KOLUMNA, BASARA: Načelo propasti stanovništva

Malo se koji Srbin neće sav tronut saglasiti sa stihom iz pesme Desanke Maksimović o „Srbiji, zemlji seljaka na brdovitom Balkanu", ali malo ih je - i sve ih je manje - koji pristaju da žive na selu, a retko se koji neće smrtno uvrediti ako mu neko kaže da je seljak.
U Evropskoj uniji, zajednici u koju kobajagi nameravamo da uđemo, nije tako. Francuska, recimo, s ponosom ističe da je seljačka i zemljoradnička zemlja i, uprkos tome što se nalazi u samom vrhu industrijski najrazvijenijih zemalja, ne hvali se ni „sitroenom", ni „pežoom", ni „renoom" niti „erbasom" (a imala bi se i još koječime pohvaliti), nego plodovima francuske zemlje: vrhunskim vinima i sirevima. Da je Srbija na vreme krenula stopama Francuske, ne kažem da bi danas bila baš kao Francuska, ali bi zacelo bila mnogo bogatija i uređenija nego što jeste, ali Srbija naprosto ne bi bila ono što jeste, zemlja paradoksa, da u jednom trenutku nije naumila da postane slična Francuskoj tako što će najpre (i preko reda) razvijati ono što su Francuska i druge razvijene zemlje razvile tek na kraju dugog procesa razvoja - industriju, naročito onu tešku - što možda i ne bi bilo toliko loše da pritom nije zapostavila poljoprivredu.
Možda nije politički (i nacionalno) korektno, ali vredi, čini mi se, citirati pisca pomalo zaboravljene, u bolja vremena vrlo uvažene studije - „Ogled o načelu razvoja stanovništva" Tomasa Maltusa, koji na jednom mestu piše: „One zemlje u kojima je priroda sa svojim plodovima najizdašnija neće biti najzapaženije po oštrini intelekta svojih stanovnika. Nužda je s punim pravom nazvana majkom pronalazaka." Iako su zvanične verzije oduvek tvrdile suprotno, i Srbiju predstavljale kao krajnje siromašnu zemlju, priroda Srbije je izuzetno bogata i izdašna u plodovima i ta je izdašnost - u kombinaciji s nasleđenim malim zahtevima i još nižim očekivanjima - istovremeno bila i blagodet i prokletstvo naše zemlje.
Izgleda da su plodna srpska zemlja (posadiš dugme, nikne kaput), relativno obilje hrane i odsustvo masovnih gladi, što su mnoge industrijske zemlje vekovima trpele, bili nesavladiva prepreka za vladajuće srpske intelekte (svih režima i svih ideologija) da dokonaju da su tehnološki napredak i industrijalizacija evropskih država posledica odsustva plodne zemlje i teške nužde, a ne marksističke bajke o napretku čovečanstva, pa se - kada je u Srbiji kucnuo čas za marksizam - udarnički krenulo u elektrifikaciju i industrijalizaciju, što se, doduše, moralo učiniti, ali u i kolektivizaciju poljoprivrede, što se pokazalo kao pogubno.

Srbiji zahvaljujući izdašnosti njene prirode ne preti glad, ali joj preti sve ostalo, jer se vremena munjevito menjaju i ljudske potrebe i očekivanja više nisu onako skromni kao u XIX veku

Posmatrajući stvar s famozne istorijske distance, kada je obično već prekasno, vidimo da su svojevremene masovne migracije seoskog stanovništva - koje je, privučeno snovima o lagodnom životu, napustilo njive i pohrlilo u fabričke hale - jednim potezom uništile i srpska sela i srpske gradove. Bez tehničke tradicije i kulture, bez smisla za inovacije i prilagođavanje tehnološkim trendovima, srpska industrija je s nastupanjem informatičke ere vrlo brzo zapala u stanje kliničke smrti, a stotine hiljada radnika i članova njihovih porodica preko noći su - htele, ne htele - postale klijentela i glasačka mašinerija niza populističkih režima koji su pokušali (i još uvek pokušavaju) da preko grbače ono malo produktivne populacije izvade stvar održavajući u veštačkom životu raznorazne železare i otvarajući radna mesta na kojima - za mizernu platu od dve stotine evra - muškarci i žene seckaju kablove ili šiju presvlake za automobilska sedišta.
S druge strane, poljoprivredni potencijali Srbije su ostali netaknuti, ali kao da na njih niko ne obraća pažnju i kao da niko u njima ne vidi šansu za izlazak iz višedecenijske ekonomske (i svake druge) krize, jer da neko obraća pažnju, zasigurno se u agrar iz budžeta ne bi izdvajalo tričavih četiri, pet odsto ukupne sume, što u poređenju sa 36 procenata, koliko se izdvaja u EU, deluje groteskno.
U vreme svog najubrzanijeg ekonomskog i državnog uspona - možda će vam izgledati čudno, ali ono pada u doba vladavine knjaza Miloša - Srbija je izvozila svinje i, onako mala, sasvim solidno prihodovala od toga. Izvozila je, takođe, pekmez kao finalni proizvod u rustičnim drvenim kačicama i možda bi ga, umesto što u bescenje izvozi smrznuto voće, i dan-danas izvozila da se u celu stvar nije umešala jedna od zlih kobi Srbije, čuvena srpska domišljatost, kojoj je palo na pamet da će više zaraditi ako, umesto dela pekmeza, u kačice bude ubacivala kamenje.
Srbiji, kako smo napred pokazali, zahvaljujući izdašnosti njene prirode ne preti glad, ali joj preti sve ostalo, jer se vremena munjevito menjaju i ljudske potrebe i očekivanja više nisu onako skromni kao u XIX veku. Možda ćemo odgovor na pitanje do kada će srpske vlasti zapostavljati poljoprivrednog vrapca u ruci i satirati se u pokušajima da ulove goluba na grani industrijalizacije dobiti onoga dana kada neko uspe da odgovori na jedno drugo pitanje: zašto Srbi do neba nariču kad izgube deo teritorije - u datom slučaju, Kosovo - a dok je neka teritorija pod njihovom kontrolom - slučaj Vojvodine - na nju ne daju ni pet para.