MEKA MOĆ: Ko ima mekši?

Perfidna borba titana, Rusije i Amerike, najviše se ogleda na polju medija. To je postalo kristalno jasno 2014. i 2015. godine, kada je naša zemlja postala bogatija za dva nova medija - TV N1 i Sputnjik

Ako postignemo to da se drugi dive našim idealima i da žele ono što mi želimo, onda ne moramo da trošimo toliko na kazne i nagrade da bismo ih pokrenuli u pravcu u kojem želimo. Zavođenje je uvek privlačnije od ponude, a mnoge vrednosti kao što su demokratija, ljudska prava i šanse za pojedinca veoma su zavodljive. Najbolja propaganda u stvari nije propaganda. U informacionoj eri, kredibilitet je najvredniji resurs, kaže Džozef Naj, američki profesor s Harvarda.
Britanski mediji „Skaj njuz" i „Telegraf" nedavno su objavili tajno snimljene fotografije na kojima se navodno nalaze ruski obaveštajci službe GRU Edvard Šišmakov i Vladimir Popov i srpski državljanin Aleksandar Sinđelić, za koje se smatra da su dokaz da su Rusi imali plan za nasilan državni udar koji bi se završio atentatom na Mila Đukanovića.
Nakon debate o tajnom radu ruskih špijuna s teritorije Srbije i pitanja koliko ih ima i šta sve rade, nameće se i sledeće logično pitanje: ko ih je uslikao u Beogradu i odmah te slike prosledio britanskim medijima. Domaća služba? Teško...
Upravo ovo je slikovit primer i povod za bavljenje neiscrpnom temom ruske i zapadne „meke moći" u Srbiji. Sam koncept meke moći („soft power" ili, kako je često nazivaju, „ofanziva šarma") - ostvarivanje onoga što želite privlačenjem i pridobijanjem, a ne prisilom - razvio je američki profesor s Harvarda Džozef Naj. U teoriji, meka moć jedne države oslanja se na tri glavna resursa: kulturu, političke vrednosti i spoljnu politiku. U poređenju s tvrdom moći neke države, koja podrazumeva ostvarivanje ciljeva oružanim putem ili ekonomskim merama, meku moć kao sredstvo postizanja cilja mogu koristiti i drugi akteri u međunarodnim odnosima kao što su nevladine organizacije i međunarodne institucije.
Tu dolazimo do ključnog pitanja: čija je meka moć u Srbiji jača - ruska ili zapadna, tačnije američka? Baš kao i stavovi ovih velikih svetskih sila, mišljenja naših sagovornika duboko su podeljena. Dok jedni misle da je meka moć Amerike i Zapada manje ofanzivna, prijateljski nastrojena i transparentna, a ruska agresivna i rušilačka, drugi smatraju da je ruska meka moć u Srbiji u ogromnom zaostatku za SAD-om, da je tek u povoju i da se ne meša u unutrašnja državna pitanja...
Ono što se može utvrditi letimičnim istraživanjem jeste da Rusija za sve poluge meke moći bira pre svega uticaj preko brojnih rusko-srpskih udruženja i klubova prijateljstva, Crkve i medija, dok Zapad svoj uticaj, osim preko medija, širi najviše preko javno eksponiranih nevladnih organizacija u Srbiji.

Strani plaćenici
Iako je to maltene javna tajna, velika se prašina podigla kada je dnevni list „Politika" prošle godine u serijalu tekstova objavio da je u poslednjih deset godina nevladinom sektoru u Srbiji (ukupno 295 organizacija) uplaćeno čak 35 miliona dolara od 39 američkih fondacija, mimo USAID-a i Američke ambasade u Beogradu. Kako su naveli, najveći donatori su fondacije „Čarls Stjuart Mot", Fond za otvoreno društvo Džordža Sorosa i Fondacija braće Rokfeler, dok su najviše novca u poslednjih deset godina u Srbiji dobili Fond za humanitarno pravo (3,78 miliona dolara), beogradski Fond za otvoreno društvo (3,72 miliona dolara) i Trag fondacija (3,33 miliona dolara), pokazali su podaci američkog „Fondacija centra".
Kada su u pitanju donacije medijima, novinarskim udruženjima i organizacijama, najveći darodavci su američka Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) i Fond braće Rokfeler. Znatne svote izdvajane su 2011. i 2012. tokom izbora u Srbiji. Veliki deo tog novca namenjen je finansiranju portala kao što su „Autonomija", „Cenzolovka", „E-novine" i „Istinomer", a novac su na projektima od NED-a dobili i BIRN (38.500 dolara 2012. godine), i to za „podsticanje tematskih kampanja i odgovornosti kandidata na parlamentarnim izborima", dok je Centar za istraživačko novinarstvo (CINS), koji je osnovao NUNS, dobio 39.000 dolara od NED-a za istraživanje javnih tendera u 30 preduzeća i 31.500 dolara za „negovanje istraživačkog novinarstva". Dve godine kasnije, njujorški Fond za otvoreno društvo uplatio je 25.000 dolara NUNS-ovom Medija centru. A ovo su samo neki od medija i udruženja...
Prema pisanju beogradskih medija, pre svega proruskog dnevnog lista „Informer", na platnom spisku američkih donatora nalaze se i brojne druge NVO, poput „Helsinškog odbora" Sonje Biserko, CEAS-a Jelene Milić, „Žena u crnom", na čijem čelu je Staša Zajović, ali i JUKOM-a, Inicijative mladih za ljudska prava, Građanske inicijative i Beogradskog centra za ljudska prava, ali i Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd", poznatije kao „Žuta patka" (posebno je zanimljivo da se isti simbol nakon protesta u Beogradu pojavio i na protestima protiv ruske vlasti u Moskvi)...
Objavljivanje spiska „stranih plaćenika" izazvao je veliku buru u javnosti, ali i istraživanje Centra za evroatlantske studije (CEAS) Jelene Milić pod nazivom „Širom zatvorenih očiju", koja analizira efekte i ciljeve ruske meke moći u Srbiji (inače istraživanje je urađeno u okviru projekta „Reforma sektora bezbednosti u Srbiji i integracije", koji je podržala Fondacija braće Rokfeler i Ambasada SAD).

Rusija se često okrivljuje za agresivnu meku moć i sveopštu kontrolu u Srbiji i na Balkanu, što je samo deo veće borbe Zapada i Rusije. Sve je to deo Hladnog rata u 21. veku, uz uljudnu retoriku, kaže ruski akademik Georgij Engelhart

Prema rečima Anđe Petković, projektne menadžerke CEAS-a, koja je i radila na ovom istraživanju, mapirano je 109 organizacija koje promovišu različite aspekte srpsko-ruskih odnosa.
- To, naravno, ne mora samo po sebi biti loša stvar po Srbiju. Međutim, od toga broja, 10 su organizacije ruskih sunarodnika, 21 udruženje građana, šest studentskih organizacija, koje recimo ne moraju biti prijavljene u Agenciji za privredne registre pa se i ne može znati kako se finansiraju. Imamo 16 političkih pokreta i čak 14 političkih partija koje direktno zagovaraju prokremaljsku politiku, od kojih su neke i u parlamentu: Demokratska stranka Srbije, Dveri, Treća Srbija, a imamo čak i Rusku stranku. Imamo onda i osam internet portala, dve ruske organizacije koje imaju ogranke u Srbiji, 16 prokremaljskih medija, šest ruskih medija, tri ruske fondacije i pet kulturno-obrazovnih ustanova.
Kako se navodi u istraživanju CEAS-a, uočljiv je porast broja organizacija koje se sve intenzivnije zalažu za direktnu saradnju Srbije s Rusijom i napuštanje proklamovanog strateškog puta Srbije ka EU.
- One dobijaju neuobičajeno na reputaciji, kao i nesrazmerno veliki medijski prostor, te polako ali sigurno postaju legitimna druga strana u javnim debatama. Smatramo da Srbija klizi ka autokratiji, i to ispred nosa političkog Zapada, koji na to ne reaguje adekvatno. Na zapadnom Balkanu je tokom 2015. i 2016, a u Srbiji pogotovo, pod nosom domaće demokratske javnosti i političkog Zapada, koji se bavi Balkanom i Srbijom, došlo do znatnog jačanja ruske meke moći. Ona prerađuje istoriju, podriva koncepte demokratije, civilnog društva, tranzicione pravde i EU integracija, demonizuje NATO, uspešno uvodi propagandu u medije, osniva strukture koje liče na demokratske, zloupotrebljavajući u tu svrhu ostvareni nivo demokratizacije Srbije. Cilj je da destabilizuje region, diskredituje koncept nenasilnih promena autoritarnih režima, zaustavi procese demokratizacije i evropskih integracija, demonizuje saradnju ili učlanjenje u NATO. Za razliku od drugih zemalja regiona, ruska meka moć u Srbiji nailazi na širom otvorena vrata. Zajedničke karakteristika prokremaljskih struktura u Srbiji su: netransparentne organizacione strukture, nedostatak jasno navedenih izvora i načina finansiranja, zagovaranje nedemokratskih tekovina, nepoštovanje principa podele vlasti, vladavina prava i zaštita ljudskih prava, relativizacija ili pogrešno predstavljanje sloboda... - navodi se u izveštaju CEAS-a.
Petkovićeva navodi da CEAS novac od donatora dobija isključivo preko banaka i plaća porez u Srbiji, ali i da ih, uprkos tome, pojedini mediji nazivaju stranim plaćenicima.
- Zapadna meka moć u Srbiji se sprovodi kroz demokratski utemeljene vrednosti, pa čak i kroz filmove i muziku, a mladi ljudi u Srbiji se najčešće izjašnjavaju da bi želeli da se školuju, leče i žive na Zapadu. S druge strane, u Rusiji je od 2012. godine na snazi zakon kojim se zabranjuje rad organizacija civilnog društva koje se finansiraju iz inostranstva - podvlači Petkovićeva.
Zanimljivo je pomenuti da se ukucavanjem ključnih reči „rusko-srpski" u pretraživač udruženja Agencije za privredne registre, kao rezultat dobije čak 84 udruženja čija je namena da se brinu za održavanje kulturnih ili ekonomskih odnosa dve zemlje. Osim toga, još 2015. godine (dakle, dve godine pre nego što je Vlada Srbije oformila Kancelariju za saradnju s Rusijom i Kinom, na čijem čelu se nalazi bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić) u Čajetini i Užicu počele su s radom kancelarije za saradnju s Rusijom, čije se funkcionisanje finansira iz opštinskog budžeta.
Uprkos svemu, stručnjak sa Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka Georgij Engelhardt smatra da je ruska meka moć u Srbiji tek u povoju.
- Rusija se često okrivljuje za agresivnu meku moć i sveopštu kontrolu u Srbiji i na Balkanu, što je samo deo veće borbe Zapada i Rusije. Takvim nametanjem krivice, Zapad želi da protera Rusiju s Balkana. Sve je to deo Hladnog rata u 21. veku, uz uljudnu retoriku. Međutim, ako uzmemo u obzir da je meka moć splet kulturnih, društvenih, vrednosnih pa čak i ekonomskih privlačnosti, suprotno direktnoj političkoj i vojnoj moći, onda takva moć Amerike u Srbiji postoji makar od sredine 20. veka. To podrazumeva i modu, muziku, popularnu kulturu, pa čak i koncept brze hrane, iako je Srbija poznata po bogatoj gastronomiji. Osim toga, mnogo se promoviše i sam koncept „američkog sna", gde generacije srpske dijaspore veruju da u Americi mogu dostići slobodu, demokratiju... Jaka meka moć Amerike rezultat je velikog napora vlade SAD i nekih američkih fondacija, koje su opet finansirane iz istog budžeta. Razgranata mreža NVO u Srbiji, koje promovišu interese američke vlade u političkim i nepolitičkim segmentima, prisutna je na javnoj seni i pretvara se u odlične firme i cenjeno mesto za zaposlenje - objašnjava Engelgart.
On, međutim, dodaje da se ruska meka moć bazira isključivo na temeljima tradicije, kulture i zajedničke istorije, i da su te veze čvrste i duboke posebno zato što Rusija sa Srbijom, za razliku od SAD-a, nema nijednu ratnu epizodu:
- Dometi ruske infrastrukture u Srbiji ne mogu se porediti sa američkom, koja poseduje medije poput TV N1. Rusija nema zasebnu stanicu „Raša tudej" za Srbiju, ima samo internet portale „Sputnjik" i „Ruska reč", kao i neke obrazovne projekte. Ali ta infrastruktura nije dorasla zahtevima srpske javnosti jer je potražnja građana za ruskim kulturnim i informativnim prisustvom u Srbiji velika. Osim toga, uprkos saradnji nekih političkih stranka s ruskim, ne može da se ne primeti daleko veći broj i regularnost poseta gospode iz Brisela Beogradu. To ne može da nadoknadi ni Kancelarija za saradnju s Rusijom pri Vladi Srbije - navodi Engelgart.

Si-En-En vs. RT
Ono u čemu se svi sagovornici slažu jeste to da se borba titana, bila ona ravnopravna ili ne, najviše ogleda na polju medija. To je posebno postalo jasno 2014. i 2015. godine, kada je Srbija postala bogatija za dva nova medija - TV N1 i „Sputnjik".
Naime, u oktobru 2014. na Balkanu je počeo s radom nadnacionalni medij s regionalnom pokrivenošću - N1. U pitanju je regionalni informativni partner Si-En-Ena, kablovska televizija koja posluje u sistemu „Junajted grupe" („Junajted grupa" je vodeća pay-TV platforma u jugoistočnoj Evropi, koja obuhvata i SBB, najvećeg kablovskog operatera u Srbiji, Telemach Sloveniju i Telemach BiH, najveće kablovske operatere u Sloveniji, odnosno u BiH, Telemach Montenegro, kao i Total TV, najveću satelitsku platformu u regionu jugoistočne Evrope). Takođe, „Junajted grupa" u svom vlasništvu, između ostalog, ima „Grand produkciju" i „Sport klub" kanale, najmoćnije telekomunikacione kompanije na prostoru bivše Jugoslavije.
Istog meseca, svoj odgovor je poslala međunarodna informativna agencija u vlasništvu ruske države - „Rusija sivodnja", pokrenuvši agenciju „Sputnjik", koja je sa emitovanjem radijskog programa na srpskom jeziku u Beogradu počela 2015. Ono što se iz javne polemike moglo izvući kao jedini konkretan zaključak jeste da oba medija imaju vrlo izražene političke i ideološke orijentacije povodom unutrašnje politike i spoljnih odnosa Srbije.
Istoričar Milivoj Bešlin takođe smatra da je američka meka moć u Srbiji dosta oslabila, dok ruska sve više jača, i to upravo preko pomenutih medija.
- Razlika između ruske i američke meke moći je u tome što je ruska daleko sirovija, brutalnija i više ogoljeno utilitarna. To je kao i u vreme Hladnog rata: Amerikanci su preferirali, makar u Evropi, da ih vole i da ih kopiraju, a Rusi da ih se plaše. Naravno, sve je to vrlo uslovno. Na jugu su SAD primenjivale vrlo drastične nasilne metode. Danas je američka meka moć ovde dosta oslabila, kao i njihov interes za Balkan, dok je ruska u stalnom usponu. Vidite je preko sve većeg broja ekstremno desničarskih medija, portala, nevladinih organizacija i političkih partija. Možda svu brutalnost ruske meke moći reprezentuje gebelsovska i ekstremistička propagandna stanica „Raša tudej" i „Sputnjik". Ruska meka moć je nesumnjivo danas jača u Srbiji. Dva su uzroka tome. Rusi se više trude, ali oni ovde imaju i armiju desničara, ksenofoba i ultranacionalista koji pristaju da se dobrovoljno stave u njihovu službu, dok je Zapad dezorijentisan i u velikoj meri nezainteresovan. Ruska meka moć, osim što je brutalnija, očito je i znatno ofanzivnija, ne samo u Srbiji nego u čitavoj Evropi. Cilj je, naravno, podsticati destruktivne procese u EU i na Balkanu jer tek dekomponovana Evropa, fragmentisana, postaje lak plen interesa režima u Kremlju. Ruskoj mekoj moći u Srbiji ide u prilog i politika vlasti i provladinih medija danas u Srbiji - smatra Bešlin.

Slažući se sa ocenom da je Amerika „zapostavila" Balkan, politički analitičar Dragomir Anđelković, koga često smatraju promoterom ruskog uticaja u Srbiji, kaže da se on zalaže isključivo za interese Srbije.
- Kao srpski nacionalista, vodim računa samo o srpskim interesima i gledam ko je najkorisniji partner. Rusija je ta koja nam pomaže da sačuvamo Srpsku i u pitanjima oko Kosova, i s njom moramo maksimalno sarađivati. U nekim drugim oblastima pristalica sam maksimalne saradnje sa Zapadom. Mislim da danas ni ruska ni američka meka moć nisu na visokom nivou. Nekada je američka bila vrlo razvijena, ali su se oni prethodnih godina preusmerili s Balkana i fokusirali na Ukrajinu i Siriju. Danas ovde imaju daleko manje fondova, manje uticaja i na medija. Poluge moći osnovna su veza koju su imali s petooktobarskim političarima, to su ljudi koji su uz pomoć SAD instalirani na vlast, kroz razne fondove, obuke i medije, što Amerikanci otvoreno i kažu. Tako je DOS došao na vlast, a kada se to desi, onda neko ima obavezu, kao što sada ima Zoran Zaev u Makedoniji. To su imali svi, pa čak i oni koji su ideološki bili na drugim pozicijama, poput DSS, koji nije smeo da zatvori vrata medija Nataši Kandić i Sonji Biserko. To je bio deo naloga SAD-a. Drugi uticaj je preko medija, jer su Amerikanci preko raznih donacija do 2010. bili njihov veliki finansijer. Bili su direktan suvlasnik B92, bitno su uticali na „Alternativnu medijsku mrežu". Danas se ti mediji manje finansiraju i manje su agresivni - kaže Anđelković i dodaje da bi oni tu svoju instalaciju mogli ponovo da aktiviraju, ali je ona na daleko nižem nivou nego ranije.
- Rusi su u strašnom zaostatku jer su bili potpuno inferiorni posle 5. oktobra. Ništa nisu imali nekih sedam ili osam godina na Balkanu. Tek kada su Amerikanci počeli da se povlače, poslednjih šest ili sedam godina, Rusi su počeli da prave neke konkurse za projekte, koji su prilično mali, da izdvajaju neke fondove, napravili su „Sputnjik", pa njihovi mediji imaju ovde više izveštača. „Raša tudej" je generalno u svetu postigla uspeh, što se prenosi i kod nas... Dakle, oni su se aktivirali poslednjih godina pa to zato deluje kao veliki iskorak, međutim, oni su i dalje daleko slabiji u tom pogledu od SAD-a - zaključuje Anđelković.

RUSI PREPISIVALI OD AMERA

Ono što se posebno zamera Moskvi jeste zakon o registraciji NVO koje se finansiraju iz inostranstva, a bave se političkim aktivnostima. Takvoj praksi nedavno su se pridružile i Kina i Izrael, zbog čega je Zapad posebno negodovao.
Međutim, često se zaboravlja da je kolevka takve prakse upravo SAD. Američki zakon FARA, usvojen davne 1938. godine, i danas je na snazi. Ovaj pravni akt iziskuje da „agenti koji predstavljaju interese stranih sila", u ma kakvom političkom ili kvazipolitičkom svojstvu, moraju da saopšte sve o svojim vezama s tim stranim silama, odnosno da pruže „sve podatke o tim aktivnostima i finansijama" kako bi vlada i američki narod „mogli da procene izjave i aktivnosti takvih ljudi". To procenjivanje u ime naroda obavlja Kontraobaveštajna sekcija u Odeljenju za nacionalnu bezbednost američkog Ministarstva pravde.