KOLUMNA, BASARA: Beograd, glavni grad ničega

Država postoji zbog ljudi, a ne zbog teritorija, tamo gde nema ljudi - nema ni države, a nenaseljene teritorije su isto tako izgubljene, kao i otcepljene ili okupirane?

Povremeno se u srpskoj štampi - po prirodi medija uglavnom krajnje površno - pokrene pitanje problema takozvane "beogradizacije" Srbije, što je samo zgodan eufemizam za politiku rigidne centralizacije proistekle iz, uglavnom neutemeljene - ako ne i paranoične - bojazni da bi se Srbija vrlo brzo raspala, ukoliko bi se gradovima, opštinama i regionima dopustio širi stepen autonomije.

Ta se bojazan, na prvi pogled racionalno, pravda skorašnjim, bolnim primerom secesije Kosova, koje je, ako ćemo pravo, u Srbiju (i razne Jugoslavije) bilo integrisano isključivo u smislu formalnog teritorijalnog suvereniteta, dok je većinsko stanovništvo - koje je neprestanim migracijama Srba ka "užoj" Srbiji, a naročito Beogradu s vremenom postalo apsolutno - nikada nije smatralo svojom zemljom i koje je - s autonomijom ili bez nje - samo čekalo pogodan momenat da se otcepi, a taj momenat je dočekalo upravo u trenutku kada je za Miloševićevog vakta politika centralizacije poprimila totalitarne oblike. Ideja da se basnoslovno komplikovane i isprepletane stvari unutar jedne države mogu kontrolisati iz jednog centra (ponekad i od strane jednog čoveka) pomoću razgranatog sistema žandarmerijskih stanica, spada u političku praistoriju jer je posle tragičnog iskustva dvaju velikih ratova koje su vodile strogo centralizovane države postalo jasno da enormno jačanje centra slabi periferiju i da rigidna centralizacija zapravo podriva državu čiju celovitost pokušava da sačuva.

Srbija i njena nekontrolisana "beogradizacija" školski su primer pogubnosti takve politike. Pre, međutim, nego što se pozabavimo tim fenomenom, nije zgoreg podsetiti se nasleđa socijalističke prošlosti - posleratnog projekta industrijalizacije i masovnih migracija seoskog i malovaroškog stanovništva u Beograd i druge veće gradove koje je jednim udarcem, kako se to kaže, upropastilo i sela i gradove. Sela zbog toga što su ostala bez najproduktivnje populacije i prepuštena parloženju, a gradove zato što su industrijalizacioni migranti teško (ili nikako) prihvatali urbani stil života. Tako je nastao sloj iskorenjenih ni-za-grad-ni-za-selo vezanih individua koje su, kada za to kucne čast, postale baza pogubnih populističkih politika.

Da bi se Srbija decentralizovala, nije potrebna čak ni ona naučnofantastična ustavotvorna skupština, sve se to - uz malo, ovde vazda deficitarne, dobre političke volje - može uraditi unutar postojećg sistema, jer ako se ne uradi, lako se može dogoditi da osvane dan u kome će Beograd postati glavni grad samog sebe.

Sve je to za posledicu imalo da je Srbija nakon sloma komunizma ostala i bez industrije i bez poljoprivrede, a da se ono malo raspoloživih poslova i kapitala koncentrisalo u Beogradu, u svakom pogledu prevelikom za kapacitete opustošene i osiromašene zemlje. Poređenja radi, Peking bi - ukoliko bi krenuo stopama Beograda - u odnosu na broj stanovnika, trebalo da ima nekih 370.000.000 žitelja. S druge strane, sasvim je logično da već proređena populacija srpske provincije - i to ona najmlađa i najproduktivnija - čini sve da se domogne prestonice koja nudi mogućnosti, ne samo za zapošljavanje, nego i za bekstvo od nepodnošljivosti provincijalne čamotinje. Srpskim političkim elitama (svih boja) puna su usta Srbije, srpskog identiteta i teritorijalnog integriteta, ali ta elita malo šta - ako išta, osim u kriznim situacijama - radi na rešavanju problema privrednog i kulturnog oživljavanja zamrle unutrašnjosti, koji će s vremenom postajati sve teže rešiv.

Već u ovom trenutku - nije to nepoznato nadležnim državnim službama, ali se nerado govori o tome - u istočnoj i zapadnoj Srbiji (Šumadija stoji nešto bolje) postoje povelika prostranstva u kojima više niko ne živi ili u kojima životare starci i starice, što, između ostalog, stvara i bezbednosni problem. Država postoji zbog ljudi, a ne zbog teritorija, tamo gde nema ljudi - nema ni države, a nenaseljene teritorije su isto tako izgubljene, kao i otcepljene ili okupirane. Kao što znamo iz bajke o Aladinovoj čarobnoj lampi, duh lako izađe iz boce, ali problemi nastaju u trenutku kada se duh otrgne kontroli i kada pokušamo da ga vratimo natrag. Sledstveno su uzaludne jadikovke i apeli da se nakon završetka fakulteta, mladići i devojke iz unutrašnjosti vrate u zavičaje, a još su uzaludniji projekti otvaranja fakulteta po zavičajima, koji - osim što nikoga (kome se posreći da se preseli u Beograd) ne zadrže u mestu rođenja - snižavaju ionako nizak nivo obrazovanja.

Unutrašnjost će postati primamljiva za život - a Srbija će oživeti, a možda i procvetati - tek kada joj se vrate davno oduzeti dignitet i sloboda da sobom upravlja na način koji nalazi najprimerenijim, a to se neće dogoditi pre nego što naše političke elite, beznadežno zaglibljene u devetnaestovekovno poimanje državnosti, shvate da se stabilnost države ne temelji na bdenju nad opustelim teritorijama i pendreku nego na poverenju građana u državu i - možda i više - države u građane.

Da bi se Srbija decentralizovala, nije potrebna čak ni ona naučnofantastična ustavotvorna skupština, sve se to - uz malo, ovde vazda deficitarne, dobre političke volje - može uraditi unutar postojećg sistema, jer ako se ne uradi, lako se može dogoditi da osvane dan u kome će Beograd postati glavni grad samog sebe.