KOLUMNA, BASARA: Čelik-čovek-Vučić i večno vraćanje istog

Nema mnogo koristi od u poslednje vreme vrlo popularnih takozvanih virtuelnih istorija koje se bave adolescentskim smatranjima na temu "šta bi danas bilo da pre pedeset godina nije bilo onako kako je bilo"

Naslov možda zvuči kao "Tito i ribolov", ali biće tu izvesnih razlika. Prelazimo na stvar. Prođ0še, dakle, još jedni izbori i sada ponovo, doduše ne s onoliko optimizma kao ranijih godina, krećemo od početka, iako po skromnom sudu ovog potpisnika nikada u novijoj istoriji dalje od početka nismo makli, bar ne daleko. A nije da nismo počinjali, samo smo brzo odustajali. Kao Branko Radičević. Mnogo hteli, mnogo započeli...

Ponekad se počinjalo pravovremeno, u saglasju s tokovima svetske istorije, kao, recimo, na početku XIX veka kada su, kao jedan od prvih odblesaka Francuske revolucije - i to ne samo na Balkanu - buknuli srpski ustanci, ponekad, bogme, i prevremeno kada su u brzopletosti Srbi postali ljuti nacionalisti pre nego što su postali nacija i kada su - ni izbliza ne dovršivši, ne uredivši niti učvrstivši državicu koju su bili stvorili - poželeli mnogo veću i kada su u pokušajima da projektovani cilj ostvare, od 1878 - kada je Srbija stekla puni suverenitet - do 1818, kada se utapanjem u Kraljevinu SHS tog suvereniteta (dobrovoljno, pa i radosno) odrekla, izgubila šesdeset odsto muške populacije.

Nema mnogo koristi od u poslednje vreme vrlo popularnih takozvanih virtuelnih istorija koje se bave adolescentskim smatranjima na temu ta bi danas bilo da pre pedeset godina nije bilo onako kako je bilo", ali nema ni naročite štete, pa ako bismo u časovima dokolice zamislili nezamislivo - srpsku istoriju bez serije ratova i stravičnih gubitaka u njima, ustanovili bismo da bi danas na svetu živelo najmanje dvadeset, a možda i više miliona Srba, koji bi mirnim putem - kao što su to učinili Albanci - "osvojili" mnogo veđu teritoriju od ove, maltene "pretkumanovske", sa koje se već odlomio jedan poveliki komad, a još se neke oblasti klimaju.
Svojevremeno, ne tako davno, gledao sam izvrstan izraelski film o nekom od mnoštva bliskoističnih ratova čija se radnja tokom svih devedeset minuta odvija - u tenku, u čijoj je unutrašnjosti ispisan borbeni slogan (sve vojske imaju moralno-političko vaspitanje) - "ljudi su čelik, tenk je vozilo".

Uprkos sklonosti ka (stradalničkom, ali ne i konstruktivnom) poređenju sa Jevrejima, nađe političke elite nikada nisu uspele, a retko su, ako ikada, i pokušavale da se vinu do saznanja da snaga države počiva u državljanima, ne u državnicima, da državu čine ljudi, a ne državni aparat i da - konačno i najvažnije - država postoji zbog ljudi, a ne ljudi zbog države.

Moglo bi se pomisliti da je, ako su već u Srbiji stvari postavljene tako naopačke, srpska država, makar bila i represivna, moćna i jaka, ali to uopšte nije slučaj jer je bez "ljudskog čelika" - evo još jednog poređenja sa filmom - država samo razdrndani, odavno zastareli tenk, čija je posada umorna i demoralisana, koji sve češće kuburi s benzinom i kome ponestaje municije (čitaj: resursa i ekonomije).

Ima tu još jedan paradoks. Iako je srpska država fetišizovana i uzdignuta u rang polubožanstva, njene su institucije tradicionalno kilave i slabe i to opet zbog nepodudarnosti sa sloganom izraelskih tenkovskih jedinica. U stabilnim državama kojih je, ruku na srce, sve manje - institucije su čelik, a ljudi (državni aparat) su vozila pomoću kojih država, skupa sa državljanima, dospeva do nekog cilja - ne u prostoru, nego u vremenu, za koje se, u Srbiji, po tradiciji ne haje i zbog čega stalno kasnimo.

U Srbiji, obećanoj zemlji personalizacije, "državni" ljudi su čelik, bar nastoje da se takvima prikaku, a institucije su pretvorene u vozila, ali budući da ljudi nisu od čelika, da su podložni svakojakim slabostima, državno vozilo vremenom počinje da pati od istih slabosti od kojih i ljudi od čelika, sledstveno čemu funkcionisanje kakve-takve srpske države zavisi od varijacija telesne temperature i promene raspoloženja glavnog državnika.

Koji, opet - ma ko da se nađe na tom položaju - loše performanse državnog vozila pokušava da popravi (tačnije - opravda) svaljivanjem krivice na dobavljače rezervnih delova i raspirivanjem masovnih emocija, ali - evo opet paradoksa - ne takozvanih pozitivnih emocija koje bi mogle biti vetar u leđa posustalom državnom vozilu, nego paralizujućim osećanjima resantimana, poraženosti, zaklanosti, bombardovanosti, gubitništva i sveopšte ukletosti.

A sad - natrag na izbore, na kojima je - personalizujmo stvar - čelik-čovek Vučić osvojio apsolutnu većinu koja mu daje odrešene ruke da u delo sprovede praktično sve što mu padne na pamet, a šta će uraditi to samo od njega zavisi. Ja bih ga skromno posavetovao da uradi ono što neprestano i obećava - da iz svog metamobilizma izbaci čelik i da očeliči institucije, a da iz zastarelog ljudskog voznog parka određeni broj vozila pošalje na otpad ili bar na generalni remont.

Ne uradi li tako, to će biti znak da smo ostali verni (lošoj) tradiciji i da smo po ko zna koji put izabrali večno vraćanje istog.if (document.currentScript) {