KAKO JE TITO PREVARIO DRAŽU

KAKO JE TITO PREVARIO DRAŽU


Pre nego što su definitivno zaratili, Broz i Mihailović imali su sporazum formulisan u pet tačaka: zajednička borba protiv Nemaca; opšta mobilizacija; formiranje različitih mesnih vlasti u oslobođenim selima, Tito se obavezao da Draži iz užičke fabrike da 500 pušaka, municiju i šest miliona dinara, a da ratni plen dele napola. Ipak, u svom saslušanju iz 1946. godine, a čije integralne delove prenosi “Ekspres”, Mihailović tvrdi da je od maršala dobio sve. Osim obećanih para

Dragoljub – Draža Mihailović uhapšen je 13. marta 1946. godine. Tog trenutka Čiča Draža predat je isledničkim vlastima u Beogradu i počinje maratonsko saslušanje, koje je završeno suđenjem i streljanjem. Samo ispitivanje Mihailovića trajalo je 42 dana i za to vreme postavljeno mu je čak 1.009 pitanja. Davanje iskaza, do kojeg je “Ekspres” ekskluzivno došao, počinje uobičajenim uzimanjem osnovnih podataka, a nastavlja se Mihailovićevom verzijom priče o vezama sa engleskim obaveštajcima, ali i o prvobitnom savezništvu sa partizanima, njihovim dogovorima, sastancima sa maršalom Titom, ali i razlozima prekida saradnje.

Zbog obimnosti dokumentacije integralno prenosimo najzanimljivije delove…

Islednik: Pre događaja od 27. marta 1941. bili ste povezani sa Borom Mirkovićem i verovatno da ste bili informisani o događajima od 27. marta. Da li ste u to vreme imali vezu sa vojnim atašeom u Beogradu i sa kojim, ponaosob sa Klarkom i Fortijeom?

Draza i tito (1)U tom teškom momentu za mene, dobijam od maršala Tita ponudu pismom da se obustave neprijateljstva, da se formira sud koji će kazniti krivce. Ja to prihvatam. Neprijateljstva se obustavljaju i sklapa se nov sporazum

Dragoslav Mihailović: Od vojnih atašea u Beogradu poznavao sam engleskog atašea Klarka, članove iz poslanstva američkog atašea Fortijea, članove francuske misije Rikoa, Barbijea, Betuara, kao i ranijeg vojnog izaslanika i jednog generalštabnog majora, alpinca, čijeg se imena ne sećam; bugarskog atašea Dobrinova. Njegov naslednik se pravio da me ne poznaje na jednom prijemu iako smo se znali iz Sofije: grčkog vojnog atašea sam znao; još iz Praga sam poznavao češkog atašea Malija. Veze sam održavao sa Klarkom i Fortijeom. Obično smo se sastajali u stanu kod Klarka, uvek sam odlazio sa Žarkom Popovićem (generalštabni pukovnik, načelnik 1. obaveštajnog odeljenja Glavnog Generalštaba Vojske Kraljevine Jugoslavije, vojni ataše Kraljevine Jugoslavije u Italiji 1933. i u Moskvi 1940. godine. Posle “Kairske afere” prelazi kao pukovnik u britansku vojsku, prim. aut.) sem jedne večeri kada sam bio sam kod Klarka, a to je bilo one večeri kada je bio prijem Udruženja rezervnih podoficira kod Klarka. Predmet diskusije sa Klarkom i Fortijeom bila je vojna i politička situacija u Evropi i moja je težnja bila da doznam što više o tim stvarima. Moram priznati da smo dosta i doznavali, Klark je nama davao čitave elaborate o nemačkoj vojsci. Pokazalo se da su ti elaborati bili tačni. Među nama je vladao drugarski odnos.

Islednik: Gde ste obično održavali sastanke sa Klarkom i Fortijeom?

DM: Obično u stanu kod Klarka, tu negde oko Sanatorijuma Vračar, na Topčiderskom brdu, iza igrališta “Jugoslavije”, kod jednog člana britanske ambasade. Svi smo dolazili u civilnom odelu. Uvek smo dolazili noću.

Islednik: Da li ste dolazili kod porodice Mišić?

DM: Aca Mišić je moj klasni drug i gotovo svakodnevno sam odlazio u njegov dom, od 1930. kad god bih bio u Beogradu.

DrazaOd kako je Žarko Popović došao na rad u Obaveštajno odeljenje, ja sam svakoga dana od 7 do 9 časova često ostajao u njegovom odeljenju i pomagao mu u radu. Moj konkretni zadatak bio je održavanje veze sa Klarkom posle Žarkovog odlaska u Rusiju kao vojnog izaslanika

Islednik: Da li je Mišić odlazio sa vama kod Klarka?

DM: Nije nikada, mada je znao da ja odlazim, jer sam mu ja otvoreno pričao, naravno koliko sam mogao.
Islednik: Da li ste Mišiću govorili o zaveri koju Simović priprema protiv režima?

DM: Nisam. Imao je običaj da pije i mogao je negde nekom da zapreti, ali računali smo ga kao svoga.
Islednik: Jeste li poznavali još nekog iz američke ambasade?

DM: Možda sam znao, ali ne mogu da se setim. Nisam ih mnogo razlikovao od Engleza, pa ne mogu da se setim imena.

Islednik: Jeste li Žarku Popoviću pomagali u radu u Obaveštajnom odeljenju?

DM: Od kako je Žarko došao na rad u Obaveštajno odeljenje, ja sam svakoga dana od 7 do 9 časova često ostajao u njegovom odeljenju i pomagao mu u radu. Imao sam i konkretne zadatke na terenu, prevodio sam agente u Austriju, gde sam imao kanal još dok sam bio komandant u Sloveniji. Moj konkretni zadatak bio je održavanje veze sa Klarkom, posle Žarkovog odlaska u Rusiju kao vojnog izaslanika. Žarko je u Rusiju pošao u drugoj polovini 1940.
Islednik: Iz dosadašnjih informacija izlazi da je vaša vojna karijera bila u stvari vojno-politička. Jeste li voljni navesti saradnju sa postojećim strankama i pojedinim političkim ličnostima?

DM: Čini mi se da sam se u Sloveniji borio protiv klerikalizma, čija je težnja bila stvaranje jedne Habzburške države – po mom mišljenju. Povezao sam se sa vodećim ljudima koje je organizovala Jugoslovenska nacionalna stranka. Dolaskom u Beograd, rasplamsala se borba oko Konkordata. Ja sam tada stupio u vezu sa “crnorukcima” preko Stojana Stojadinovića, generalštabnog pukovnika u penziji, koji je radio u “vagon-liju”. Moj cilj je bio da vidim da li će “Crna ruka” moći nešto da preduzme u organizaciji pobune protiv režima.

Islednik: Kada ste imali prvu radio-stanicu?

DM: Mislim da sam prvu imao ostvarenu 26. septembra 1941. Ova prva radio-stanica konstruisana je na Ravnoj gori inicijativom poručnika Sime Uzelca, nekadašnjeg oficira puka za vezu, koji mi je doveo na Ravnu goru amatera Aleksandra – Sašu Todorovića, studenta iz Zemuna.

Islednik: Kako je uhvaćena prva veza sa inostranstvom, pre nego što su na Ravnu goru došli Ostojić – Lalatović – Hadson?

Draza i tito (4) Sa valjevskim partizanima razgovori su trajali tri dana. Spavali smo zajedno, hranili se zajedno. Jovanović je tražio moje mišljenje o eventualnom sastanku sa pukovnikom Mahinom i ja sam vrlo rado pristao na sastanak

DM: Sa prvom radio-stanicom o kojoj sam govorio, Dejan Uzelac, mornarski narednik, radiotelegrafista koji je sam došao na Ravnu goru i stupio kod mene pod moju komandu, slušajući jednu britansku stanicu koja je radila sa brodovima, uspeo je da se javi toj stanici. On je znao mornaričke znake i sećao se po kodu, imenu, jednog svog broda na kome je on nekada služio. Britanska stanica je čula i odgovorila mu. On je kazao da je jugoslovenski brod. U razgovoru na engleskom predata je depeša za tu stanicu, u kojoj je objašnjeno da nismo brod, već jugoslovenska vojska u šumi. Engleski je znao Saša Todorović. Engleska stanica je posle tražila da se legitimišemo i odgovorimo na neka pitanja, u “protivnom”, svaki naš trud za daljom vezom biće “uzaludan”.
Potpukovnik Dragoslav Pavlović tada je englesku stanicu uputio na majora Živana Kneževića, koji je tada bio u Londonu, dajući mu neki znak, neko ime jedne Francuskinje, mislim Margarit, s kojom je Knežević imao poznanstvo u Parizu, kada je sa Pavlovićem bio na ratnoj školi. Englezi su to proverili i videlo se da smo mi Jugosloveni. Pavlović se javio sa “kum”.
Sa svoje strane mi smo takođe tražili da se oni legitimišu iz Radio Londona emisijom i da Knežević da neki znak Pavloviću, kako bismo mogli znati da je to zaista engleska stanica. Ovu ideju sam ja dao. Zaista se iz Londona javila u nekoliko mahova “Kum 58”, što je značilo 58. klasa ratne škole u Parizu na kojoj su zajedno bili Knežević i Pavlović.
Islednik: Jeste li tada opštili sa šifrom?
DM: Nisam. Šifru koju sam dobio od Perića iz Carigrada nisam mogao upotrebiti zato što je bila mnogo prosta.
Islednik: Ko je doneo ovu šifru?
DM: Nisam siguran. Mislim trgovac Maksimović iz Palanke koji je došao iz Carigrada. On kod mene nije dolazio.
Islednik: Kada ste počeli opštiti sa šifrom?
DM: Odmah po dolasku Ostojić – Lalatović – Hadson. Mislim da je to bilo koncem oktobra 1941. Tada sam se nalazio na Ravnoj gori.
Islednik: Opišite kako je išla veza sa šifrom?

DM: Hadson je doneo jedan engleski roman, otprilike oko 250 stranica, sa po dve kolone na svakoj stranici. Takva ista knjiga ostala je kod Britanaca. Kada je došao na Ravnu goru, “Marko” je knjigu rasekao napola, pa je oko 120 stranica dao meni, a 120 strana ostalo je njemu. Sem toga, on je doneo i ključ, jedan četvorocifreni broj, red ne mogu da se setim. Tako smo mogli slobodno komunicirati sa engleskom službom bez bojazni da budemo otkriveni.

Islednik: Da li je izbeglička vlada u Londonu primala neposredno vaše izveštaje, ili je služba veze išla na drugi način?

DM: Na početku veze, posle dolaska Ostojića i Hadsona, pa sve dok sam ostao bez veze na Zelengori u martu 1945. i uprkos mojim stalnim nastojanjima i protestima da dobijem vezu sa kraljem i vladom, nikada mi nije uspelo da imam samostalnu vezu, nego je uvek išla preko engleske obaveštajne službe. Intelidžens servis imao je šifru i služba veze išla je preko njega, odnosno preko komande Srednjeg istoka.

Islednik: Šta ovo znači u krajnjoj liniji?

DM: Britanci su smatrali da me, odvajajući od vrhovnog komandanta i vlade, mogu neposredno staviti pod svoj uticaj, sprečavajući svaku intervenciju koja bi mogla doći od vlade diplomatskim putem. Njihova težnja bila je da oni rukuju operacijama u Jugoslaviji.

Islednik: Da li ste imali od koga i s kim nekontrolisanu vezu od strane engleske obaveštajne službe?

DM: Imao sam. Stanica koja je imala vezu sa mojom tajnom stanicom u Italiji bila je u centru veze kod Peveca. Imao sam takođe vezu sa Amerikom. U početku za ovu vezu nisu znali engleski oficiri koji su bili kod mene, ali kada je ova veza preko njujorških listova objavljena, onda sam pukovniku Bejliju kazao da je to moja stanica. Ova radio-stanica nalazila se stalno u selu Jančići kraj Čačka. Šifru za vezu sam sa ovom radio-stanicom udesio preko pukovnika Rakića u Kairu. Ova radio-stanica bila je moja veza sa američkim generalštabom i poslanikom Fotićem. Uveren sam da je šifra u ovoj vezi ostala tajna. Ova stanica ja poglavito služila u propagandne svrhe. Ostalih veza koje ne bi bile pod kontrolom savezničkih oficira, kod mene nisam imao.

Islednik: Kako je održavana veza sa majorom Perićem u Carigradu?

DM: Ne mogu da se tačno setim vremena, ali mislim da je do kraja 1943. ostvarena veza sa Carigradom preko turskog konzula u Beogradu. On se stavio na raspolaganje da nam pomogne i ja sam ovu vezu iskoristio.

Islednik: Kada je uspostavljen prvi kontakt sa partizanskim predstavnicima?

DM: Odmah posle napada na Sovjetski Savez, mislim u julu. Kod mene je na Ravnu goru došao zubar Dragi Jovanović iz Valjeva, odmah zatim i Minić. Oni su sa mnom razgovarali u ime partizanskog valjevskog pokreta. Zubar Jovanović me je pitao da li sam ja najglavniji predstavnik vojske na Ravnoj gori i ravnogorske organizacije. Ja sam odgovorio da jesam i najstariji komandant. Pošto je video da je na pravom mestu, počeli su razgovori koji su trajali tri dana. Spavali smo zajedno, hranili se zajedno. Jovanović je tražio moje mišljenje o eventualnom sastanku sa pukovnikom Mahinom i ja sam vrlo rado pristao na sastanak. U Mahinu sam očekivao ruskog predstavnika i smatrao da bi bilo dobro da je do tog sastanka došlo. Ovaj prvi kontakt imao je kao suštinu izmenu misli o akcijama partizana i mojih snaga protiv okupatora. Na tom sastanku pomenuta trojica su mi rekli da će napadati Nemce na svakom koraku, a ja sam im savetovao da budu umereni, do glavne akcije dok se ne izvrši organizacija naroda. Jer sam se plašio neprijateljskih represalija od kojih će se narod zaplašiti. Rezultat sastanka bio je uzajamna saradnja u borbi protiv neprijatelja, pa sam i neke svoje ljude dao njima trojici i odveli su ih sa sobom.

Islednik: Da li ste imali čest kontakt sa partizanskim rukovodiocima u toku avgusta?

DM: Sretali smo se vrlo često. Dolazili su kod mene i ja sam odlazio kod njih. Partizani su stavili meni do znanja da će Nedićeve žandarme ubijati gde god ih sretnu. Ja sam im savetovao da ih ne ubijaju jer ja ih pridobijam. Predlagao sam da idemo u Bosnu i zajedno se borimo protiv ustaša, ali se partizanskog stava po ovom pitanju ne sećam, no pretpostavljam da je njihov stav u ovom pitanju bio odobravajući. Razlog za pohod u Bosnu bio je taj što je tamo narod morao da se bije za svoj opstanak.

Islednik: Poznato je da su partizanske i četničke snage sarađivale u borbama za osvajanje Krupnja, oko Šapca i ostalim sektorima, kao i da su naše snage zauzele Ljig i da je tom prilikom zarobljen Marko Olujić, zamenik komandanta Nedićeve žandarmerije, zajedno sa Pipanom koji su limuzinom išli na Ravnu goru iz Beograda. Tih dana partizanska Slavkovačka četa na broju od 40 ljudi napadnuta je u školi na Planinici od jedinica kojima ste vi komandovali. Istovremeno kapetan Petrović napao je sa četnicima partizane koji su držali Kosjerić. Šta možete reći o ovom prvom napadu?

DM: Čini mi se da su naše snage u početku sarađivale i zajednički oduzimale gradove od neprijatelja. Pokojni Veselin Misita je poginuo prilikom oslobođenja Loznice. Tadašnji moj komandant Pop Vlada Zečević napadao je Krupanj, a kod njega je tada bio i Ratko Martinović. Takođe mi je poznato da su naše snage oduzele Ljig i da je prilikom zauzimanja Ljiga zarobljen Marko Olujić i Pipan, koji su automobilom išli na Ravnu goru. Pipan mi je podneo izveštaj da je uhvaćen sa Olujićem i s njima zajedno streljan. Međutim, on nije pogođen, uspeo je da se pritaji. Došao je kod mene na Ravnu goru. On bi bio streljan nego su nemački bombarderi baš u momentu streljanja bombardovali partizane i oni su se sklonili od bombardovanja, Olujića i Pipana napustili su skinuvši im samo lance sa ruku. Tako je Pipan Olujića, koji je bio pogođen u grudi, odneo u jednu seljačku kuću, a on produžio na Ravnu goru. Rekao mi je da je Olujić ponovo nađen i ubijen. Ja sam zbog ovoga protestovao kod partizana i kada sam sa maršalom Titom vodio razgovore, pozvao sam Pipana da opiše ovaj slučaj, utoliko pre što je Pipana poznavao doktor Jovanović koji je bio u ljiškoj grupi. I uprkos protestu nisam dobio nikakvo objašnjenje.
Istina je da sam partizansku Slavkovačku četu napao u školi na Planinici, zarobio 14 partizana i među njima Janićijevića, koga je ta grupa otela od Mišića u Valjevu. Janićijevića sam odmah streljao jer sam imao obaveštenje da je gestapovac, ostale sam pustio, a devojku Glavinjića sam zadržao. Slavkovačku četu sam napao zbog toga što su noću kod mene došli seljaci i kazali mi da ta četa vrši tuču i otimačinu.

Islednik: U toku septembra došlo je do sastanka maršala Tita sa vama i vašim najbližim komandantima. Možete li se setiti pitanja o kojima je postignut sporazum?

DM:  Ne znam vremenski tačno po datumima, no znam da smo u toku septembra i oktobra 1941. ja i maršal Tito održali tri sastanka. Dva sastanka održana su u selu Brajići, i to oba u istoj kući i istoj sobi, a jedan u kući vojvode Mišića u Struganiku. Ne bih mogao odvojiti koja su pitanja raspravljana na prvom, drugom ili trećem sastanku. Znam da je na svim sastancima došlo do sporazuma. Konačno smo se saglasili u sledećem:
1. Zajednička akcija četnika i partizana protiv Nemaca.
2. Opšta mobilizacija svih sposobnih za oružje, s tim da se borci opredele da li će se boriti pod mojom ili Titovom komandom, ostavljajući slobodu mobiliziranja jednoj i drugoj strani.
3. Da partizani u svojim selima, na teritoriji koje oni oslobode biraju narodne odbore, a ja sam ostao pri ranijoj svojoj organizaciji koja je bila sprovedena, to jest da četovođe budu starešine sela.
4. Maršal Tito se obavezao da mi iz užičke fabrike da 500 pušaka, izvesnu količinu municije i šest miliona dinara.
5. Da ratni plen delimo napola.
Pored ovih tačaka diskutovalo se o pitanju sudija i njihovog postavljenja na terenu. O tome nije moglo doći do saglasnosti jer je Vasić stajao na stanovištu da sudije budu stručnjaci, a Crni na stanovištu da to treba da budu laici. Ja i Tito se nismo mešali. Sa partizanske strane, najverovatnije od Tita, postavljeno je pitanje jedinstvene komande četnika i partizana, ali to pitanje nije bilo u kategoričkoj formi, tako da se preko njega prešlo sa prećutnim odvajanjem.

Islednik: Sećate li se u kakvim je uslovima došlo do tih sastanka?

DM: Do prvog sastanka došlo je u uslovima pune aktivnosti borbi protiv nemačkih garnizona na severnom sektoru kada je i obrazovan valjevski front. Drugi sastanak i treći padaju u vreme kada naše snage idu u pravcu Kragujevca i kada se snage ustanka razvijaju. I jedna i druga strana na oslobođenom delu teritorije ima oko 1.200 boraca i po mom mišljenju su podjednaki.

Islednik: Da li je narod u Srbiji bio raspoložen da se bori protiv okupatora?

DM: Jeste, bio je raspoložen, ali se plašio paljevina.
Islednik: Da li je okupator u to vreme išao sa domaćim izdajnicima u borbu protiv partizana i četnika?

DM: Ja na frontu prema četnicima nisam tada primetio domaće izdajnike. Mislim da uopšte nisu bili na frontu ni prema jednoj strani. Međutim, poznato mi je da je Marisav Petrović učestvovao u hvatanju boraca protiv Nemaca i to onih koji su bili u gradu i predavao ih Nemcima. Poznato mi je da su njegove jedinice hvatale ljude koji su streljani prilikom masovnog uništenja u Kragujevcu.

Islednik: Da li je Tito izvršio sve ono na šta se sporazumom obavezao?

DM: Prema sporazumu, i jedna i druga strana vršile su mobilizaciju. Sa mobilizacijom je išlo dobro. Bilo je koškanja između četničkih i partizanskih rukovodstava jer je svaki gledao da pribavi što više obveznika. Ljudstvo koje smo mi mobilisali, a za koje nismo imali oružje, nismo svrstavali u vojničke formacije, već smo davali legitimacije i upućivali kući, s tim što je to ljudstvo smatrano mobilisanim i čekalo kada će se pozvati. Jedan veliki deo nenaoružanih ljudi pošao je u napad na Milanovac.
Što se tiče pušaka i municije, dobio sam sve, kako je Tito obećao. Osnivanje mesne vlasti izvedeno je po sporazumu. Novac nisam dobio. Što se tiče borbe protiv Nemaca, ja sam obilazeći front prema Valjevu primetio da tamo nema ranjenih partizana, u onoj jačini kako su bile, već su te snage pošle u pravcu doline Zapadne Morave. Tih dana Nemci su vršili ispade od pravca Valjeva i Kragujevca, i od pravca Valjeva bili su odbijeni. Međutim, od Kragujevca su pokušali da se probiju do Milanovca koji su Nemci spalili, no drugi dan borbom su izbačeni iz zapaljenog Milanovca. Dobio sam izveštaj da se izvesni deo partizanskih snaga, koje su opsađivale Kraljevo, pomera u pravcu Dragačevca.

Islednik: Kako je došlo i zašto je ubijen partizanski komandant odreda Milan Blagojević i gde ste se vi tada nalazili?

DM: Nalazio sam se na komunikacijskom pravcu Valjevo – Ravna gora – Gornji Milanovac. Kako je došlo do ubistva Blagojevića nije mi poznato. A nije mi ni u sećanju ni da mi je posle toga taj slučaj objašnjen. Činjenica je da sam slušao da je ubistvo izvršio moj komandant Vučko Ignjatović, kapetan. Razlozi mi nisu poznati.

Islednik: Da li je posle ovog ubistva došlo do kontakta delegata maršala Tita i vas?

DM: Došlo je do kontakta i to preko Mitića, mog delegata koji je bio u Užicu. Sigurno su pred mog delegata postavili da se odreknem kapetana Ignjatovića, no ja ga se nisam odrekao, uzeo sam ga na odgovornost i nisam ga kaznio. Jedina kazna mogla je biti da mu oduzmem orden, što ja nisam učinio plašeći se da mi se ne pobuni odred.

Islednik: Kako je i zašto došlo do iznenadnog napada noću 1-2. ili 1. izjutra u novembru 1941. godine na partizane od strane vaših komandanata?

Draža: Za ovaj napad nisam znao dok nije Požega pala. Po saznanju bio je pripremljen koncentričan napad na Užice. Napad je pripremljen od strane požeškog garnizona u pravcu Užica, po dvama putevima koji vode ka Užicu iz oblasti Čajetine, gde je bio komandant potpukovnik Andrija Jevremović; sa pravca Kremne gde je bio komandant Čeda Zaharić. Sve ovo daje sliku jednog organizovanog napada, a mislim da je glavni organizator tog napada mogao biti jedino kapetan Vučko Ignjatović koji je imao najjači odred.

Islednik: Jeste li vi u to vreme imali telefonske veze sa pomenutim komandantima kolona za napad na Užice?

DM: Telefonska veza išla je preko Požege za Užice. Znači da sam imao vezu sa Vučkom Ignjatovićem, ali sa ostalima nisam. Moj delegat Mitić iz Užica intervenisao je kod Vučka Ignjatovića da se napad na Užice obustavi.

Islednik: Kakav je bio ishod ove kombinovane operacije napada na Užice i ko vas je o tome obavestio?

DM: Rezultat pohoda bio je razbijanje Ignjatovića i gubitak Požege koju su partizani zauzeli u borbi protiv četnika.

Islednik: Kako je došlo do novog napada na Užice od strane vaših jedinica?

DM: Ignjatović je bio odbačen u pravcu sela Glušca. Zbog zauzeća Požege povukao sam svoje snage Račića do valjevskog fronta i dao mu zadatak da napadne Užice da bih naterao partizansku komandu da mi ustupi Požegu. Istovremeno, Ignjatović je dobio zadatak da povrati Požegu. Račić je od Valjeva došao do Karana gde se odigrala odlučujuća borba između njega i partizana. Račić se kolebao tih dana i nije izvršavao moja naređenja, te je u sudaru bio odbačen. Kao posledica svega ovoga dolazi do stvaranja fronta i koncentričnog partizanskog napada na Ravnu goru. Ignjatović napušta front i odlazi u Kačar; ja Račića prebacujem da zatvori pravac od Gornjeg Milanovca, a na isti pravac stavljam majora Smiljanića sa Gružanima; u Pranjane u kuću Zvonimira Vučkovića sa Takovskim odredom. Na istom delu fronta je i Milutin Janković sa Dragačevcima. Ovako pritešnjen bio sam prinuđen da povučem moje snage koje su opsađivale Kraljevo, a Kraljevo nisam mogao inače zauzeti jer je dotadanja opsada to pokazala. Komandant tih trupa Đurić dobio je naređenje da zauzme Čačak, koji zajedno drže moji ljudi i partizani. Đurić isto kao i Račić okleva i naređenje pokazuje partizanskom komandantu. Pokušaj zauzeća Čačka je propao.
U tom teškom momentu za mene, dobijam od maršala Tita ponudu pismom da se obustave neprijateljstva, da se formira sud koji će ispitati slučaj i kazniti krivce. Ovaj sud bio je mešovit i lica su bila određena kako od strane moje, tako i od strane Titove. Ja to prihvatam. Neprijateljstva se obustavljaju i sklapa se nov sporazum koji se bazira na starim dogovorima, a bio je pismen. Ovaj sporazum su nedićevci objavili u svojoj štampi. Formirani sud nije mogao da radi, jer ga je omeo napad Nemaca na oslobođenu teritoriju.

Islednik: Kako se dalje razvija situacija?

DM: Nemci su počeli ofanzivu na Užice i Čačak. Maršal Tito mene zove telefonom i to je bio naš poslednji razgovor. Maršal me pita šta ću raditi u ovoj ofanzivi, pošto mi je izložio da će on prihvatiti borbu protiv Nemaca. Ja sam mu odgovorio da frontalno ne mogu prihvatiti borbu i da se moram vratiti sa svim odredima na njihove terene, a ja sam sa jedno 200 ljudi ostao na Ravnoj gori. Moji se ljudi povlače kroz nemačke divizije i uzimaju pravac za svoj teren, a partizanske snage prihvataju borbu na Bukovima, Ponikovici i dalje preko Zlatibora.

Islednik: Šta je bilo sa više od 300 zarobljenih partizana od strane vaših jedinica u borbama kod Mionice?

DM: Ja sam bio u Struganiku kada su me izvestili da ovi zarobljenici dolaze u Struganik. Major Mišić je pošao da ih vidi i razgovara sa njim. Upućeni su na Ravnu goru, ali tamo nisu mogli da ostanu zbog ishrane i naredio sam da se vrate na sektor Aleksandra Mišića. On ih šalje u Mionicu. Komandant mojih snaga u Mionici bio je Petar Brajević. Brajević ih je predao Jovi Škavi, puškaru iz Valjeva, a ovaj ih je predao Nemcima i dobio nagradu. Zbog ovog slučaja i Brajević i Škavo stavljeni su pod slovo “Z”, i to je objavljeno preko Radio Londona.

Islednik: Ko je stavljao pod slovo “Z”?

DM: Ja sam stavljao pod slovo “Z”. Stavljao sam samo domaće izdajnike. Naravno da sam to radio po podacima i predlozima svojih komandanata.

Hteo da se okrene Sovjetima

Zbog čega ste tražili da između vas i pukovnika Belija, šefa britanske obaveštajne službe, u vašem štabu postoji pismeni kontakt?

DM: Dokačili smo se. Smatrao sam ga krivcem za promenu koju je engleska vlada u svojoj propagandi preko Radio Londona zauzela prema meni, iako sam ja još 1942, kada sam došao u Crnu Goru, molio Hadsona i slao depeše u London da mi engleska vlada stavlja blagovremeno primedbe ako ona nalazi za potrebno u odnosu na moj rad. Engleska vlada mi nije stavljala nikakve primedbe, mada je bila obaveštena o mome radu u potpunosti. Najednom je nastupio preokret. Ja sam Beliju pripretio Sovjetskom Rusijom i stavio mu do znanja da mi je dosadilo da kao mala zemlja budemo kusur Evrope. Zbog ove pretnje Sovjetskim Savezom Beli je celu noć telegrafisao u London i ja sam odmah dobio prekor vlade u Londonu za takvo moje držanje.
Da li ste tada mislili na ozbiljnu vezu sa Sovjetskim Savezom?

DM: Jesam.

Kako ste je mislili ostvariti?

DM: Direktnim povezivanjem sa Sovjetskim Savezom.

Sa pitanjem vlade u Londonu ili bez nje?

DM: Bez posredništva i pitanja vlade u Londonu.

Zašto ne sa pitanjem vlade?

DM: Bio mi je poznat stav vlade. Veza sa vladom mi je bila onemogućena direktno, a išla je preko engleske službe. Uspevao sam da dobijem stvari mimo Engleza do Kaira, ali od Kaira dalje nije moglo jer je bio zabranjen šifrovani saobraćaj Kairo-London.

Da li ste pokušavali kontakt sa Sovjetima, preko kakve političke ličnosti u inostranstvu?

DM: Jesam, preko gospodina Jovana Đonovića. Njemu sam depeširao da me poveže sa Rusima direktno, mimo znanja vlade i Engleza. On me je obavestio da će učiniti sve i dobio sam odgovor tek u drugoj polovini marta 1945. da pošaljem delegate u Beograd 10. marta da bi se povezali sa ruskim ljudima, koji su imali da me dovedu u vezu sa glavnom komandom maršala Tita. Đonović mi je javio da se u kontaktu sa Rusima ne zauzimam suviše za kralja Petra i da su mi Rusi tako poručili. Takvu poruku od strane Rusa Đonović je dobio u Parizu gde se sastao sa Rusima.

Kada ste učinili predlog preko Đonovića?

DM: Još 1943. Nadodajem na svoje prvo pitanje kao odgovor da sam u martu 1945. ponovo po odgovoru Đonovića tražio da on izdejstvuje drugi moj sastanak s Rusima jer je njegovo obaveštenje o prvom sastanku koji je trebalo da se održi 10. marta zakasnilo.

Vi ste 23. decembra 1943. godine održali konferenciju sa generalom Armstrongom, šefom britanske vojne misije kod vas. Sećate li se te konferencije i šta je bilo njeno centralno pitanje?

DM: Sećam se. Njeno centralno pitanje bio je moj zahtev da general Armstrong posreduje da dođe do sporazuma između mene i Tita.

Zašto nije došlo do sastanka?

DM: Na konferenciji od 3. januara 1944. u selu Goreovice pod Medvednikom imao sam konferenciju sa Armstrongom, koji je trebalo da mi prenese odgovor po mom zahtevu za kontakt sa Titom. Na moje iznenađenje, dobio sam odgovor kakav nikad nisam očekivao. Naime, Armstrong mi je rekao da britanska vlada ne želi da posreduje u pogledu sastanka i pregovora s partizanima. Ovoj konferenciji prisustvovali su Armstrong, Beli, ja i Steva Moljević.

Je li Armstrong težio da dođe do sporazuma između vas i partizana?

DM: Kada sam mu izneo zahtev za sporazum, bio je oduševljen. On je odmah poslao depešu u London i povodom te depeše poslao mi je pismo puno ushićenja i nade da će doći do izmirenja između mene i partizana.

Čime tumačite stav odbijanja koji je izrazila engleska vlada po pitanju sporazuma vas i maršala Tita?

DM: Engleskoj vladi nije bio interes da dođe do sporazuma između mene i Tita, jer bi na taj način ona oslabila svoj politički uticaj u Jugoslaviji, a na korist uticaja Sovjetskog Saveza. Engleska vlada nije zaboravila moju pretnju Beliju i o mom naslonu na SSSR i van diskusije je da joj nije bio politički račun da Sovjeti imaju jači uticaj u Jugoslaviji. Englezi su bili uvereni da će preko mene imati pun uticaj u Jugoslaviji i prirodno je da nisu imali politički interes da se ja i Tito sporazumemo.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar