DECA SVETIH KRAVA RAZBILA SFRJ: Juga i dalje radi za njih...

Čelnici tajne policije i KOS-a, povlašćena aristokratija Titove Jugoslavije, napravili su sva velika preduzeća u zemlji, rukovodili njima, radili za državu i sebe, i sve je bilo državna tajna dok duh nije pobegao iz boce

Šta povezuje brojne moćnike iz svih republika, od Harisa Silajdžića iz BiH, preko Vanje Špiljka i Franje Gregurića od stare garde, ali i Emila Tedeskog od novije hrvatske generacije, pa sve do Milana Roćena i Ćana Koprivice iz bratske nam Crne Gore, malo ljudi zna. Iako zvuči kao teorija zavere, ali zlatna žila koja je izatkala i savremenu političko-finansijsku mapu ovog dela sveta jeste onovremenska služba. Država je od komunista napravila buržoaziju, oni su imali svoje mlade plemiće i lordove, koji su (ko je želeo) pohađali visoke strane škole, a posao su tražili, baš kao pravi proleteri, u državnim preduzećima. Samo za razliku od plebsa, predstavništva njihovih preduzeća bila su van granica naše zemlje ponosne. Tamo su išle pare svih nas, onda su postale njihove. A na kraju, oni su "svojim" novcem kupovali naša preduzeća. I krug je zatvoren.

Konstantin Pušara, univerzitetski profesor, u svom životnom pamćenju nosi svedočenje da su prvi tajkuni, tzv. nova klasa, stvoreni u Brozovoj Jugoslaviji početkom sedamdesetih godina prošlog veka, a nikako nisu proizvod ratne politike Slobodana Miloševića, Franje Tuđmana i Alije Izetbegovića. Profesor Pušara iz prve ruke govori o tome da je tih godina počeo raspad SFRJ. Taj raspad je sasvim svesno ugrađen u važne zakone koje je odobrio Tito, a inicirali su ih Edvard Kardelj i Vladimir Bakarić. Gospodin Pušara je 1971. bio savezni devizni inspektor, zamenik glavnog inspektora, jedini inspektor zadužen za kontrolu naših preduzeća i banaka u inostranstvu i jedini inspektor koji je ikada kročio van granica ove zemlje da bi kontrolisao te poslove. Njegova saznanja kazuju da su svete krave revolucije, prvi saradnici Josipa Broza, razbili SFRJ, ali i da njihova deca danas gospodare Balkanom.
- Titova Jugoslavija je projekat zapadnih sila. Taj projekat je bio pod njihovom zaštitom. Jer Broz je 1958. dobio od SAD bespovratnu pomoć od pedeset miliona dolara da tehnološki unapredi privredu, da ugradi njihovu tehnologiju. Bila je to ozbiljna finansijska injekcija. Privreda Jugoslavije je eksplodirala, stvorene su brojne moćne kompanije, krenuo je izvoz na sve kontinente. Međutim, 1971. iz kabineta Edvarda Kardelja stigao je nalog da se osmisli i usvoji zakon koji izvoznim firmama iz Jugoslavije omogućava da osnuju svoje ćerke-firme u inostranstvu. Taj zakon je imao strateški cilj da našu privredu inkorporira u međunarodna tržišta da bi se lakše obavljala razmena, da bi se razvijala Jugoslavija kako bi postala deo međunarodnog privrednog sistema - objašnjava profesor Pušara.

Zoran Drakulić, vlasnik „Point grupe" i bivši poslovni član „Geneksa" u Londonu: USPEVAJU SAMO SPOSOBNI

Sagovornik „Ekspresa", profesor Konstantin Pušara, koji je kao devizni inspektor istraživao poslovanja jugoslovenskih preduzeća u inostranstvu, tvrdi da je jedino siguran da Zoran Drakulić nije ukrao pare u „Geneksovom" predstavništvu u Londonu iako je mogao. Drakulić je sve što ima zaradio svojim rukama, pa je taj kapital doneo u Srbiju i uložio ga u biznis.
Zoran Drakulić na početku razgovora za „Ekspres"zahvaljuje profesoru Pušari, i uz osmeh dodaje da je to bio pogrešan poslovni potez, ali da se ipak zbog toga ne kaje. Tvrdi da su sposobni ljudi napravili posao. Ko nije bio sposoban, nije bio u biznisu. I tu je iz „Geneksa" izašlo nekoliko ljudi koji nikakve veze nisu imali sa vlašću, ni sa čim, a koji su napravili veliki posao zahvaljujući jednim delom i njemu jer ih je on izvukao i omogućio im da naprave svoje firme. A drugi su bili samostalni, imalisu poslovne veze po svetu, napravili su poslove. Nije bilo tu nikakve pozadine. Recimo, Ceptera su jurili, pitali su šta Cepter radi.
- Kod mene su, bre, dolazili iz tajnih službi kad sam bio u Londonu. Da me pitaju za Ceptera. Da li iza Ceptera stoji neka „Geneksova" lova. Ja sam rekao - nema šanse! Kao, sumnjali su da je njegova firma „Geneks" prodala neko oružje, pa ovo-ono, pa njemu dali lovu... Kažem, nemojte ljudi, on nema veze s „Geneksom" i „Geneksovim" poslovima. Ja bih to znao verovatno. Nema šanse...
I tu su ti sad izašli neki Pavke, pa neki Zoran Obradović, Ratko Zatezalo iz „Geneksa", pa plejada nekih mlađih ljudi koji su radili po „Geneksovim" punktovima. Slično je bilo i u „Ineksu". Opet, tu je bilo nekih sedam-osam ljudi koji su ostali po Italiji, ovamo-onamo, u Beču onaj Branko Pejović... Radili svoj posao.
Branko Pejović je radio naftu u „Ineksu" i on je relativno dugo ostao vezan za „Ineks". Onda je počeo da radi samostalno. Tu je onda onaj hokejaš što je umro skoro, ne znam kako se zove. On je isto radio za jednu veliku naftašku firmu. Pa onda Jovanović Markoni isto radio za velike firme... I on je potekao iz „Ineksa".
Markoni Jovanović sad radi duge poslove, nasledio je onaj hotel kod Skupštine. On je radio za braću Basat. To su neki čuveni Libanci. Tako da su to sve bile neke privatne veze iz poslova gde su oni ušli u dobre firme i radili dobre poslove pa zaradili kapital. Ja ne znam za slučaj da je neko bio vezan za režim pa da je dobio neke pare od režima...
Neki jesu zloupotrebili svoju poziciju, uzurpirali su novac koji se zatekao na računima državnih firmi u inostranstvu. Ja sam čuo za to, pa su ih nadležni državni organi jurili. Neke pare od nekih državnih firmi su ostale po Kipru pa su oni to koristili. Toga je bilo, ali ja te ljudi ne poznajem. To je neki polusvet s kojim se nisam družio niti mogu da o tome kažem nešto više. Čuo sam za te priče, verujem da je bilo toga.
Hrvatska „Astra" je bila ozbiljna firma. Tamo je radio onaj Gregorić, njihov direktor u Moskvi. Bio je posle i premijer u Hrvatskoj. On je bio vezan za državu. Zvao me je nekoliko puta oko neke robe, ali nismo napravili nikakav posao. Ali on je definitivno bio vezan za državu.
Evo, opet je aktuelna priča o ofšor zonama. Pa, to je normalna priča. Regularno, ljudi su išli tamo gde je najmanji porez, ništa tu nije zabranjeno. Što bih ja sad sedeo u Engleskoj, plaćao porez od četrdeset odsto, ako mogu na Kipru da platim deset. I moja kompanija je radila na Kipru, stvorili smo pare, posle smo prodali taj biznis... Bili smo jedno vreme najveća firma na Kipru. Milijardu smo uradili. I, normalno, onda smo te pare koje su nam došle uložili ovde. Zbog tih poslova na Kipru jurili su nas i Amerikanci. Na kraju ništa nisu mogli da nađu, niti smo mi išta nelegalno radili. Prodamo rudnik u Rusiji, kupimo Sevojno... Gurnuli smo ovde pare, misleći, ajde idemo u svoju zemlju, vraćamo se, dosta nam je i Rusije, i Kazahstana i svega, ajmo u svoju zemlju. Prirodno, razumeš.
Radili smo u Kazahstanu, Mongoliji, Uzbekistanu, sve te tamo bivše sovjetske republike. Gde god je bio metal, mi smo radili.Imali smo i rudnike i fabrike. Rusi su u jednom trenutku krenuli u to, njihovi ljudi su počeli da preuzimaju poslove, a mi smo se osećali kao stranci, ne možeš da prođeš. Ono što oni mogu da završe, ti ne možeš. I način na koji su oni to završavali, mi nismo hteli. Tada je bilo bolje da sve prodamo pa smo to prodali i vratili se u svoju zemlju.
Sigurno je da su neki ušli. Ja ti kažem na primer. Isto, pare stečene nelegalno ušle su kroz privatizaciju i u Srbiju. Ali treba neke stvari razdvojiti, nisam nikome sudija. Taj Popović, o kome danas pišu, on je radio po Rusiji pa je došao ovde da kupi neke „Minele"... Pa ovaj drugi Popović, Milan Popović, on je zahvaljujući nama zaradio na bakru jer mi smo uglavnom te rudnike bakra prodali njegovom gazdi. I onda stignu pare. To su legalno zarađene pare, nije tu bilo muljanja. Možda je bilo nekih koji su muvali nešto, ja to ne znam, bilo je i takvih. Ja znam ove ljude koji su iz velikog posla zaradili pare. Imali tamo, kupili ovde. Prodaš na jednom mestu, kupiš na drugom...
Neki ljudi su bili deca moćnih ljudi pa su uspeli. Nisu oni birali očeve.. Mada od te dece, recimo, bio je i onaj Čizmić, sin Čizmića osnivača „Ineksa", ali ja ne znam da li je on nešto veliko napravio. Nešto jeste sitno radio... Ne znam ko je još od te dece bio. Da, bio je i sin Nikole Ljubičića, radio je isto sitno nešto. Mislim da je on bio vezan s Brankom Pejovićem. Oni su imali problem oko tih sankcija, bili su ih u Beču.
Kod nas u Srbiji uvek je nekakva hajka, frka, misterija, gde su pare, odakle pare...I drugi u svetu su to radili. Međutim, u Italiji rade pametnije. Oni svake dve-tri godine dođu pa se pogode s tobom. Država traži svoj interes ako nije posredi neki teški kriminal, vidi neka lova, gde, šta, šta je ovo, razumeš, nemaš poreklo, hajde plati dvadeset odsto od onoga što duguješ i završio si posao. Legalizuju to i gotovo. Bolje i tako da država uzme neke pare nego da ne uzme ništa.

Nestalo deset milijardi dolara
Profesor Pušara navodi da je veoma brzo širom sveta osnovano više od 17.000 firmi, a Narodna banka Jugoslavije je za svaku tu firmu morala da položi određenu sumu u dolarima. Na taj način Jugoslavija je u taj spoljnotrgovinski poduhvat uložila oko deset milijardi dolara kao osnivački kapital koji se u inostranstvu stavlja na određeni račun. Tako ćerka-firma iz inostranstva kao strana firma počinje da trguje sa svojim osnivačem u Jugoslaviji i za to uzima proviziju, koja se kretala čak do 19 odsto u određenim poslovnim okolnostima.
- U Saveznom deviznom inspektoratu odmah smo prepoznali da je to neviđena pljačka. Znači, naše preduzeće u Jugoslaviji nije moglo da uveze ništa ni od koga drugog, nego od svoje ćerke-firme, gde su se ponašali kao stranci. One kao strane firme fakturišu proviziju i do 19 odsto, i uz kamatu ako je u pitanju robni kredit. To, međutim, nije pisalo u zakonu. Pisalo je da akcije ćerke-firme budu u vlasništvu Narodne banke Jugoslavije, da država odlučuje o poslovanju. To nije poštovano pa su iz svih republika, posebno iz Hrvatske i Slovenije, počeli masovno da osnivaju preduzeća u inostranstvu. Oni su napravili čitavu mrežu po svetu, od Australije do Islanda. Kroz osnivački kapital NBJ napravili su paralelnu privredu u inostranstvu. Toga je bilo i u Srbiji, ali u drastično manjem obimu - objašnjava profesor Pušara.
U priči profesora Pušare dolazimo do ključnih podataka koji otkrivaju početak nastanka nove klase, stvaranje tajkuna koji raspolažu državnim parama kao svojim, da bi se tokom i posle građanskog rata pojavili kao „strani investitori" u velikim privatizacijama na prostorima SFRJ. U srpskoj privredi u inostranstvu dominantnu ulogu su imali „Geneks", „Ineks", „Centrotekstil", „Progres", „Invest-Import", „Jugoeksport"... Sam „Geneks" je imao oko 200 ekspozitura. Ali „Geneks" je bio jugoslovensko preduzeće, ne samo srpsko. Zanimljiv je podatak da je tih godina u svet iz naše zemlje otišlo 30.000 mladih ljudi, tobože na studije u inostranstvo. Međutim, to su bila deca iz visokih slojeva društva. Većina, devedeset odsto njih, nikad se nije vratila. Oni su tamo studirali i bili direktori u tim našim preduzećima. Bilo ih je mnoštvo. Mi smo imali podatak da ih je bilo oko 18.000 organizacionih jedinica u svetu. Znači, matično preduzeće u Milanu osniva svoja preduzeća u velikim gradovima, a ta preduzeća osnivaju svoja preduzeća. I to se umnožavalo: ćerka pa unuk pa praunuk... To je tako išlo. I onda su se oni upisivali u te ofšor zone, gde je porez jedan odsto, i tako su pljačkali. A njihovo poslovanje je bilo usmereno ka Srbiji, odnosno Jugoslaviji. Da se odavde izvlači što je više moglo da se izvuče robe. Pod nepovoljnim uslovima, dakako.

Paralelna privreda
To su radili do kraja Srbi, Slovenci, Hrvati, Crnogorci i ljudi iz BiH. Međutim, Hrvati i Slovenci su planski pravili paralelnu privredu u inostranstvu, koja im je bila glavni oslonac u raspadu SFRJ. Taj novac su koristili, između ostalog, za stvaranje svojih nacionalnih lobi centara. Srbi to nisu imali. Glavne firme u Hrvatskoj bile su „Astra",„Ina", OTP Zagreb, „Interkomerc", Splitska banka, Zagrebačka banka, građevinska firma braće Kaurić u Zagrebu...
Slovenci su sve to najveštije radili. Evo primera. Jedna od njihovih vodećih firmi u inostranstvu je bio „Elan". Proizvodili su izuzetno traženu sportsku opremu. „Elan" je imao legalno i legitimno trinaest osnovanih preduzeća u svetu. Kompletan kapital „Elana", srž njegove vrednosti bio je napolju. Kao što je bio i kapital „Ine" i ostalih. To znači da je taj kapital pod kontrolom ljudi odavde, a nije ovde. Jer se to pripremalo tako da, u slučaju raspada države, što se znalo da će stići kad-tad, taj kapital ostane tamo i ne ulazi u deobni bilans. U ključnom trenutku proglasili su stečaj, napolju, kapital je tamo i ostao, a beogradska banka je samo tu ostala bez osamdeset miliona maraka. To se dogodilo devedesetih godina. „Gorenje" je radilo lon poslove. Imali su napolju svoja preduzeća koja su nabavljala poslove koji su ovde rađeni, i to se izvozilo i uvozilo, što niko nije kontrolisao. Ja sam jednom bio u „Gorenju" i video sam da oni imaju veze sa svim evropskim državama. Radili su i vojnu opremu, svašta su radili...Kada je, 1974, usvojen novi ustav, svaka od republika je mogla da se zadužuje koliko god hoće, s tim da federacija bude garant. Srbija nije uzela nijedan kredit a da je federacija bila garant. Hrvatska i Slovenija su se do balčaka zadužile i sve za garant federacije. Naša procena je bila da je tih godina iz SFRJ izneto deset milijardi dolara po osnovu osnivačkog kapitala u inostranstvu. To je zvaničan podatak s kojim smo mi u Deviznom inspektoratu operisali. Taj novac nikada nije vraćen Centralnoj banci, svedoči Pušara.

CRVENI TAJKUNI

* Milan Roćen, crnogorski političar i trenutni savetnik predsednika Mila Đukanovića. U periodu od 2006. do 2012. godine bio je ministar inostranih poslova. Godine 1979. postao je član Komisije za informaciono-propagandni odsek predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Crne Gore, a tri godine kasnije i njen načelnik. Godine 1989. odlazi iz Crne Gore i radi u Ambasadi SR Jugoslavije u Moskvi kao savetnik, a jednu godinu i kao otpravnik poslova Ambasade SRJ. Jedini je funkcioner neke druge države koji je dobio orden kao službenik Ministarstva inostranih poslova Rusije. Važi za velikog rusofila i prijatelja Ruske patrijaršije, dok ga opozicija u Crnoj Gori optužuje da je „ruski špijun".

* Stanislav - Ćane Koprivica rođen je u Banjanima, u okolini Nikšića. Ekonomski fakultet završio je u Beogradu. Osnivač je čuvenog spoljnotrgovinskog preduzeća „Monteks", kao i mnoštva malih pogona u Crnoj Gori. Bio je preteča modernog privređivanja. Svoju je poslovnu delatnost razvio i u inostranstvu, naročito u Rusiji, gde je i umro 2002. Jedan je od utemeljivača prvog crnogorskog nezavisnog nedeljnika „Monitor". Učesnik je Narodno-oslobodilačke borbe i jedan od neumornih boraca za crnogorsku državnost i emancipaciju. Bio je veliki filantrop, govorio je: „Ja nisam radio za pare i istoriju, već za Crnu Goru." Danas njegov sin Nikola vodi Fondaciju „Ćane Koprivica".

* Franjo Gregurić je radno iskustvo gradio u hemijskoj fabrici „Radonja" iz Siska, kao i u „Kromosu" iz Zagreba, gde je napredovao do pozicije tehničkog direktora. Posle prelazi u veliko državno preduzeće „Astra" iz Zagreba na visoku funkciju. U to vreme „Astra" je izvozila u Sovjetski Savez, tako da je radio i u Moskvi neko vreme.
Posle prvih višestranačkih izbora 1990. godine, ulazi u politiku kao član HDZ-a. Predsednik Republike Hrvatske Franjo Tuđman postavio ga je za trećeg hrvatskog premijera 17. jula 1991. godine. Za vreme njegovog mandata, Hrvatska se osamostalila i priznata je i od međunarodne zajednice.
Bio je predsednik Hrvatske vatrogasne zajednice od 1993. do 2000. godine. Od 1995. do 1999. bio je član nadzornog odbora „Sladorane" iz Županije i zamenik predsednika nadzornog odbora Industrije nafte (INA) iz Zagreba. Od 2008. godine član je nadzornog odbora „Evropetrola" iz Rijeke. Ćerka Sanja bila je u braku sa Zlatkom Matešom, petim hrvatskim premijerom Hrvatske demokratske zajednice.

* Vanja Špiljak je sin visokog komunističkog funkcionera Mike Špiljka. Karijeru je započeo u „Ina komercu", tada atraktivnom preduzeću zaduženom za poslovanje u inostranstvu. Početkom devedesetih otišao je iz „Ine", a 1994. je u Cirihu osnovao kompaniju „Mitan hendels", s kojom se etablirao na međunarodnom naftnom tržištu. „Mitan hendels" snabdeva naftom snage NATO-a, misije Ujedinjenih nacija i trgovce naftom. Prvu veću zaradu ostvario je u poslu s ruskim „Gaspromom", a njegova firma proglašena je svojevremeno osmom najuspešnijom firmom u Švajcarskoj. Samo na ugovorima s američkom vladom o isporuci nafte za Kosovo od 2007. do 2011. prihodovao je više od 41 milion dolara, a lobirao je i prilikom privatizacije NIS-a i Železare Smederevo. Svoju firmu registrovao je na istoj adresi gde je poslovalo švajcarsko predstavništvo „Ine" u Cirihu. Nedavno je najavio da će se povući iz naftnog biznisa i ulagati u hrvatski turizam.

* Hrvoje Šarinić se po završetku studija na Arhitektonskom fakultetu, smer mostogradnja, zaposlio u zagrebačkom preduzeću „Hidroprojekt", odakle je 1962. poslat na specijalizaciju u Francusku. Umesto tri meseca, koliko je planirao da ostane, ostao je 25 godina. Prvi veliki posao bila mu je izgradnja nuklearne elektrane u Bordou, koju je preuzeo 1971. Tri godine kasnije, od 1974. do 1980, u Južnoafričkoj Republici, uprkos ekonomskim sankcijama protiv režima, vodio je izgradnju dve nuklearne elektrane u okolini Kejptauna. Nakon toga, 1984. godine, zaposlio se u Kazablanki kao direktor najveće marokanske građevinske kompanije. Godine 1987, cela porodica Šarinić vratila se u Zagreb nakon njegovog penzionisanja. Bio je predsednik nadzornog odbora zagrebačke Industrije nafte (INA) od 1995. do 1999. godine. Bio je i bliski saradnik prvog predsednika Hrvatske Franje Tuđmana i jedan od osnivača HDZ-a. Bio je predsednik hrvatske vlade od avgusta 1992. do aprila 1993. godine, a u nekoliko navrata i šef kabineta predsednika države. Tokom rata bio član pregovaračkog tima s pobunjenim Srbima, a kasnije je priznao da se deset puta tajno sastajao sa Slobodanom Miloševićem.

* Emil Tedeski je poreklom iz Venecije. Otac Svetozar je završio pravo u Splitu i bio član Komunističke partije do 1974, a majka Đurđica je bila sudija na Korčuli. Do svoje desete godine je živeo na tom ostrvu, a zatim se s porodicom preselio u Zagreb. Tu je završio srednju školu i upisao Pravni fakultet. Godine 1989,Emil je počeo da radi u firmi svog oca koja se nalazila u Trstu. Usledili su poslovi u Italiji, Nemačkoj i Velikoj Britaniji. Dobio je menadžerski ugovor u „Meteor pejperu", tada najvećem evropskom preduzeću za trgovinu papirom i celulozom. Vratio se u Zagreb da tu otvori filijalu, ali pošto su poverioci likvidirali preduzeće, ostao je nezaposlen. Tada je sa saradnicima osnovao svoju firmu, „Atlantik grupu" d.d., u kojoj je radilo šestoro ljudi. Prvo su nastale dve kompanije:„Atlantik pejper", koja se bavila uvozom kvalitetnog industrijskog papira, i „Atlantik trejd", koja se bavila distribucijom. Onda je Emil odlučio da izađe iz biznisa s papirom kako bi se razvijao u distribuciji robe široke potrošnje. Isprva je prodavao žvakaće gume „Wrigley" i čokoladice „Ferrero", a zatim je proširio ponudu. Vlasnik je slovenačke „Droge Kolinske". Prema oceni časopisa „Forbs", drugi je najbogatiji Hrvat za 2013. godinu. Pored pomenutih, distributivni portfelj „Atlantik grupe" uključuje svetske brendove poznatih proizvođača kao što su: „Hipp", „Johnson & Johnson", „Nestle Purina", itd. Neki od proizvoda „Atlantik grupe" su: „Donat Mg", „Rosal", „Smoki", „Plidenta", „Barcaffe", „Bakina tajna", „Bananica", „Cockta", „Grand kafa", „Multipower", „Sportsfood", „Argeta", itd.

* Vuk Hamović je rođen 1949. godine u Beogradu iako mu je otac, poznati general JNA, često menjao mesto službovanja. Diplomirao je 1972. godine na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, gde je posle dve godine i magistrirao. U „Energoprojektu" je radio sve do 1989. godine, i to u „Energodati", onom delu te ugledne firme koji se pionirski bavio uvođenjem kompjuterske tehnike u jugoslovenske pošte i banke. U ovoj firmi dospeo je skoro do vrha, u poslovni odbor, gde je vodio resor finansija. Čim je to postalo moguće, u vreme vlade Ante Markovića, prešao je u privatni sektor sa stranim partnerom Aleksom Klormanom. Ta prva firma zvala se „Milnah", gde im se kasnije priključuje i Drakulić. Hamović i Drakulić su zajedno napravili i danas poznatu firmu sa Kipra „Ist point", ali su kratko radili zajedno. Oktobra 2000. godine, Hamović u Londonu osniva kompaniju „Enerdži fajnensing tim limited" (EFT), koja se bavi trgovinom električnom energijom. Voli da istakne da to nije „posrednička firma" koja poveže dva partnera i naplati proviziju, već da je reč o (sasvim drugačijoj) trgovačkoj firmi koja u svoje ime i za svoj račun, preuzimajući rizik, kupuje struju, a zatim pokušava da je skuplje proda - i tako ostvari profit.

* Ivica Todorić - Čiji početni uspon mnogi vezuju za njegovog oca Antu koji je 1963. imenovan za generalnog direktora "Agrokombinata", od kojeg je za nekoliko godina stvorio socijalističkog diva za uzgoj stoke i izvoz mesa, peradi i jaja. Ante je bio na brojnim funkcijama u to vreme. Poslanik u Saboru, predsednik agronoma Hrvatske i Jugoslavije, kao i član uprave Zagrebačke banke. Nakon sloma Hrvatskog proljeća 1971, kao član Maspoka, osuđen je na šest godina zatvora pod optužbom da je kao čelnik "Agrokombinata" za Maticu hrvatsku uzeo šest miliona nemačkih maraka, kojim je navodno trebalo kupovati oružje. U zatvoru u Staroj Gradiški odslužio je četiri godine. Dok je Ante bio u prijateljskim odnosima s Tuđmanom, njegov sin Ivica nije imao političkih ambicija. Tokom protekle dve decenije napravio je najmoćniju hrvatsku i jednu od najvećih kompanija u jugoistočnoj Evropi. Sve do sloma koncerna "Agrokor", s konsolidovanim ukupnim prihodom od oko šest milijardi evra i sa gotovo 60.000 zaposlenih. Dinastija Todorić, na vrhuncu moći, imala je, između ostalog, u Hrvatskoj vilu sa izlaskom na more, jahtu, avion i privatni deo morske obale. Doskoro je često dolazio u Beograd, sa Miškovićem je veliki prijatelj, a imaju i zajedničkog advokata. Za Todorićem je nedavno raspisana crvena Interpolova poternica i izdat evropski nalog za hapšenje, ali se on sam predao sudu u Londonu. Uz kauciju od 100.000 funti, oduzet mu je pasoš i određeno nošenje sigurnosne narukvice, a naredno ročište zakazano mu je za april 2018.

* Haris Silajdžić - u čijoj biografiji dostupnoj na nemačkom jeziku, ne i na našim jezicima, stoji da je mnogo vremena proveo u Libiji, te da je arapske studije tamo nastavio (inače, profesorsku karijeru otpočeo je na Univerzitetu u Prištini, gde je i studirao, a doktorirao je na američko-albanskim odnosima). Prema nekim izvorima, tamo je radio kao savetnik za jednu jugoslovensku firmu. Oni upućeniji pak kažu da je tad radio kao prevodilac za KOS i da je bio uključen u velike poslove oko prodaje oružja. Navodno, bio je prevodilac i šefu „Energoinvesta“ Emeriku Blumu tokom takvih aranžmana. U prilog njegovoj biografiji dodaju podatak da je bio Titov gardista, gotovo „zaljubljen u Josipa Broza“. U politiku je ušao za vreme prvih demokratskih izbora 1990. godine kao član Izetbegovićeve SDA. Tadašnja muslimansko-hrvatska koalicija nacionalnih stranaka ga je imenovala za ministra inostranih poslova tadašnje SR BiH. Na toj ga je dužnosti zatekao raspad SFRJ i rat. Godine 1993. je postao premijer krnje BiH, a 1995. je bio član delegacije na Dejtonskoj mirovnoj konferenciji i učestvovao u izradi sporazuma. Nakon rata se razišao sa SDA i formirao vlastitu Stranku za BiH.

* Miroslav Mišković - Poslovnu karijeru započeo je u filijali Jugobanke u Kruševcu i bio je najmlađi direktor deviznog sektora. Nastavio je da radi u Hemijskoj industriji "Župa" a.d. u Kruševcu, gde je postao generalni direktor. "Župu" je uvrstio u red najuspešnijih jugoslovenskih preduzeća, zbog čega je za izvanredne poslovne rezultate 1989. godine dobio nagradu AVNOJ-a, najveće priznanje u SFRJ. Nepunih pola godine bio je i potpredsednik Vlade Republike Srbije, zadužen za privatizaciju. Funkciju je napustio svojevoljno, zbog neslaganja sa ekonomskom politikom Slobodana Miloševića. Godine 1991. osnovao je kompaniju "Delta holding" na čijem je čelu i danas. Jedna od njegovih kompanija, "NBG Properties" iz Beograda 2008. kupila je imovinu "Geneksa" za oko 148 miliona evra a nastupila je na tenderu sa holandskim "IHG menadžmentom". Tom kupovinom pazario je hotel "Kontinental" (današnja "Kraun Plaza"), "CG apartmane" i poslovni prostor, poznate kao "Geneks apartmani", tenisku halu i energanu, ukupne površine 72.225 kvadrata.

Radoje Stefanović, koji je krajem osamdesetih bio visoki funkcioner CK SKS i šef Privredne komore Srbije, kaže da ga raduje što se bavimo temom iznošenja novca iz bivše Jugoslavije i njegovim potonjim pranjem putem ulaganja u domaće privredne subjekte tokom privatizacije.
- Rezultati koje na ovom putu uspete da ostvarite doprineće rasvetljavanju prikrivenih poslovnih aranžmana i, nadam se, ubrzati sazrevanju političke volje za istinsku primenu propisa o ispitivanju porekla imovine sa oporezivanjem nelegalno stečenih prihoda. Iako ne znam dovoljno činjenica da bih mogao izvesti zaključak, ipak verujem da ova priča stoji. Naslućujem da su tokovi novca bili upravo takvi kakvim ih opisujete. Ali verovanje i utisak nisu dovoljni, a činjenice je teško utvrditi, pogotovo zato što su zainteresovani da se one ne saznaju i ne obelodane i dalje moćni i uticajni - zaključuje Stefanović.