SLUŽBENIK UMALO IZAZVAO NUKLEARNI RAT

Osmatrački radar uočio je da je raketa koja je lansirana iz norveških teritorijalnih voda imala identičan radarski odraz kao balistička raketa „Trajdent I C-4", koje su se ispaljuju sa američke strateške nuklearne podmornice

Rana zora prohladnog zimskog 25. januara 1995. godine. Sa severozapadne obale jednog malog norveškog ostrva uzletela je istraživačka raketa „Black 12", namenjena za ispitivanje polarne svetlosti. Niko od istraživača na priručnom lansirnom mestu nije ni slutio da će se svet ponovo naći na ivici nuklearnog rata, od kojeg je bio na korak, iako je već tad bilo prošlo četiri godine od raspada Sovjetskog Saveza i šest od okončanja Hladnog rata.

Lansiranje je prošlo uspešno, oduševljenje istraživača bilo je veliko, ali niko nije slutio šta se dešava u dalekoj Moskvi. Ono što nisu znali američki i norveški naučnici jeste da je raketa ispaljena iz zone koja je označena kao prostor odakle bi, u slučaju nuklearnog rata, američke podmornice trebalo da lansiraju rakete na nekadašnji Sovjetski Savez, današnju Rusiju.

Šta je radar otkrio

Rusku radar velikog dometa namenjen za otkrivanje i praćenje ciljeva tipa „Don 2N", koji je detektovao i pratio balističke ciljeve na udaljenosti od 1.500-3.500 km, odmah je alarmirao Specijalnu komandu ruskih strateških snaga, koja se nalazi u podzemnom kompleksu severoistočno od Moskve, da je primećeno lansiranje balističke rakete kod norveške obale i da je raketa u početnoj putanji leta dostigla visinu od 1.450 kilometara.

Takođe, ono što je osmatrački radar uočio bilo je i to da je raketa koja je lansirana iz norveških teritorijalnih voda imala identičan radarski odraz kao balistička raketa „Trajdent I C-4", koje su se lansirale sa američke strateške nuklearne podmornice klase „Ohajo", a koje često patroliraju u vodama oko Norveške.

Zbog lansiranja balističke rakete za koju su mislili da je „Trajdent", u ruskoj elektronskoj komandnoj i kontrolnoj mreži „Kazbek" proglašen je najveći stepen uzbune.

Dežurni je tog dana iz radarske stanice prosledio depešu o lansiranju balističke rakete koja je bila slična raketi „Trajdent", za koju se pretpostavljalo da ima za cilj da prvim pogotkom neutrališe ruski komandni i komunikacioni sistem, što bi bila uvertira u masovni američki nuklearni napad na Rusiju.

Signal za uzbunu

Kad je dežurni oficir pročitao prosleđenu depešu, usledila je hitna uzbuna. O američkoj raketi koja leti prema ruskoj prestonici hitno su informisani tadašnji predsednik Rusije Boris Jeljcin, ministar odbrane general Pavel Gračov i načelnik ruskog Generalštaba Mihail Kalašnjikov.

Jeljcin je odmah po prijemu informacije telefonom odobrio ruskim strateškim snagama da se pripreme za fazu neposredno pred uzvratni udar i da sve rakete budu u fazi pripreme za lansiranje.

Međutim, kako pravila nalažu, da ne bi bilo neke kobne i ishitrene odluke, ruski generali su još jednom od potčinjenih zatražili proveru putanje leta lansirane rakete. Usledilo je iznenađenje koje je donelo i olakšanje.

Naime, informacija koja je stigla i do ruskog predsednika sadržala je podatak da je sumnjiva raketa koja je imala odraz balističke rakete lansirane sa podmornice klase „Ohajo" krenula u svemir pod pravim uglom, što nije karakteristika za balističke rakete klase „Trajdent" i što ne ogovara putanji leta za udar na Rusiju. Jeljcin je naredio još jednu proveru. Posle detaljne provere i 24 minuta od momenta krize, usledilo je naređenje za poništenje ruskog odgovora na američki napad. Tog trenutka u komandi ruskih strateških snaga dežurni oficiri su odahnuli jer je vest bila lažna i sve se vratilo u normalu. Da li je bilo baš tako?

Narednog dana iz generalštaba ruske armije usledilo je naređenje da se hitno proveri kako je došlo do iznenadne krize, koja je umalo svet dovela na ivicu nuklearnog rata.

Zaboravljeni papir

Posle nekoliko dana istrage stvar je bila raščišćena i sveobuhvatan izveštaj sa svim detaljima incidenta bio je pred Jeljcinom na stolu. Ono što je pročitao ostavilo ga je u šoku. Naime, akter koji je sve zakuvao nije bio u vojsci, nego u diplomatiji. Ono što je istraga FSB otkrila podvodi se kao „slučajnost". Tokom istrage je sasvim slučajno pregledom papira pojedinih činovnika pronađena norveška nota koja je datumirana na 21. decembar 1994. godine, a u kojoj je pisalo da diplomatska služba Kraljevine Norveške obaveštava Rusku Federaciju da će 25. januara 1995. godine biti izvršeno lansiranje istraživačke rakete za ispitivanje polarne svetlosti i da se o tome obavesti Ministarstvo odbrane Ruske Federacije i strateška komanda.

Zanimljivo je da je do ovog incidenta Norveška još od sovjetskog vremena u svemir lansirala 607 raznih naučnih raketa, ali je nota o lansiranju rakete „Black 12" iz nepoznatih razloga ostala u fioci jednog od službenika Ministarstva spoljnih poslova, koji je zaboravio da je prosledi Ministarstvu odbrane Ruske Federacije.

Taj 25. januar svakako će u savremenoj istoriji, posle 1962. godine i kubanske krize, ostati najopasniji trenutak u eri atomskog doba, jer su ruski generali prvi put od čuvenih „13 dana agonije" bili u najvišem stepenu pripravnosti od kraja Hladnog rata, a da nije bilo ni na vidiku političkih i bezbednosnih tenzija između Rusije i SAD.

Ipak, ono što je spaslo svet u ovom slučaju bila je višestruka kontrola i ceo niz provera, koje su sprečile svaku ishitrenu odluku koja bi mogla da košta čitavo čovečanstvo. U istoriji ovaj bizarni incident ostao je upamćen kao prvi i poslednji slučaj da je Boris Jeljcin tokom svoje vladavine do 1999. aktivirao šifre za nuklearni udar po protivniku.