100 GODINA OD PRVE POMORSKE DIVERZIJE: Kako su Italijani potopili ratni brod koji je trebao da pripadne Srbiji

Ove godine obeležava se 100 godina od prve pomorske diverzije u istoriji modernog ratovanja, koja je izvršena noć 31. oktobar na 1. novembar 1918. godine, kada su dvojica italijanskih pomorskih diverzanata potopili bojni brod austrougarske mornarice " Virbus Unitis", koji je sticajem sudbinskih okolnosti već bio određen za ratnu odštetu Srbiji, pa je napad zapravo izveden na saveznički ratni brod.

Do tad je bilo nezamislivo da dva čoveka mogu da unište jedan bojni brod, ali i to se dogodilo.

Italijanska mornarica je od momenta kada je ušla u rat na strani Atante 1915. radila na pronalasku novog ubojnog sredstva koji bi im omogućio da upadnu u najvažniju ratnu luku Austrougarske na Jadranu, Pulu i potope brodove, koji su se tamo nalazili. Pokušaj prodora sa podmornicom Galileo Feraris je bio osuđen na neuspeh, ali Italijani nisu očajavali i sedeli skrštenih ruku. Posebno se istakao mladi mornarički tehnički poručnik Rafaele Rozeti, koji je komandi Italijanske mornarice predložio da se izvrši diverzija na luku Pula i tamo ukotvljene brodove. Međutim naišao je na nerazumevanje.

To nije sprečilo mladog poručnika da samostalno eksperimentiše u pravljenju specijalnih plovila sa kojim bi izvršio prepad na glavnu luku Austrougarske mornarice. Rozeti je planirao da adaptira dva italijanska torpeda SI (Silufrico Italiano Napoli) u podvodni aparat koji bi nosio dva ronioca. Međutim ti napori su bili bezuspešni, ali je on i dalje istrajavao, pa se tako ušlo i u 1918. Iste godine mornarički sanitetski poručnik Rafaele Palouči došao je na ideju da bi u luku Pula bio moguć prodor, tako što bi ga do blizine lukobrana dovezao torpedni čamac, a onda bi on ušao u vodu i sa sobom vukao minu skoro puna tri kilometra i izvršio diverziju.

U početku ovu ideju je držao za sebe i svaki trenutak viška slobodnog vrmena koristio za uvežbavanje svoje ideje. Po noći je plivao u Venecijanskoj laguni 9,3 km ( oko 5NM) vukući za sobom teg mase 136 kg umesto morske mine. On se maja 1918. odvažio i Komandi mornarice predložio ovu ideju i da je spreman da je izvrši, ali njegovi predpostavljeni su bili poprilično rezervisani.

Za to vreme Rozeti nije odustao od svoje ideje, pa je tako uspeo da konstruiše jahaći torpedo, koji je testirao februara 1918. Rezultati opitovanja su bili uspešni o čemu su izaslanici obavestili komandu mornarice koja je odjednom pokazala interesovanje za ovaj plan. Sudobnosni susret dva mornarička poručnika dogodio je jula 1918, kada su se Rozeti i Paoluči upoznali i svoje ideje objedinili ka jedinstvenom cilju upasti i uništiti brodve u luci Pula.

Svoje napore ujedinili su i od starog nemačkog torpeda B/57 (Whitehead/Rijeka) napravili podvodni jahaći torpedo 93S1 mase 1.500 kg, dužine šest metara, koji je mogao da nosi dva ronioca brzinom od 4 kilometra na čas. Torpedo se pokretao uz pomoć dve elise pogonjene komprimovanim vazduhom, a njime se upravljalo sistemom ventila. Na vrhu plovila bila su dva vodoneprepusna kontejnera u kojima se nalazilo po 140 kilograma TNT.

Posle uspešnih testiranja i provera, odlučeno je da su se stvorili uslovi da se izvrši napad na luku Pula u momentu kada je Austrougarska doživela slom i kada je kako se predpostavljalo u luci budnost bila na minimumu. Komanda italijanske mornarice odlučila je sticajem okolnosti da u akciju se krene nekoliko dana pre završetka Prvog svetskog rata.

Dana 31. oktobra 1918 iz Venecije prema Puli u 14.30 časova isplovila je torpiljarka 65PN u pratnji dva torpedna čamca. Torpiljarka je na svojoj palubi nosila je dva specijalna cilindra koji su na sebi imali  po dve pričvršćene mine sa torpednim upaljačima. U cilindar je bio ugrađen motor sa komprimovanim vazduhom, a mine su bile snabdevene akumulatorom za snabdevanje elektromagneta kojima su se one prilepljivale na metalnu oplatu broda koji je trebao da bude potopljen. Cilindar je dobio naziv " Mignota" - pijavica.

Italijanska torpiljarka i dva torpedna čamca su 31. oktobra u večernjim časovima stigli do Briona. Cilindri su tamo po mraku pretovareni na brze torpedne čamce MAS-95 ( Motoscafo Anti Sommerrgibili) koji su imali dva motora Isotta Faschini jaline 225KS koji su ih prebacili do pulskog lukobrana. Kazaljke na satu pokazivale su dva sata izjutra, 1. novembra 1918. godine. Rozeti i Paoluči obučeni u ronilačka odela ušli su u more seli na cilindar, zaronili i pokrenuli motore. U 2.13 sati stigli su do prve prepreke, koja je zapravo bila čelična sajla, odnosno protivpodmornička mreža. Pošto cilindrom nisu mogli dalje, odlučili su da plovilo rukama prebace preko mreže. Nastavili su put dalje i u 2.30 sati naleteli na dug niz bova na kojima su bili privezani austrijski brodovi. Veliki deo vremena izgubili su zaobilazeći bove, a naleteli su čak i na podmornicu, koja pukim slučajem nije ih primetila. Gore na površini mora bio je jak vetar i pljusak, ali i talasi koji su išli na ruku italijanskim diverzantima, posebno ubalžujući škripu metala dok su cilindar prebacivali preko protivpodmorničke mreže.

Rozeti i Paoluči su do ponosa austrougarske mornarice bojnog borda " Viribus Unitus" stigli oko tri sata ujutro. Poručnici su momentalno krenuli u akciju, ali sve nije teklo kako je bilo planirano. Do 4.45 sati su se mučili da prilepe mine za brodsko korito. Magneti nisu funkcionisali kao na vežbama, pa su morali da minu vežu brodskim kanapom za levo korito broda i to na poziciju između 4 i 5 topa kalibra 150 mm. Rozeti je upaljač tempirao za 6.30. Kada su privezali mine krenuli su da se udalje od broda, ali ronjenje im je otežavala jaka struja. Dok su plivali jedan od stražara je uočio diverzante i odmah obavestio ostale stražare. U luci je dignuta uzbuna, a Rozeti i Paoluči su zarobljeni. Oba diverzanta u ronilačkim odelima odvedeni su kod komandnata broda kontraadmirala Janka Vukovića " Podkapelskog". Italijani su tokom saslušanja tvrdili da su zapravo mornarički avijatičari, kojima se avion suršio tokom izviđanja. Na pitanje zašto nose onda ronilačka odela ako su piloti, dali su neubedljiv odgovor, da bi onda otkrili svoja imena i činove. Ispričali su kontraadmiralu sve o tajnoj operaciji, a onda mu hladnokrvno rekli da su pod brod postavili eksploziv i tempirali su ga na 6.30 kad će doći do eksplozije. Kontraadmiral Vuković je naredio hitnu evakuaciju broda. Oktucalo je i 6.30 međutim od eksplozije nije bilo ništa. Komandant je naredio posle nekoliko minuta da se svi vrate na brod i da italijani verovatno izmišljaju ili da su možda mine otpale. U trnutku povratka na palubu u 6.44 sati odjeknula je eksplozija. Pošto skladište uglja je bilo prazno, a veći deo komora otključan voda je počela naglo da prodire na brod. Za samo 20 minuta brod se nagnuo, a posle još 14 minuta prevrnuo. Druga mina koja je bila pričvršćena za bojni brod pod uticajem morske struje spala je sa kanapa i otplovila ispod broda Win gde je eksplodirala približno u isto vreme kad i na Virbusu, a brod seo na dno mora u vezu gde se nalazio.

Različiti izvori danas nemaju jasan stav o broju žrtava. Neki tvrde da ih nije bilo osim komandanta broda, dok drugi relevantniji tvrde da je u ovoj diverziji poginulo 250 mornara članova posade. Sa brodom Virbus Unitus poginuo je i komandnat broda kontraadmiral Janko Vukotić, dok su oba diverzanta preživela napad.

Drugog novembra potpisano je primirje između Italije i Austrougarske i italijnska flota je već 5. novembra 1918 preuzela kontrolu nad lukom i gradom Pula. Paloči i Rozeti koji su bili zarobljenici odmah su oslobođeni. Rozetija je italijanska mornarica za uspeh akcije i potapanje broda novčano nagradila sa 650.0000 italijanskih lira, ali ih se on odrekao u korist ratne siročadi.

Smelost dvojice mladih mornaričkih poručnika bila je podsticaj italijanskoj mornarici da počne da razavija jedinice pomorskih diverzanata koje su svoj zvezdani trenutak doživele na početku Drugog svetskog rata, da bi se kasnije posle kapitulacije Italije priključile savezničkim mornaricama za oslobođenje Sredozemlja od Nacista.

Što se tiče samog broda, Italijani nisu znali da je austrijski car Karlo 30. oktobra priznao stvaranje mesnog odbora Nardonog veća u Puli izdao naređenje  o predaji flote jugoslovenskom Narodnom vijeću. Kontradmiral Janko Vukotić Podkapelski je prihvatio ovaj stav i stavio se pod komandu Jugoslovenskog vijeća. Italijani zapravo nisu ni znali da su operaciju započeli kad je flota bivše austrougarske pripala jugoslovenskoj upravi. Zapravo Italijani su izvršili napad na svog saveznika.

Istorijat bojnog broda Virbus Unitis

Kraj 19 i početak 20 veka obeležila je trka u proizvodnji mornaričkog naoružanja. Za Velikom Britanijom i Nemačkom nije zaostajala ni Austrougarska koja je u Trstu izgradili bojne brodove težine od 18.000 do 30.000 tona naoržani topovima od 305 do 380 mm i debljinom oklopa od 250-35 mm i brzinom od 25 čvorova. Tako su za Austrijance izgrađena tri tipa brodova Virbus Unitis, Tegetof i Princ Eugen, a za Mađare u riječkom brodogradilištu brod Sent Ištvan. Bojni brod Virbus Unitis ušao je u operativnu upotrebu 1912. Inače ovaj brod je bio prvi u svetu koji je u svojoj klasi imao tri trocevne artiljerijske kule. Brod je imao i nepokretne torpedne cevi kalibra 533 mm ugrađene na krmi i pramcu i po jednu na bokovima. Za blisku odbranu od torpeda imao je protivpodmorničke mreže koje su postavljene pomoću bočnica dok je brod bio na sidru ili vezan za plutaču. Brod su pokretale četiri parne turbine Parsons od 20.000 kW koje su prenosile na četiri osovine i propelere, dok je paru proizvodilo 12 kotlova tipa Yarow loženih ugljem čija je zaliha bila 2.000 tona što je omogućilo brzinu od 20, 3 čv i autonomiju plovljenja 4.200NM pri brzini od 10 čvorova.