IZMEĐU BLOKA I REBARA

Otišao je Strašonja Strašni, kako ga je zvala moja ćerka Ikonija, otišao je Dragan Lubarda. Iz sela Sijerka stigao u Singidunum na Savi. Sela Sijerka s Romanije. Legenda Terazijskog grebena.
U katalogu poslednje izložbe o sebi je zapisao:

Odakle ste - Iz svog mesta
Kakvo vam je ime - Isto
Kada ste rođeni - Prvi put
Koliko imate godina - Saberi
Čime se bavi - Crta u crtežu

Leto 1999, Priština. U gradu stotinak Srba. Drainka Jevrić, Mitra Reljić i ja stanu na Kupusištu. Svakoga dana po tri sata pričamo s Lubardom telefonom.
„Pre reči bila je crta. Crtajte, crtajte", dovikuju Strašonja Strašni iz sela Sijerka iz Singidunuma.
„Svako nek nacrta sat. Navijte na jedan."

Na ostrvu usred grada, u kućnom pritvoru za Srbe, na dopisnoj likovnoj akademiji učimo da crtamo.
Smrdi grad od mesa koje se raspada. Počelo je etničko čišćenje mesa.
Naročito sumnjivo je ono mleveno. optuženo kao svinjsko. Novi stanovnici Prištine pospremaju zamrzivače. Lete kese. Kontejneri su daleko i kese lete kroz prozor. Ostaju samo kokoške.

Pobednička NATO vojska s gas-maskama čisti ulice.
„Vojsko, pređite planine, otresite voće. Podajte jabuke narodu. O, svetlosti sopoćanska, rukom si zrno posejala, kosom si pokosila, kosom si pokosila kosu i bradu moju i kozu postrigala", javlja se Lubarda.
Njegove metafore rasteruju strah.
....
Noć. Štajga. U kafani pospani putnici Dragan Lubarda i ja.
„Zašto si sam?", pitam ga.
„Zato što između bloka i rebara nema mesta ni za koga!"
U crnom džemperu s klompama na nogama objašnjava studentima šta je to crta.
„Crta je kad moj otac na Romaniji u zoru otkuje kosu. Okrene je prema suncu i prevuče palcem."

„Kad sam prispeo iz Bosne u mnogoljudni Beograd, a i nekoliko godina nakon toga, ćutao sam tako tvrdo da su se mnogi tome čudili kao pojavi jedinstvenoj i neverovatnoj. Bledunjava i neurotična Liza, koju je opijao miris boja i terpentina, tim povodom je jednom bukvalno vrisnula: 'Dajte, dobri ljudi, da nešto učinimo -on još uvek ćuti!'"

A onda dođe čas kad se iznenada raspričah s nekim engleskim turistima, na užas onih mojih drugara, koje je zbunjivalo i zabrinjavalo moje dotadašnje ćutanje, na veliko oduševljenje Engleza, koji su spremno izjavili da je srpski jezik veoma sličan njihovom (Englezi su otišli za svojim engleskim poslovima, a ja sam nastavio da govorim, satima, danima, niko me nije mogao zaustaviti; govorio sam o sva četiri jahača Apokalipse (o ratu, gladi, kugi i smrti), o besmislu kolonijanizma, o slikarstvu, šahu, ženama, o nesrećnom Italijanu s kojim sam proveo skoro dve godine svog sumornog dečaštva, o nebu nad Romanijom i magiji kozjeg uha -o svemu i protiv svega; lucidni i prepredeni majstor M. zdušno me je pohvalio pred celom klasom: 'Silno govoriš, L., za čoveka koji je toliko ćutao.'")

Govorio sam ja i dalje, ali sve manje, oskudnije, nestrpljivije -reč nikako da nađem dok opet nisam zaćutao -odvukla me je magija crteža u ponor ćutnje! Mnogo godina sam crtao ambiciozno, žilavo, kopajući i prekopavajući po svojim unutrašnjim i tajnim skrovištima, gluv na sušičave i suvorepe fraze koje mi zazuje umimogred podobno panonskim mušicama.
Crtao sam svakodnevno dok mi šape svakodnevice nije izgrebala magično ogledalo u kojem sam sagledavao svet.

Sad ne crtam, ali što je najgore, ne mogu ni da pišem.
Da bih govorio, potreban mi je sagovornik. Barem slušalac, a ja baš to ne mogu da podnesem. Ništa, pričaću nikome kao da pričam nekome, a usput ću snimati -kvrc. Kako bih drugačije znao šta sam ispričao? Na kraju ću sve to ostaviti u amanet neuhvatljivom Ablesiju Ablesijeviću da pohrani u tajnoj arhivi, tamo gde čuva svoje antidinastičke spise.
Ne sećam se kad sam prvi put sedeo s Draganom u „Kolarcu". Pre toga sam pokušavao da ga nacrtam. Njegovo lice se razlikovalo od svih lica koja su tamo dolazila.

Tih meseci bio je u štrajku.
Neobičnom, kao što je i on bio...
Odbijao je da prima platu, ali je uredno držao predavanja iz večernjeg akta. U vazduhu se osećao miris baruta. Jurodiv duge sede kose i brade, s dve flaše piva na pretima desne ruke, ponavljao je: „NE RAT, NE RAT!"

Osim studenata, koji su sve četiri godine dolazili da ga slušaju, dolazili su i pesnici. S pesnicima je sedeo u „Kolarcu", s proznim piscima u „Mažestiku".
S njegovom smrću nestao je poslednji jahač Apokalipse s Terazijskog grebena.
Osvanuli smo u kafani. Na kraju su u toj kafani na Štajgi svi zaspali osim Lubarde. On je otvorio blok i nacrtao sve glave koje su spavale.
Nacrtao je i mene kako spavam na njegovoj ruci.
Posle toga smo otišli na suđenje šestorici koja su bila optužena za neprijateljsko udruživanje.
Lubarda je nacrtao javnog tužioca, sudiju, optužene pre nego što je otkrivena njegova podrivačka delatnost. Zamolili su ga da napusti sudnicu.

Taj crtež stoji iznad mog radnog stola. Jer sam i sam bio umešan u tu antidinastičku delatnost.
-Sinoć mi banuše rođaci, kao da dolaze iz Kapadonije, posle četrdeset godina, a meni crkla sijalica. Sedam puta čuh „dobro veče".
-Kakvi rođaci? -rekoh, a fino znam da su rođaci i da su moji.
-Vukoje, Mikalo, Relja... ne znam dalje, ali bilo ih je sedam.

Zapalih nekakav očepak od sveće i gle! -svi isti.
-Zar niste poginuli u ratu?
-Kakav rat, ne zajebavaj, došli smo da nas nacrtaš -reče jedan od istih.
-Imate li lične karte?
-Imamo.
-Ostavite mi jednu, a crteže ću vam poslati poštom.

Na Terazijskom grebenu nema više Dragana Lubarde. Magičnog crtača.
A ko će sada da crta pesnike.
Šta će pesnici u tranziciji, a još manje šta će oni koji ih crtaju.
Ko će naučiti ljude šta je to crta.

Lubi je otišao sredinom crte, pretvarajući se u tačku na horizontu. Sve dok i ona nije nestala. Ostala je samo priča o njegovoj kultnoj izložbi „Hiljadu i jedna glava". I mnogo legendi, kako je nacrtao Tita s Jovankom u uvu, kako je poručio stoglavom da on ne zna da crta... Bio je hajduk s Romanije kome se Romanija nije nikada odužila.
Vrata od stana nije zaključavao. Odneli su nepoznati pljačkaši crteže starog profesora. Ne znam šta se desilo s dva bloka. U jednom je crtao robijaše u Padinskoj Skeli, gde su ga bili pritvorili na mesec dana. Bili su to zapisi iz mrtvog doma. U drugom crteži iz sanatorijuma za tuberkulozne. S glavama obolelih. Crtao ih je u vreme kada su svi verovali da je prestao da crta.