruža viče, nemoj da ideš, ubiće te Zorane. Neka ide Dragoljub. Ja kažem, pa šta onda, da ubije mene. Ona kaže, pa ti imaš Čumeta. I dobro, mi odemo. Na kraju, šta u tom momentu imamo da izgubimo. Nađemo se tamo, bila je prošla ponoć. Dođe Legija sa ovim njegovim pratiocima i sad mi svi treba da sednemo u jedan džip - Zoran, on i ja. Kad hoće i Čume da uđe u džip. Ja mu kažem, gde ćeš ti, a on meni, kako gde, pa ako ne uđem s tobom unutra, može da vas dvojicu ubije. Pa neka nas ubije ako smo tako glupi, ne možeš unutra. On kaže, dobro ali neprimetno repetira pištolj i gura mi ga u rukav. I tako ja sedim napred s pištoljem s Legijom i Zoranom.

Šta su se dogovorili?

- Nije to nikakva tajna. Legija je rekao da će poštovati volju države. Ali bitniji sastanak je bio ujutru kod mene, kada se Legija zakleo nad tom ikonicom da će ga štititi. I sad kad je on to izgovorio, tražio je od Zorana da mu da reč. Zoran kaže, kakva reč, daj pusti sad to, ne mogu ja da ti dam reč, ja sam političar, biću premijer možda, ne ide to. Legija insistira na tome, kao, ne, ne, daj mi reč. Zoran kaže, evo Draža će ti dati reč, i ja se okrenem i kažem mu, ako je tako, imaš moju reč da će sve biti OK dokle god si ti OK.

Verovali ste mu?

- Kako da ne. Legija je bio sposoban za posao kojim se bavio. Mi dobijemo njegov dosije i vidimo da je otprilike Rambo za njega ništa... Tačan, precizan, pedantan. Ma, nema greške. JSO je takav bio. Jedna anegdota: bila je ona frka na jugu Srbije i sada mi smo dole, Zoran, ja, svi. Bio je i Rade Marković. Obilazimo one naše nesrećne policajce koji su tu po rovovima, nemaju gde da spavaju, hladno. Zamislite njih 300, a nemaju nikakav WC, nego idu u šumu. Strašno! I tako, na nekoj čuki krene snajper da puca po nama i mi ne znamo šta ćemo. Zovemo Legiju i oni dignu helikopter i za pet minuta reše problem. On je u tom delu bio zver, ali postojale su i neke druge stvari koje su došle kasnije i s kojima se ja nisam slagao.

Šta se desilo?

- Pa bio je taj problem u Grčkoj. Legiju su uhapsili tamo i Zoran je organizovao da se milion maraka ili evra, ne znam ni sam odakle, da tamo da se on vrati u Srbiju. Šta će nam to. Zašto to radimo? Pa nije on otišao tamo po zadatku države, nego je otišao privatno, i još ga oni jure dole za neko ubistvo. Bio sam protiv toga.

Što ga niste uhapsili onda ranije ako je tako?

- Mi nismo znali šta sve tu ima. Posle 5. oktobra mi se bavimo intenzivno tim političkim ubistvima i nešto se polako dešava. Ali na slučaju Stambolića nema nikakvih pomaka. Za to je bio zadužen Zoran Živković i prvih nekoliko meseci smo se vrteli oko toga da je on živ i da ga negde drže otetog. Pa smo organizovali upade u neke objekte. Kao, vikendica na Drini, pa komšinica javlja svetlo stalno gori, a niko ne izlazi iz kuće. Danima, nedeljama. I onda mi pošaljemo pedeset specijalaca, i tako pedeset puta. Vrtimo se ukrug. I onda na jednom sastanku Zoran Legiji kaže: ej, ovde imamo veliki problem, moraš da nam pomogneš. Ovaj kaže, nema problema, o čemu se radi. I mi kažemo, ne možemo da rešimo ubistvo Ivana Stambolića. Odjednom on bled ko krpa. Tuc-muc, kao, ništa on ne zna. Ja ukapiram da on ima neke veze s tim.

Je lְ' shvatio i Đinđić?

- Naravno. Jasno je bilo da tu nešto nije OK.

Šta ste vi bili u tom momentu?

- Bio sam Zokiju savetnik za poljoprivredu. Ali nisam želeo da primam nadoknadu.

Kao savetnik za poljoprivredu ste se bavili ubistvima i službama?

- Pa tako je bilo. Zaista sam se time bavio prvih šest meseci, a onda sve manje. Ja sam razgovarao s Miloševićevim generalima, Sretenom Lukićem, Rođom Đorđevićem, Obradom Stevanovićem, Brankom Crnim i gomilom njih. Sreten Lukić je posebna priča. Oduzmu meni pasoš, naravno, Miloševićevi ljudi. Ja sad ne mogu da putujem, a moram. Šta ću, odem kod Sretena Lukića, on je tad vodio tu upravu za strance. Tu su bili i pasoši, i kažem mu, ja hoću moj pasoš, vratite mi pasoš. On čovek pogleda predmet i kaže, vi ste u pravu, nisu smeli da vam oduzmu pasoš, vratiću vam ga. Ja ne verujem, ništa mi nije jasno. A on mi kaže, ja nisam marioneta ničija, ja sam profesionalac i policajac koji radi po zakonu. I vrati mi pasoš. Ja posle kažem Zokiju kada je trebalo da dovedemo nekoga da vodi Javnu bezbednost, nemamo koga. Setim se Sretena i predložim ga i mi ga dovedemo. Posle se Zoran zaljubio u njega. Nije mogao bez Sretena, stalno su ručali zajedno.

Jeste li imali sukoba sa Zoranom?

- Stalno. Ja sam mogao svašta da mu kažem, imali smo takav odnos. Vikao sam na njega i on na mene. Pred drugim ljudima, nema veze. Sećam se jednom: 1. avgust 2001. godine. Zoki slavi rođendan u vili na Dedinju. Dođem u Užičku, ispred parking pun skupih automobila. Pomislio sam da je možda pozvao Montgomerija i ove Nemce, Bodu Hombaha itd. Ulazim u kuću, nema diplomata, sve stara ekipa. Shvatim da su to njihovi automobili. A samo godinu dana pre na njegov rođendan smo kolima došli jedino Kole i ja. Čeda je došao trolejbusom, ne znam, Kolesar tramvajem, Čanka je dovezao neki komšija koji je imao gorivo ili taksista, nije bitno. Sad ispred vozni park, nijedan auto ne vredi manje od sto hiljada. Zoran puši tompus, prilazi mi i kaže: „A, kako napredujemo?" Punim gasom u lopovluk, odgovorim. On pozeleneo, ljudi me gledaju, vidim svima neprijatno. On me odvede u drugu sobu. „Jesi normalan? Zašto želiš da imaš pedeset neprijatelja?" Ja ga pitam, jesi video automobile ispred kuće? Odakle? Okrenem se i odem s rođendana.
Nije mi to zamerio, javio se posle nekoliko dana, s vremenom je navikao na moje ispade.

Znači bilo je i lopovluka?

- Ma daj, kako da nije bilo. Ja sam sve pare koje sam imao, a imao sam mnogo, zaradio pre nego što sam njega upoznao, i zato nisam morao da se snebivam. Mogao sam da mu kažem sve što mislim, i često smo se raspravljali. Pa, svađali smo se što je jedan ministar uzeo pare za uvoz nekog veštačkog đubriva. Stalno je pravio te kompromise. Kao, nemoj da ih diramo, pašće vlada ako ga uhapsimo. Pa neka padne, i idemo na izbore i dobićemo pedeset odsto ako ih pohapsimo. Otarasimo se ludaka. Ništa se nije desilo. Baš smo se svađali oko toga. Onda mu ja kažem, daj da napravimo neki projekat, moraju malo pare da uđu u narod da imaju malo neke love svi. Ne možemo ovako, dajemo pedeset maraka penzionerima. On kaže, nema para. A ima kada ovi oko tebe treba da kradu. Strašno smo se svađali oko toga. Onda ta privatizacija. To je bilo užasno, ja u tome nisam hteo da učestvujem. Tu su privatno uzete velike pare. Nažalost, Zoran je podlegao atmosferi. Umesto da on promeni tu Srbiju, ona je promenila njega. Kada sam to shvatio nakon jednog sastanka s njim, plakao sam kao kiša. Sve što je sledilo bilo je tako logično. Zoran se veoma nemarno odnosio prema organizaciji svoje bezbednosti. Nije uvažavao upozorenja, bio je ubeđen da niko neće pucati u njega, čak ni kad su mu predočavali konkretne dokaze. „Zašto bi mene neko ubio, pa ja sam motor Srbije! Mene Srbija voli!" Njegovo ponašanje je ličilo na veoma opasnu bolest koja se zove cezarizam. To je ono kad imaš toliko moći da prosto ne veruješ da nešto ili neko može da se okrene protiv tebe. Kad si na takvoj funkciji, tvoja obaveza je da brineš o svojoj bezbednosti, ali on to nije tako doživljavao.

To su bile jedine tačke gde ste se sporili?

- Ma kakvi. Nervirala me je i ta njegova neodlučnost. Mi smo u ratu s mafijom i ovima iz Šilerove. Već je gotovo, sukob je neizbežan. U tom ludilu mene nekoliko puta pokušavaju da ubiju. Izbegao sam sačekušu, onu špansku kragnu koju mi prave Bagzi i Kalinić. I mi opet nešto mlako. Nema odgovora s naše strane. Onda mi u jednom momentu „zemunci" upadnu u kuću. Moje obezbeđenje, njih šest policajaca s dugim cevima, pobaca oružje i pobegne.

Šta se desilo?

- Šta misliš šta se desilo? Oni mi kažu, vi radite protiv nas, vi ovo, vi ono... Ja kažem, OK, kao mi ne znamo šta vi sve radite, i šta sada, ubićete me u mojoj kući... Ne, ne, mi smo došli da upozorimo. Cela ekipa kod mene u kući. I odu. Odmah mi podignu obezbeđenje. Dobijem 24 čoveka non-stop i uveče sastanak u Kneza Miloša. Razmatra se kako da se obračunamo s njima, i onda Zoran kaže, znaš Dražo, daj da mi ovo rešimo drugačije malo, polako, bez tenzija. Najbolje bi ti bilo da se ti opet malo skloniš u Englesku. Ja pobesnim, uzmem onu kristalnu pepeljaru i gađam ga. Naravno, promašim. Pa sram te bilo, pola života nosim pancir zbog tebe. Milošević hoće da me ubije zbog tebe. Sad si na vlasti i ne možeš da me zaštitiš. Izvedi, bre, tenkove na njih. I odem, nisam mogao to više da slušam. U tri ujutru me zove Guri i kaže, izađi, čekaju te ispred u džipu, treba da se vidimo. On mi kaže da je ipak Zoki odobrio akciju da Žandarmerija napadne bazu JSO u Kuli i da ih sve pohapsi. Taman sam pomislio, dobro je, osvestio se. Kad ništa. Već za par dana mi je rekao da od toga nema ništa, ne može da rizikuje ljudske žrtve, bla, bla, bla. Nije prošlo par dana, desio se Limes.

(nastaviće se)

Čume na roštilju

Da li je tačno da ste spasli život Ljubiši Buhu Čumetu kada je bio otrovan?

- Nikada nisam krio da sam blizak s Čumetom. A i zašto bih? Pa svi su znali da smo odrasli zajedno. Kasnije je svako birao svoj put i niti se on mešao u moje izbore i poslove, niti ja u njegove. On je uvek mislio da mora na neki način da me štiti iako mu ja to nikada nisam tražio. Medutim, često se dešavalo suprotno, i ja sam morao njega da branim. Čak sam mu, eto, spasao život kad su ga lekari već proglasili mrtvim. Pozlilo mu je. Zove me telefonom i viče: „Nije mi dobro, moram hitno u Urgentni." Ja vidim da je u panici i kažem mu, nemoj u Urgentni, ajde brzo na VMA. Znali smo već za one doktore tamo. Kad smo stigli, on već nije znao za sebe. Oni krenu da ga oživljavaju, probaju jednom, dvaput, ništa. Ja im otmem one defibrilatore, odgurnem lekara i sam mu dajem elektrošokove, i to traje i traje. Oni me sklanjaju, vidim da misle da sam lud da oživljavam elektrošokovima mrtvog čoveka. Ali ja svaki put kad mu dam elektrošok, vidim na monitoru da za trenutak puls poskoči. Isprazni se jedan defibrilator, ja tražim da donesu drugi, da se jedan puni. Neki lekar me grubo hvata za rame i kaže, prestanite, vaš prijatelj je mrtav. Ja se okrenem i nokautiram ga. Niko ne sme da me skloni. U jednom momentu menjam aparate i u tom intervalu kad je trebalo da dobije šok, srce samo poskoči. Tu smo. Ne odustajem i posle, ne znam, dva sata počne srce da radi samo. Spržio sam mu kožu na grudima, u sali je mirisalo na roštilj, ali mu je srce kucalo. Ja izađem u hodnik, ne znam za sebe, vidim neke ljude u hodniku, među njima i „zemunci". Pitaju je l' mrtav. Nije, izvukao se. Oni se okrenu i odu. Sutradan ujutru zvoni telefon, javlja se Čume. „Ajde, dođi kod mene." Ja odmah odem, a on mi kaže: „Vidi, bio sam s one strane i video sam Pleću, Šijana, svi su te pozdravili. Ja ga gledam i ne mogu da verujem šta priča. Jedva je ostao živ i već laže. On se nasmeje i kaže: „Drakce, smrt je nula. Sećam se samo da je pao mrak, i gotovo. Ja mu kažem: „Slušaj, sto puta si mi se posrao u život i na kraju si i umro! Pa ti nisi normalan!"

NE PROPUSTITE:

LEGIJA SE ĐINĐIĆU NAD IKONOM ZAKLEO DA ĆE GA ČUVATI